MAGAZIN PLUS - VIBER GOST - MILJENA DRNDAR, KNJIŽEVNICA

Čiča miča - filozofska priča

 Kada pogledam pojedine objave ljudi na fb stičem utisak da su mnogima roditelji bili čisti

filozofi, te da su ih u kući obrazovali za život po modelima svakodnevne priče u četiri oka sa debelom knjigom izmedju njih. Pošto je trenutno odmakla ponoć setih se i ja mojih filozofa. Moje pamtim uglavnom kako idu na posao, zidaju kuću a u medjuvremenu se druže, i non stop nešto slave, piju i pevaju a filozofija života ide nekako usput i što bi se reklo "s brda s dola" pa šta od toga zakačimo - zakačili smo. I pošto rekoh da su slavili, to se odnosi na razne zvaničme datume, a pevali su i pili i nezvaničnim datumima, posebno kada im bane stric Stevče sa društvom i muzikom koju dovede iz Banata. To se dogadjalo uvek u sred noći, koju Srbi zovu "gluvo doba". Tu gluvoću bi razbila škripa kapije i glasovi i koraci. Ja sam često spavala u staroj kući kod babe, pa bi oni prošli prvo tuda kroz dvorište, na putu do nove kuće gde su banuli kod mojih roditelja. Baba bi odmah skočila na te zvuke i gledala kroz prozor, a muzika je kretala da svira ispred nove kuće dok bi tata iz kreveta sa osmehom i raširenih ruku izlazio kao da je pet popodne a ne tri ujutru da dočeka brata od tetke, koji ga se setio u sred noći. Nenajavljen. Reč koja je danas izbačena iz rečnika. Baba, inače rodjena tetka dotičnog nam gosta, Stevčeta, (koji bi pored kafanske ekipe i muzike poveo i sina Savu, a nekada i ženu Vericu da se i oni vide sa batom), baba bi se, dakle, kao lik iz "Pop Ćire i pop Spire" zaprepašćivala iza zavese odakle Stevi taka ideja kad sav pošten svet spava da ovo radi, i klela se kako će sutra da sve javi sestri Djeki, o tom strašnom slučaju. Pesma, muzika harmonike, tamburica i obavezmog kontrabasa cula se jasno kao da smo tamo. Meni bi se smrzle noge jer sam ja sve vreme sedela i stajala pored babe kraj prozora, a baba ga je i povremeno otvarala da bi se što više čudila. U neko doba opet škripa kapije, ulaze tetka i teča, koje je društvo probudilo telefonom, i zapretilo da ako ne dodju oni vamo doći će svi oni kod njih u stan. Baba konstatuje da su joj probudili ćerku, a ona sutra mora na posao! Tetka peva od sredine dvorišta, na babino zaprepašćenje. Nije to od nje očekivala! Iz kuće dopire grohotan smeh, graja, pesma i muzika. U neko doba baba počinje da peva. Ja odbijam da idem u krevet, i sedim pred prozora s babom koja neizmenično peva i čudi se Stevi, doduše sa sve manje žara. Sumnjam i da će da prijavi slučaj sestri. Bar ne onako kako je planirala. U praskozorje ( u tu reč koju su kao najlepšu izabrali), odlazi Stevče, Sava Verica, njihovo drušvo i muzikanti sa instrumentima koji su odslužili čarobnu noć. Glasovi i smeh su sve tiši, zagrljaji čvršći. Razilaze se i opet zaškripi kapija koja se zatvara. Mi se vraćamo u krevet. Sutradan, čujem babu u razgovoru sa sestrom- "... ma divno se proveli, ne da su pevali nego baš sve lepe pesme..." Ulazim u novu, našu kuću, dnevna soba se uprkos otvorenom prozoru još nije izvetrila od dima, na stolu čaše i flaše pića koje je tata povadio iz bifea. To je bio onaj odeljak iz tadašnjih regala gde čuvate bolja, skuplja i kvalitetnija pića, koja su vam uglavmom doneli na poklon. I koja se nikada ne otvaraju jer se čeka neka specijalna prilika. Neko rodjenje, pa venčanje, pa na kraju ništa, i odneseš ga drugom da ga otvori za neku specijalnu priliku. Kod nas je specijalna prilika bio brat iz Banata s muzikom u sred noći.

Stevčetov sin Sava koji je te noći bio u kući sada je u Londonu. Mogla bih da se zakunem da mu je bife pun. I da mu niko za 40 hodina tamo nije s muzikom banuo u stan. Ni u sred dana. A kamoli noći.

Moj bife je pun. I niko mi u sred noći nije banuo u stan.

Ako bane - znam da je to specijalna prilika.

Čiča miča to vam je mojih roditelja filozofska priča.

Čega se boji mačka?

 Знате ону причу: Чега се боји мачка?, причу у којој је мачка завршила у кавезу где јој је човек свакога дана уредно доносио храну.

Чега се бојала?

Бојала се да човек једнога дана не дође. И да ће зато умрети од глади. А онда, заиста, једног дана, човек није дошао. Мачка је два дана гладовала. На крају је ослабила толико да је успела да се провуче кроз решетке кавеза и изађе на слободу.

Потом је живела слободна и хранила се сама.

Имамо ли храбрости да одбијемо порцију за коју верујемо да нам живот значи? Можемо ли да замислимо да је рука "спаса" које се слепо држимо, можда гвоздени оков који не видимо?

Насупрот тој храбрости за коју често нема мотива ни идеје, лежи страх изваљен на праг- који треба прескочити.

Страх, лични или колективни, одувек природно присутан, као Кербер пред вратима.

Сретала сам људе који су губили куће, оне што су били у средишту ратова, људе што су у болестима губили најмилије, разводили се и остављали све, осим двоје деце у две руке, оне што су с кофером у једној руци одлазили у непознато... и сви које знам опорављали су се од свега тога жилаво, храбро, са ослонцем на сопствену снагу, надом у боље дане и вером у Бога.

Сви су они знали да ако стану - готово је.

Њихови велики страхови били су велики покретачи. Било је тешко и мукотрпно подизати се са дна, ослањати се на рањаве ноге, веровати у изневерено и, из талога који ти је преостао, почињати са зрнима нове наде изнова.

Насупрот њима, најмалодушнији били су људи углављени у свакодневицу којом нису задовољни, а нису имали храбрости да је промене.

Углавном би било довољно да јаче прегризу ланац.

Али, или им се нису ломили зуби, или су се плашили неизвесних путева и остајали су у својим мочварама. Мочварама које су им долазиле до грла, које су цуриле у душу, које само понекад пресуше, тек да би сужњи тада могли стајати на копну сувих ногу.

Може се живети и тако.

Но, мочвара је мочвара, па и да јој локвањ ниче, а путеви су путеви, па све се и саплитали њима.

Често верујући да је промена без гаранције скок у амбис, проналази се мноштво разлога за останак иза решетака које не видимо јасно. Мимикријама се скрива иза свега чега се може сакрити, да би тако скривен био невидљив самом себи.

Проналазила сам у тој заглављености паметне, образоване и вредне људе уваљане у блато апатије, којој су кум и стари сват били несигурност и страх, преобучени у свечано трпљење, лажну одговорност и, истина ретко, у сопственој одећи свесни шта чине.

Никако не бисмо у тај круг увукли она тиховања и измиреност са свакодневицом која нас милује понављањем и ритмом који волимо, па макар то био живот бесмислен у ма чијим очима сем нашим.

Привилегија је осећај да свој дан не би променио за минут, свој пут мисли уз прву кафу, своје бриге, позицију свог незавидног положаја без рукољуба, одсуство гриже савести зарад мирног сна.

До тог се концентричног круга стиже тешко и велики камен се за њега баца у воду да би настао.

И свако мора свој.

Ове друге нам, напротив, прави ко стигне, а ми им често у томе здушно помажемо. Јер, усудити се, а да те нико не гурне – не само да није лако него је осуђено од стране свих оних који се сами нису усудили. Тако имамо милион пригодних реченица које служе да утеше и помире са постојећим стањем, од којих је најпознатија :

“Ћути, може и горе”.

У том ћутању и страху од горег - умире се тихо. Умире се јадно и дуго, утешно промишљајући да није остварено оно жељено за свој живот, али се ипак живело!

У једном афричком Националном парку који је морао бити потопљен због изградње бране, како би заштитили животиње хватали су их у мреже да би их пребацили на друго, безбедно место. Неке антилопе које су ухватили умирале су у мрежама.

Стало им је срце од страха.

Требало им је пар сати до наставка живота у слободи...

Нису све мреже исте. Неким се треба стрпљиво издржати, неке треба одмах поцепати...

Храбро... #MiljenaDrndar

Miljena Drndar

Ništa me više ne čudi

 Ništa me više ne čudi. Ne čudi me kada vidim razvedene one koji su izgledali večno, niti da su još uvek u brakovima oni što od prvog dana nisu znali šta traže zajedno. Ni to da su živi oni za koje sam mislila da su odavno umrli a umrli oni što sam ih do juče vidjala zdrave i pune života.

Ne čudi me da su osiromašili oni za koje sam mislila da nikad neće, baš kao što za neke nisam mogla da zamislim da će se obogatiti. I da neki još uvek kukajući vuku svoj teret a da su kolosi pali bez reči ne mogavši više da izdrže. Ne čudi me više što ne prepoznajem ulice izmenjenih lica, srušenih kuća i posečenog drveća, jer, i slep nauči da hoda po mapi. Ne čude me više velike reči umesto velikih dela. Ni to da reč ne vredi nekome za koga veruješ da bi za nju život dao. Ne čude me uspesi ni neuspesi ljudi oko mene - u konačnici svako bude tačno na mestu koje mu pripada. U svakom pogledu i svakom odnosu. Prestala sam da se čudim bilo čemu, bilo kada i od bilo koga. Čudjenje je jedno vrlo sputavajuće stanje, začudjeno pasivno tapkanje u mestu, umesto osobodjenog hoda svojim putem bez zastajanja. Jedino čemu se još pomalo čudim, jeste to što sam prestala da se čudim. Miljena Drndar

Ringišpil planeta

 

Dok ne staneš ne možeš jasno da vidiš.
Kao voz koji bez prestanka ide, iz koga promiču pejzaži, jezera i livade koje gledaš kroz prozor, a ti u svojoj šini voziš dalje čekajući da dođe nešto drugo, nešto za šta tek maglovito znaš šta treba da bude, a ne znaš ni šta je to zapravo niti hoće li to zaista doći, a posebno ne kako će izgledati. Sve to što čekaš i prema čemu bespogovorno ideš neizvesno je spram svega onoga pored čega prolaziš a ne primećuješ i ne staješ ušančen u šine i lokomotivu koju ložiš umesto da bar povremeno zaustaviš.  

Zašto i čemu u susret jurimo? Je li tako teška odluka da se iskoči ili nas plaši da ćemo možda  ostati, da ćemo nešto propustiti, kao da je ostanak nešto loše. Ili je teško napraviti svoje šine do tog mesta koje vidimo iz voza? Ili grabimo bez stajanja zato što su svuda naokolo znaci koji kažu „vozi dalje“ a mi ih bezglavo sledimo bez ikakvog pitanja ko te znake postavlja, gde oni vode, šta nam to nude da bismo išli dalje i dalje  i najvažnije - želimo li istinski to?
Već duboko zagazili i izašli iz dugih dana i nedelja epidemije koje smo i prestali da brojimo u njihovoj istovetnosti, u kojima su se smenjivale samo cifre, brojevi koji su zamenili imena ljudi, vesti koje to više i nisu ukoliko nisu loše, još uvek kao da ne razabiramo ni važno ni nevažno, u kakofoniji glasova koji imaju samo da kažu a gotovo ništa i nikoga ne čuju. Kao da smo na vašarskom ringišpilu gde te tuđa ruka pritiskom na polugu i podiže i zaustavlja a na koji si svojom voljom seo a nikako da i svojom voljom siđeš. Nije ni lako. Zavrti se od šarene laže koju ti nude, od svetla kojim te zasipaju, nekada zakasniš da siđeš  pa krene ponovo, a nekada se uvežeš sa lancima onog do tebe. I tako bez prestanka i pauze, danima, pa godinama dok ne zberemo decenije.
Bar sada, u ovo gluvo doba, čini se da nam je  ostavljeno da predahnemo. Da uzmemo vazduh.
Najednom, pred sobom, u sred ove svetske pandemije, imamo neko vreme, dobijeno kao kakav prazan prostor, stvoreni vakum do ponovne trke, ono koje je tako manjkalo oduvek, da proverimo što smo to silno propustili i jesmo li uopšte, ili smo samo kaskali za nametnutim diktatima ne uspevajući da ih ispišemo ni brzinom ni pedantnošću kojima su nam nametani, ne shvatajući da ni posle jednog od njih nećemo postati ni vredniji ni bolji ni bogatiji. Naprotiv. Nismo uspeli da kupimo tv od tri metra koji vraća program dvadeset dana i nemamo paket od milion kanala, i onaj bazen na travnjaku, sa reklame na kojoj se srećna porodica dobacuje loptom će otpasti, i nismo uspeli da vidimo deset gradova koje morate videti, niti smo odgledali istih takvih deset filmova, otpali su svemoćni dušeci, jastuci sa telešopova i paketi vitamina i čajeva koji leče sve, zatvoreni su restorani u koje moramo otići da bi imali fotografiju i teretane u koje moramo otići da bi imali mišiće, i upravo sada  biva jasan prazan „must have“ koncept, njegova totalna neupotrebljivost  ili bar slaba upotrebljivost i besmisao u vremenu u kome sve staje i preti da se sruši.
U magli ostaju blistavi izlozi tržnih centara kao kakvi kavezi ispražnjenih zooloških vrtova, koncepti zarade, sticanja i jurnjave čine se odjednom daleki pa i koncept zdravlja, lepote i večne mladosti, jer, naprečac nam postaje kristalno jasno da ništa nije doveka ni zdravo, ni mlado, niti večno.  A istini za volju – i ne treba.
Dobili smo vreme za razmišljanje koje nažalost još uvek  trošimo ubeđujući se i dalje ko je u pravu, zaogrnuti svako u svoju teoriju zavere, teoriju jedine ispravnosti i istine, kao u ogrtač bez koga bismo umrli od zime. Umesto na ciljeve, ideje i rad energiju rasipamo na međusobno osuđivanje.  
No, u ovom laganom padu ringišpila, zaustavljanju i najzad prizemljenju koje je postalo izvesno silom prilika,  bar na neko vreme, zaustavljeni u kretanju, hodu, bez planova i uverenja da nešto zasigurno možemo, dotakli smo zemlju i otkrili da ako se već nismo obogatili jureći kao bez glave za svim tim staklenim đinđuvama poturenim da dobijemo nebitno dok nam sve bitno oduzimaju  – nismo ni osiromašili. Bar ne totalno. I da ima nade. Naša nesvest  u prepoznavanju plodova zemlje kao oslonca, mesta iz koga se crpi i uči, doživela je izvesno polivanje kofom hladne vode. Počevši od kraja prošle godine i otkrivanja istine da nismo pogubili ni pravac ni cilj sopstvenog identiteta, kolektivnim paljenjem te spasonosne sveće vere koja osvetljava pećine učmalog, zastrašenog i uspavanog duha. I same  smene epoha i vekova ne događaju se na nultoj kalendarskoj godini, već kao gomila naslaganog peska ulaze u nove decenije promena. I upravo prisustvujemo toj smeni, gledamo je uživo.  Neke od njih menjali su ratovi, velike nesreće ili renesanse, velika osvajanja, bolesti i epidemije  i promene društvenih sistema nakon čega bar prividno nije bilo ništa isto. Pred našim očima počinje raštimavanje žica koje već dugo ne  sviraju ništa novo a ubeđuju nas da je to jedina muzika, počinje rasklapanje kockica sklopljenih tako da se na njih uglave samo one sa identičnim matricama i kalupom. Ostavljeno je vreme u kome svako može da preispita je li osiromašen ili obogaćen nametnutim standardom u koji se ukrojio i što je važnije - može li ga izdržati doveka. Teror „jakog, snalažljivog, večno mladog, okretnog, samodovoljnog, u sebe zagledanog, samostalnog,  neprincipijelnog, bespogovornog, uspešnog“  kao jedinog i idealnog modela čoveka i društva naspram solidarnog, bolestima i starosti podložnog, na porodicu oslonjenog, na identitetu utemeljenog, na veru oslonjenog, čoveka i društva.   Jer pitanje nije hoće li sveta biti, sveta će zasigruno biti, ali kakav će taj svet biti – to je ono što zavisi od nas, ne od moćnika ni zaverenika. Taj svet decenijama ulivan u sjajne velike ćupove laži sada se rasipa i razbija pred našim očima. Iz njega se razlivaju staklići svetskih laži koje više niko ne može sakupiti. Sada, više nego ikada, vidimo vrednost jednostavne soli i brašna od koga je zamešen hleb sveta koji vekovima opstaje.  Sa  rečima  „veruj mi“, „ne brini“, „ja ću“, jesi li dobro?“, „volim te“, „imaš li?“, „podeliću“, „dodji na kafu“, „uradićemo“, „drago mi je da si tu“  u temelju uvek se može graditi šta god poželiš da se ne sruši.
Sigurno se sećate pokojnog Matije Paskala i njegovog obrnutog kruga u kome pristaje da nestane proglašen mrtvim a zatim se ponovo vrati kada mu ni drugi identitet nije omogućio željeni život. Možda smo svi po malo on. A možda je jednostavnije držati se stare  izreke da drugi život počinje onda kada shvatimo da imamo jedan. Što pre – to bolje.
Miljena Drndar
  

Budala

                               

Đavo ima mnogo načina da se maskira, jedan od njih su reči, poštapalice, vremenom pretvorene u poslovice da su  „dobar i lud“ braća, a ništa manje u bratstvu - „pošten i glup“. Stavljanjem u bratski odnos osobina koje nikada ni u isti red rečenice ne bi mogle da stanu, poturena je viševekovna prevara koja se sa više ili manje uspeha, provlači generacijama, povremeno nestaje, pa onda isplivava  kao opravdanje, razlog, istina, poluistina, pretpostavka, i konačno model koji treba ili ne treba slediti, u zavisnosti od potrebe i trenutka.
Sa izvesnim zakašnjenjem, od kada je prvi put prikazan, a opet na sreću, pogledah ruski film „Budala“. Tema filma već je mnogo puta tretirana, što u književnosti što na filmu, uvek aktuelna i nikada do kraja dovedena do konačne istine, no gotovo nikada nismo dobili naslov koji tako eksplicitno i direktno sugeriše šta je i ko je glavni lik, a da nas sve na kraju ostavlja u potpunoj upitanosti da li je to baš tako, uključujući ono što smo u životu naučili, iskustvom prošli i na koncu odgledali u napetom filmu s brutalnim krajem koji objedinjuje sve to.
Elem, Dima Nikitin je po svemu običan mladi čovek, koji radi kao nadzornik majstora za održavanje i popravke u zgradama.  Živi skromno, u malom stanu sa majkom, ocem,  ženom i detetom, i često prisustvuje scenama u kojima majka napada već ostarelog oca kako ih je poštenjem i načinom razmišljanja i života unazadio za razliku od ljudi koje poznaju. Na identičan način  i u istom kalupu poštenja i integriteta koji nije spreman da trampi za bilo šta odrastao je i sin, ali to shvatamo kasnije. Jedne noći u ozloglašenoj zgradi, takozvanoj „spavaonici“, načičkanih stanova u kojima žive sve sami ljudi sa margine, socijalno problematični, pijanci, narkomani i društveno otpisani – pukne cev. Odlazeći na lice mesta Dima shvata da je problem mnogo veći od cevi, da je zgrada pukla i da će se izvesno srušiti, te da ljude treba hitno evakuisati jer su u pitanju sati. U dramatičnoj noći koja sledi, otkriva se korumpirani vrh vlasti grada spreman da zarad sopstvenih karijera žrtvuje ljude, mračni svet tajne policije, dok ceo tok prati strah, ivica smrti, dileme, priznanja, ispovesti i konačno žrtvovanje, u ovom slučaju sopstvene porodice kako bi pomogao ljudima. No, u poslednjoj sceni, sceni spašavanja ljudi koji potpuno bahati, nezahvalni i zapravo nesvesni  do besmisla svog položaja kao ni toga šta im se događa, mučki ubijaju svog spasioca i vraćaju se u zgradu koja će se izvezno svakog trenutka srušiti, dolazimo do ključnog pitanja ne samo filma već sveta u kome se nalazimo  – da li je dobar jednako budala? Da li je pošten isto što i lud? I kada su i zašto ta pitanja počela da se postavljaju stavljanjem znaka jednakosti između to dvoje?
Nisu to pitanja od juče, ali su možda danas aktuelnija nego ikada ili se bar tako čini u vremenu u kome je tlo pod nogama izmaknuto svemu što ne donosi korist, iako nije tajna da je korist pokretala svet napred niti da je novac gorivo napretka, no, nikada noge nisu mogle da sustignu telo. Prosto, priroda je tako udesila.

Da bi uspelo  izjednačavanje dobrote i gluposti najpre je bilo potrebno da korist preraste dobrotu i tako je obesmisli, a poštenje padne u senku novopodignutih vrednosti na čijem je čelu novac, nazvan najrazličitijim imenina kako bi ostao sakriven u svojoj golotinji. Ali kao što vidimo na primeru Dime Nikitinog, to nije dovoljno. Uprkos tome što sve vreme osećamo gađenje i mržnju prema korumpiranim moćnicima, tajnoj policiji i motivima koji ih pokreću u želji da sačuvaju sebe a žrtvuju nevine ljude ( koje nazivaju otpadom društva za kojim niko neće žaliti), on zapravo ne strada od njih. Tu je cela kvaka filma! I tu je tajna zašto se toliko potresamo oko ovog pitanja u sopstvenim protivrečnostima. Zašto? Zato što on strada od onih zbog kojih je u samo jednoj noći izgubio najpre posao, zbog kojih je umalo izgubio život i za čije je živote žrtvovao svoj mir i porodicu, a uprkos svemu nastavio da se bori da oni prežive. Oni su ti koji ga na kraju brutalno prebiju na smrt, linčom rulje koja ne zna šta radi. Imamo li paralelu stradanja? Pada li vam na pamet? Nikada, doslovno nikada ne bi znak jednakosti bio stavljen između dobrote i ludosti i poštenja i gluposti da je Dima stradao tokom noći, od korumpiranih, od plaćenih, od nepravednih, a da su pravednici bili spašeni. Bio bi heroj. Znak jednakosti poturen je onog trenutka kada su dobri počeli da stradaju od samih stradalnika, od onih naizgled dobrih i onih za koje su se borili. Kada su i dobrota i požrtvovanost i pamet obesmišljene, pale i kažnjene glupošću, neznanjem i nezahvalnošću žrtve. Onda, kada svakome postaje jasno da je put ispravan ali da je cena previsoka jer nikome nije važna. Jednima, jer upravo znaju i neće da je plate smatrajući je uzaludnom i na koncu ne žele da ispadnu budale a drugima jer uopšte ne znaju visinu cene koja se plaća.  To je ključni trenutak nastanka ove đavolske poslovice. Novi svet je uspostavio je vrednost čoveka po novoskrojenoj meri uspeha, gde je samo uspešan čovek vredan divljenja i egzistencije na kugli zemaljskoj. Ta mera uspeha isključivo je izmerena materijalnim bez trunke duhovnog i ljudskog a cena koja se bespogovorno i beskrupulozno plaća da se do takvog  uspeha dođe mera je divljenja umesto prezira. Da bi takav uspeh bio vaspostavljen, neophodno je da ga usvoje upravo oni za koje nije rezervisan ni vazduh da ga po pravu čoveka dišu. Kada oni aplaudiraju protiv sebe a krvnički dotuku ruku spasa nesvesni u svojoj potonulosti, siromaštvu, neobrazovanju i opštoj opatiji u kojoj se duboko nalaze. To je trenutak u kome se pitanje dobrote i poštenja nalazi u dubokom bunaru iz koga se svetlost jedva nazire. Za njihovo isplivavanje je potrebno da taj bunar neko opet otkrije kao zlatni kladenac vrednosti i povuče ih na površinu gde im je mesto.   Jer, postoje vremena u kojima nastaju heroji i ona druga u kojima je svako herojstvo upitno kao neisplativo. Istini za volju, takav defetizam u dobroti, herojstvu i poštenju nije nešto što nastaje preko noći. Njega gaje i neguju upravo oni koji su uvek imali opravdanje za svoje udobne pozicije, za svoja mesta, život i kukavičluk i u vremenima nakon oluja opravdavali svoje stavove naknadnom pameću preživelih u svakom smislu. Kolektivnom i individualnom. Da su se oni pitali Dime Nikitina ne bi bilo. Da su se oni, recimo, pitali Termopila ili Kosovskog boja nikada ne bi bilo. Ali oni se nisu pitali. I zato na polju leži trista čempresa kao trista Spartanaca. I danas sija Gračanica. I svet na ledjima drže Nikitini što pitanja s početka priče sebi nikada ne postavljaju - jer znaju odgovor.

Miljena Drndar

Kad negde dolaziš...

Najlepši su dolasci. Oni susreti u kojima vas neko čeka, oni kada stižete iz daleka, kada ste gladni od puta ili žedni zagrljaja, dolasci u kojima ne znate ništa o kraju u koje stižete, pa čak i oni u kojima vas niko i ništa ne čeka sem nade da ste došli na pravo mesto. Pamtim razne dolaske, drugačije, uzbudljive i tužne, pune isčekivanja, razočaranja i nade. Jedno jutro gde sa visokog krivudavog puta prvi put ugledam malo selo stešnjeno izmedju mora i visokih litica, limunove i narandže u korpama koje prodavci iznose ispred radnji, miris mirte i soli što je donose talasi; ulazak u sobu u kojoj leluja bela zavesa i koraci po pločniku ispod prozora – stigli smo u Rio Madjore. I neki daleki dolazak pamtim, leti perje po banatskom dvorištu, mirišu krofne što ih je spremila babina sestra, u Savinoj sobi vidim božanstvenu, na zidu nacrtanu mačku kao da je živa, ali ja samo ćutim jer su svi mnogo stariji od mene, i dosipam prah šećer na one krofne – stigla sam u Banat. I jedan sumrak pamtim, jer i u sumrak se stiže, svetla stanice Gare du Nord dok voz uplovljava na cilj, miris uzbudjenja, isčekivanja i sapuna u šarmantnoj sobi u koju ulazim, žamor francuskog jezika koji čujem s balkona – stigla sam u Pariz. Pijaca koju vidim nedaleko od doka, nebo bez ijednog oblaka, galebovi koji nas prate, voćni kanapei s vanil kremom od kojih sam se najela i ne mogu da dišem, duboko more, turbine koje se smiruju – brod uplovljava na Korziku. I ko bi zaboravio „Dvi murve“ od kojih se nedeleko prvi put vidi more, i onu krivinu na kojoj stoji drvena kocka na kojoj piše Červar Porat, i pogled preko prevoja na ulasku, i miris hodnika zgrade u kojoj je tetkin stan – došla sam u detinjstvo Istre . I prvi poljubac sa Crnom Gorom, budjenje u autobusu, most i reka, moje zaprepašćenje gde se krila do tada od mene sva ta lepota, i svaki put nov poljubac u zoru, na istom mestu, u hladnoći letnjeg jutra kraj reke, u mirisu pokošene trave, uz zvuke molitve i tamjana koji lako leluja vazduhom. I prelazak dugim mostom  gde Sena u delti stiže u Atlantik  dok stižem u Normandiju. I lavež pasa u noći i miris kanala i kreket žaba, i noćni program Radio Beograda dok stižem u Bačku. 

 I  najlepši put na ulazu od šećerane, pa pored škole koja će se za mene uvek zvati "Veljko Dugošević" i pored Djure, do skvera i onda poslednjih sto metara ulicom Kneza Lazara u kojoj je svaki metar sa srcem u grlu, jer stigla sam kod tate u Pozarevac. Pa opet, i sletanje kroz uvek guste oblake, i zgrade pravilnih krovova, i znano mi jezero, i crkva visokog tornja, ukus doručka iz pekare na uglu moje ulice koji već miriše iako još nisam sletela, jer došla sam paradoksalno opet kući u Nemačku. I još mnoge dolaske pamtim...
Najlepši su dolasci, gde je svaka sekunda čekanja otkucaj srca do susreta. I zato, znajte, vi , rastanci – ne možete dolascima apsolutno ništa! .

Idi!

Idi, idi od onih koji se plaše zagrljaja, susreta i rastanaka, koji se plaše svojih i tudjih grešaka i bez snage su da ih isprave, od onih koji se plaše gostiju, troškova i rada, koji stežu lepe reči, koji te lažu a verovao si im. Idi od onih koji se plaše puteva, koji nemaju vremena i ne drže obećanja, od onih koji se nikada ne smeju i nikada ne plaču, nikada ne piju, nikada ne viču i uglavnom nikada ne žive. Idi, od muškaraca što se plaše žene, od onih što ne poštuju roditelje, što ćute pred šefom a urlaju na decu, što se cenjkaju na pijaci i onih koji sve znaju. Idi, kada čuješ rečenicu „znam, rekao mi čovek “, idi kada ne čuješ „izvini“, kada te ne slušaju ili ti rečenicu prekinu na pola. Idi, i onda kada te boli duša, jer te neće boleti glava. Idi od šićardžija, veštih račundžija, koji su u stanju da ti ustupe i pruže naizgled mnoge velike stvari, a zarad toga te odvoje od svega što voliš. Tih velikih stvari se ne plaše da daju, nude ih i predstavljaju tebi bitnim jer ti njima oduzimaju one samo tvoje, i naizgled male - kojih se plaše. Mogu se prepoznati po tome što na letimičan pogled izgledaju dobri i trpeljivi. Po tome što te, misleći na sebe, ubede da najviše misle na tebe. Kada se okrene krug i njihovi "ustupci" dodju tebi na naplatu obično je kasno, cena se ispostavi previsoka a sve što si voleo daleko. Trojanski konj ti je u dvorištu, a sve tvoje ti nedostaje da boli.
Idi sa dosadnih skupova, od stolova gde pričaju o onima koji nisu prisutni, idi od sveznalica koje nisu sredile sopstveni život i neznalica koje hoće da srede tvoj. Idi od lenština koje ti pričaju o radu, od radoholičara koji ti nabijaju krivicu, idi od ultimatuma maldosti, lepote i sreće.
Idi i ne okreći se sine!
Autor: Miljena  Drndar
Fotografija. Miljena  Drndar - privatna arhiva. 

Nema mnogo vremena...

Nije ostalo još mnogo, promeni boju kose, idi pecaj, lezi ispod drveta i slušaj lišće, napravi onaj kolač i pojedi ga celog, ne javljaj se na telefon jer moraš - ne moraš, pozovi jer želiš, kaži: „želim da te upoznam“, „lepo ti stoji“, „kako lepo pevaš“, „izvini ne znam šta mi je bilo“, "nema dana da ne mislim na tebe", zapali sveću ako dugo nisi, zadigni haljinu i gazi po plićaku reke, skrati mu bradu, gledaj oblake na šta ti liče, pusti tuš i pevaj dok ne nestane vruća voda, udiši sumrak leta i oštri miris jeseni koja se dovlači, isplači se,obuci najlepši veš, pusti omiljenu pesmu deset puta za redom, napiši: „ručak je bio divan“, „naš sin ima tvoj osmeh“, „još mislim na sinoć“, gledaj se u ogledalu, posvadjaj se i reci sve, šapući, nije ostalo još mnogo. Koliko god - nije mnogo. 

I pusti... pusti gluposti da se rasipaju okolo kao klikeri, pusti iz ruku tudja obećanja, pusti da iz džepova ispadaju velike reči koje si spremio i ne obaziri se da ih vratiš. Pusti da deca dobiju lošu ocenu jer jedino tako će za sledeću učiti bez pritiska, puštaj glas i kad je otvoren prozor, pusti prašinu da padne pa tek onda je briši. Puštaj maštu da ti kaže šta dalje i pusti druge da završe rečenicu sa kojom se ne slažeš. Puštaj muziku svaki dan i korak svako popodne. Pusti zlobu da prodje kao da je nisi ni video. Puštaj da odumiru stare zablude i neprijateljstva. Puštaj da boli i da ne piješ lek protiv bola jer sve mora da prestane kada pustiš. Puštaj radost da udje kad zakuca, puštaj uspomene da dolaze i odlaze u vreme i nevreme jer već su punoletne i znaju valjda šta rade. Što više puštaš - tereta je manje a mesta i vazduha više.Jer ne postoji veći obarač imuniteta od tuge. U želji da se podigne kupuju se razna zrnca kinoe i čije, cede limuni, jedu avokada, narandze, rendaju djumbiri, piju omega 3, magnezijum hloridi i razna cedjenja ulja, ispijaju čajevi biljaka za koje se zna ili se čulo da su pomogli. No, jedini pouzdani podizač imuniteta su kapi sreće. One koje se nigde ne kupuju i koje su svakome drugačije doze, sastava i jačine. Mora da se naprave, svako svoje. I mora par kapi svaki dan. Onda, kada svakoga dana, kapneš svoju kap sunca u čaj, zasladiš kafu uz poljubac, isčeprkaš mrvu u nekoj knjizi koju si zaboravio na polici, odslušaš pesmu uz koju igraš ili plačeš sasvim sve jedno, kada čisteći ćoškove naidješ na kapljice kojima nije prošao rok a nekada si im se koristeći ih veselio svaki dan - našao si najbolji lek. I baci sve ostalo! Zdravlje ne ulazi na usta, zdravlje ulazi preko srca.

Autor: Miljena Drnar
Fotografije: privatna arhiva Miljena Drndar

Dovoljna je hrabrost

Što se mene lično tiče, da bi muškarac bio voljen i poštovan, dovoljna mu je samo jedna jedina osobina, a to je da bude - hrabar. Hrabar da pojede strah od toga da nije uvek u pravu, da ume, zna i iskaže nežnost na neobične načine, da je ponekad hrabar da bude šarmantno slab i da ga ne zanima mišljenje nebitnih ljudi. Zapavo ni mišljenje  bitnih ljudi. Da nosi kese iz prodavnice, gajbe i cveće,. Da se ne izdire "hrabro"  na ženu. Hrabro je i reći sinu: "A da ipak poslušaš trenera a ne mene, jer on bolje zna. A ja sam tu, gledam te dok igraš".  Da hrabro podstiče ženu da bude lepa. Hrabrost je zadržati stare prijatelje. Hrabrost je reći : "Nismo izgubili Kosovo". Hrabro je zadržati svoje hobije i naučiti one oko sebe da ih zavole. Hrabrost je raditi dva posla. Hrabrost je ne učlanjivati se u stranke. Hraborst je reći: "nema" - kada nema. Hrabrost je reći : "ma evo, potrošite, zaradiću". Hrabrost je držati obećanja. Hrabrost je reći : "rodila si mi najlepšu decu". Hrabrost je kada padne umoran i kaže: "ne mogu više". Hrabrost je kada kaže: "vozi ti!" Hrabrost je kada kaže: "ti to bolje znaš". Hrabrost je kada se ne svadja sa majkom ma šta da mu je žena o njoj rekla. Hrabrost je kada se ne svadja sa ženom ma šta mu majka o njoj rekla. Hrabrost je kada ih obe voli a one nek rešavaju problem. Hrabrost je kada su moji neprijatelji i njegovi neprijatelji. Hrabrost je kada prekine sagovornika u pola rečenice ako ovaj hoće da ispriča trač. Hrabrost je kada ga tvoj uspeh raduje a ne ugrožava. Hrabrost je kada ne prica laži. Hrabrost je, da kada treba, sebe prepolovi , a da i tako prepolovljen ostane sasvim ceo.

Miljena Minja Drndar

Odjavljujem se! Zbogom svima!

Sećate li se filma "Smrt gospodina Goluže"? Gospodin Goluža, mali bankarski činovnik, uvek stegnut u trošenju, ponizan pred direktorom i većima od sebe, bez ljubavi i prijatelja, odlazi prvi put na more. To se dogadja u jesen, jer je van sezone, time naravno najjeftinije. Usput opljačkan, primoran je da odsedne u hotelu u jednom malom mestu, u kome vlada atmosfera intrige, zlobe i tračarenja. Neki bi rekli "kao i u svakom drugom malom mestu", a ja bih dodala " i velikom".
Elem, sticajem okolnosti, da bi objasnio svoj boravak tu, on nespretno izjavljuje da je baš to, njihovo mesto odabrao da se u njemu ubije. Situacija se dramatično menja! Prema Gospodinu Goluži svi postaju predusretljivi i fini kako bi mu ulepšali poslednje dane!  Oko njega sve počinje da se vrti!  On postaje centar pažnje,  centar dogadjanja, svi o njemu pričaju. Dobivši na znacaju raste mu ego i on  zove direktora da istrese svu mržnju koju je skrivao iza poniznosti, sa sve priznanjem da mu je tajno pljuvao u kafu. Medjutim, Gospodinu Goluži se sada više ne umire i ne ubija!! Sada, u ovim promenjenim okolnostima njemu je je odjednom drugačije. Njemu život najzad postaje lep! Ljudi su oko njega, razgovaraju, dive mu se, neki ga mole da to ne čini... Zaljubljuje se!
Ali, neće moči... Čaršija od njega traži samoubistvo! Jer, ne bi oni oko njega ni bili da to nije obećao. Da nije tog čina - nebi bilo ni pažnje. Nema ni levo ni desno nego pravo na most i da skočiš u reku kad si obećao.... E. to je trenutak kada te stisnu sopstvene laži a to u trenutku kad ti se najmanje hoće. Trenutak kad te stisnu ljudi sa kojima nemaš nikakve veze ali stoje i ćekaju. I pevaju ti u horu oproštajnu pesmu. Trenutak za skok. Ode Goluaža naglavačke u Neretvu!
Gledam odlaske sa fejsa, raznih Gospodina i Gospodja Goluža, odlaze sa fejsa ove društvene mreže zbog koje će biti i desetog kruga pakla. Malo malo pa neko preti kako će da skoči sa tastarure i završi u mraku društvene smrti odjavom. Pritisnuće dugme - "ugasi nalog" ili bar "odjavi se privremeno". Taman spektakularno krenu odavde, odlaze, neće da se vraćaju, društveno se samoubijaju takoreći, a ono narod koji im se nije javljao mesecima počne da moli da se vrate, te nemoj, te pitaju zašto, kako, i što baš sad, ko ih je to naljutio i šta im je odjednom, nedostjaće, i tako to...Pljušte lajkovi, odgovara na pitanja a tek po neki ih orabruju da to i učine, znajući da od toga nema ništa. Otišli bi, ali kako kad su sad baš tim odlaskom upali u fokus koji im je toliko nedostajao? Kako baš sada kada baš sada vide koliko su voljeni i koliko im se ljudi raduje što su tu?
No, sreća pa ovde nema mosta ni Neretve da moraju da skaču.  Danas se klikom na dugme ubiju - sutra se klikom na dugme vrate i svi srećni. Može i više puta.
E, moj Živko Nikoliću, legendo režiserska!
Fotografija iz filma "Smrt gospodina Goluže" - (Savina Geršak)

Usud je delio široko na dan kada sam ugledala ovaj svet...

Usud je delio široko na dan kada sam ugledala ovaj svet.

Bila sam najlepša. Jednostavno, bilo je tako. Iz skromnosti kojoj nikada nisam bila sklona, mogu
da kažem i nešto drugo, ali ja sam od onih koji ne drže da je to vrlina. Od kako znam za sebe, od
kada sam krenula u društvo sa decom, u školu, na fakultet, uvek sam nekako u okruženju bila najlepša. Plava kosa, plave oči, nežan mio lik, mlađa sestra Grejs Keli rekli bi. Klasična lepota, ona što je svi primete odmah, ona što se ne dovodi u pitanje je li ili nije. O svemu ostalom kod mene – moglo je da se raspravlja. O lepoti ne.

I bilo je lepo sve što je uz taj bogomdani dar i urođenu maznost išlo. Kada na to dodam svojevoljan i tvrdoglav karakter – dobijem svoj skelet bez mesa. Retko su mi odbijali želje i retko se događalo da mi ne popuste. Roditelji, familija, vaspitačice, nastavnici, prijatelji, a kasnije i dečko.

Kažem dečko a ne momci, jer je bio samo jedan.
Nikola! Niko ga nije voleo osim mene, ali sam smatrala da je to što ga ja volim dovoljno. Nisam uviđala prednosti ljubavi prema meni, pa time ni nedostatke antagonizma prema njemu.
Na zidu njegove sobe bile su napisane reči Džima Morisona: „Svi tvrde da postoji jedan svet. Ja tvrdim da postoje dva. Jedan je moj, drugi delite kako hoćete“. Bila sam odušvljena tom rečnicom
i takvim žvotnim motom mog divnog momka koji ima svoj svet i mene u njemu. Bio je sasvim svoj,
lud, razmažen, sebičan i prepotentan, ali mene je obožvao. Trošio je i pio prilično, putovao i provodio
se puno. Radio je uglavnom šta je hteo i u tome smo bili gotovo isti, sve do trenutka kada je on, takav,
mene pretvorio u umiljato jagnje srećno da kraj sebe ima pastira koji ga obožva. Pojma nemam kako se to i kada tačo dogodilo, ali to sada više i nije važo. Livade tih sećnja davno sam napustila
i zaboravila…
Tek, na drugoj godini mojih studija neplanirano nam je došla Tamara. Rodila sam je lako, i bila je
čarobna moja devojčica. Bila sam presrećna jer je došla i jer smo svi zajedno. Presrećna uprkos tome što mi više nije bilo povratka kući. Ni pomoći koja bi od nje došla. Uprkos očevom infarktu. Uprkos majčnim molbama da ga ostavim i sa detetom dođem sama kući. Da će mi kupiti stan ako ga ostavim. I auto. Da će je oni čuvati da se ne mučim samo da dovršim započetu medicinu. Nisam htela.

Bila sam presrećna. Presrećna jer sam živela kako sam ja htela. Ali moju sreću Nikola je delio samo na rečima. Bila sam jagnje koje je obožavao, ali on više nije ličio na dobrog pastira koji ga čuva, sa kojim priča i sa kojim se igra. I Tamara je bila samo jagnje više u stadu. Naš pastir je nastavio da pije, putuje i da se provodi, kao da nas nema. Ostao je sasvim isti, lud, sebičan i prepotentan, ali meni to više nije bilo smešno. Jer me je isključivalo. Jer sam bila svakim danom sve više sama. Satiralo me je vreme provedeno u kući, među pelenama i flašicama, bez podrške, bez zajedničkog obroka, i sve više bez nežnog dodira. Tamara je bila jedina svetlost u tom mraku u koji sam neočekivano upala kao u bunar. Ljubav je uspevala da vuče moj život kao lokomotiva tešku i dugu kompoziciju kroz planinske masive. Vukla je dokazujući nedokazivo, koprcajući se da sačuva još ono malo ponosa kada vidi da je promašila kolosek. Nazad nekako nije moglo, a za napred je nedostajalo uglja u toj lokomotivi. Ljubav je, dakle, teglila teret koji je počeo da se rasipa iz umornih ruku, sve dok više nije ostalo ništa.

Ljubav je samo mutila vodu i činila da ne vidim ono što su svi oko mene videli mnogo pre. Da sam
 ja, razmažena jedinica, odabrala razmaženog sina jedinca, sebičnog i svojeglavog. Da će mi se život
svoditi na čekanje njegovih dolazaka iz provoda, sa putovanja i sopstvenog sveta mašte. Da ću odgajati dete bez oca, kraj živoga oca. Sama i sve više mrtva.
U sadržajno praznim danima jedino krcatim svađama i prekorima, mojim prebacivanjima injegovim nonšalantnim odbranama u kojima sam i sama sebi sve više ličila na vešticu a on na nedužnog

Petra Pana, gong u glavi odzvonio je kada shvatih gde je moje mesto u tom svetu, u njegovom svetu za koje sam verovala da je nezamenljivo. Morisonova rečenica sa njegovog zida dobila je pravi smisao. Njegov svet je bio samo njegov, poražena shvatih da u njemu nikada nisam ni bila, ja sam upala u ovaj drugi koji smo mogli da delimo kako hoćemo.

Misao sa zida više nije bila tako divna. Bila je odjednom grozna. Ljubav je sve zamagljivala. Ravnodušnost je došla kao otrežnjenje. Mržnja je pojednostavila stvari do najprostijih činilaca. Više nisam razmišljala. Mrzela sam ga mnogo više nego što sam ga ikada volela. Meseci čekanja
da se sve sredi, pokušaji da budem žena i on muž propali su davno, izmorena sopstvenim porazom, bez traženja opravdanja za sebe, iz želje da oseti kako mi je svih ovih meseci bilo, iz čiste pakosti,
 iz umora, iz prezira prema životu koji sam vodila, tresnuh mu dete na sred kafanskog stola. Moja prava priroda pronašla je negde svoj put. Izbila napolje vrela i grozna i žigosala me za navek. Stradala je Tamara. To nevino mače majkino, odneto pred Nikolu i tresnuto posred kafanskog stola u „Liježu“, kao osveta za moj propali izbor. Moje sunce, Koje u svojoj mržji počeh svakim danom sve više da osećm kao teret, kao balast i kaznu. Oko mene nije bilo nikoga da me posavetuje, ili spreči, ali prava istina je da nikoga ne bih ni poslušala. Dok sam se osvestila i razabrala trajne posledice svog suludog postupka, Tamara je bila sa njim i njegovim roditeljima. A ja… ja sam… mogla da je
vidim… i nosim teret svoje gluposti čtavog žvota.
 

Zato je Sonja dobila ljubavi za dvoje. Zato je Sonja bila sve moje.

Ali, pukotina nasred srca zjapila je svaki put kada bih se usudila da u nju pogledam. Nemoćna da je
sastavim, preširoka da je preskočim. Duboka taman toliko da boli.
Odlomak iz romana "Dva i dva su pet" - Miljena Minja Drndar

Imala je sreće...

Imala je sreće“, „Jadna joj sreća“, „Lepa žena uvek ima sreće“, „Eee, ne bila joj ja u koži“, „Upala joj sekira u med“… – tako su svi govorili. Znam da su tako govorili. Ali mene nije bilo briga. Bili su u pravu. Šta god da su govorili.

Vukšina Ognjenovića upoznala sam kada sam se vratila na studije. Dovršavala sam ih tamo gde sam stala, kao da mi se ništa nije dogodilo, kao da sam bila na letovanju, kao da to nije bio moj život. Sve prethodnih godina izgledalo je kao magnovenje, kao neki san za koji nisam sigurna kako sam ga sanjala. Danas znam da tako nešto može samo mlada, luda i povređena žena. Pri tom još i sebična, jer takva sam bila. Beg od sebe nikada mi nije uspeo, kao što uostalom nikada nikome nije, ali sam naučila da živim sa takvom sobom, čvrsto radeći na tome da napravim pomake koji će učiniti da ne budem baš sasvim – ja. Da postanem bolja. To je bila moja najveća borba. I uspeh.

Vukašin je bio san. San svih studentkinja, mladih doktorki i sestara u bolnici.

On je izabrao mene. Studentkinje, doktorke i sestre ubrzo su mi oprostile. Njegovi roditelji nisu. Sve do smrti. Ali ne njihove.

Zavoleo me je odmah, snažno, strasno i beskompromisno. Ništa neobično nisam videla u tome, pre bi me začudilo da nije. Mnogo godina kasnije, uspela sam da vidim sebe tuđim očima koje su me tada gledale. Izgledala sam kao mnogo loša partija za brak.

Kada me je odveo na upoznavanje sa roditeljima, nisam ni sanjala na šta ću naići. Ali, eto, odmah sam saznala kako izgledaju roditelji nezadovoljni izborom svoga sina. Popravnog za snaju nije bilo, bio im je kraj tri kćeri, jedini sin. Zetovima su, međutim, bili su zadovoljni.

Setih se da ni Nikolini roditelji nisu bili oduševljeni brakom kada smo ga onako mladi sklapali, ali razlozi za to su bili sasvim druge prirode, a kasnije shvatih – i sasvim opravdani. Čak ni kada sam Tamaru ostavila nisu me okrivili. Nisu me prezirali, nisu imali ništa protiv mene lično. Kao uostalom ni moji, i oni su u panici gledali dve nezrele osobe koje neće uspeti. I koje na kraju i nisu uspele. Bili su u pravu, pokazalo je vreme.

Ovo je bilo drugačije. Vukašinovi me nisu voleli.

Doveo me je kao retku rajsku pticu koju treba stalno držati oko ramena, struka, za ruku, prst makar, da ne odleti. Gledao me kao što slikar gleda sliku koju svi žele da kupe, a koju nikome neće prodati po cenu umiranja od gladi. Očekivao da me dožive isto kao on. Da me zavole isto tako, ili bar primete deo te moje posebnosti koju je on video. Ali nisu me doživeli ni približno kao on, niti su išta posebno na meni primetili. Ni mali, najmanji delić. Bio je to udar o zemlju. Tresak o zid u punoj brzini. Za njega. Ja sam ostala mrtva hladna.

O, ne, nisam ja bila od kamenja. Kamenje je ipak bilo njihovo prirodno okruženje, ne bih im to oduzimala ni za šta na svetu. Ja sam želela da im se dopadnem. Došla sam sasvim… pa… kako bih to nazvala… fina i pokorna buduća snaja. Moji su već upoznali Vukašina, i mada to nisu preterano pokazivali, jer oni nikada nikome ništa nisu preterano pokazivali, jako im se dopao. Videli su u njemu ono vaspitanje, obrazovanje, bezuslovnu ljubav kojom me je obasipao, a pre svega stabilnost koje je Nikola kada smo se venčavali pa sve do danas, bio u potpunosti lišen. I mada se Nikole nisu više plašili, plašili su se mojih pogrešnih izbora, i mog mogućeg povratka svemu tome zbog Tamare koju više nisam mogla da istrgnem nazad. Majka je, dakle, zadovoljna pravcem kretanja stvari u mom životu, dala sve od sebe da i ja najzad uđem u kolosek „devojke od reda“, kada već potičem iz takve kuće. Kada je saznala da idem da se upoznajem, kupila je duvan i ručno rađenu muštiklu za Vukašinovog oca, kilogram kafe, bombonjeru, i najlepši buket cveća za majku, sve to upakovano tako da je moglo pred predsednika. Saznavši da su tamo i deca od sestara, za svako je spremila mali paketić sa slatkišima. Ja verovatno ne bih ništa od toga nosila, smatrajući izlišnim i demode, ali ganuta starinskom vrstom pažnje i poštovanja koju je Vukašin ukazivao mojim roditeljima, pristadoh da sve to ponesem bez reči negodovanja.

Primili su te poklone teška srca. Kao što su teška srca primali sve od mene. Nisu umeli to da sakriju, a kad bolje razmislim, i zašto bi. Odmah smo znali na čemu smo. Za svoga sina doktora, najboljeg studenta pred kojim je ležala blistava karijera, svoga visokog, lepog, jedinog sina za koga su se tako žrtvovali da jedini od dece studira, da sve ima, koji je „samo prstom da pokaže mogao da bira koju hoće“, želeli su nešto bolje od razvedene žene koja je rođeno dete ostavila ocu. Ooooo, da su samo znali još i to da sam ga tresnula po sred kafane!

Pitali su se kako je moguće da tako pametan čovek napravi takvu grešku birajući mene, šta ja to imam što nema Dragana Ristova, Mila Vojova, Dragica Perova… i ostala reka devojaka koja je tekla ustima familije i poznanika, ali sve to uzalud. Vukašin se tome smejao, a brana toj bujici stavljena je neopozivom odlukom da se burma stavi na moj prst. Kada su to čuli, u kući je bio muk, baš kako priliči kada se sahranjuje neko. A sahranjivala se nada da se to neće dogoditi.

Meni je, naravno, bilo sasvim nejasno zašto je sve tako i pitala sam se šta sam im skrivila. Videla sam sebe kao savršenu ženu, obrazovanu, lepu, iz dobre i imućne porodice. Nisam mogla da verujem da im se nešto ne dopada. Na pamet mi nije palo da me iko vidi kao razvedenu ženu sa detetom koje je (da stvar bude crnja) ostavila ocu! Zagonetka se rasplitala vremenom…

U godinama koje su sledile ništa se nije pomeralo sa tačke na kojoj je bilo. Nismo odlazili često, ali kada bismo otišli, bilo mi je jasno da se nisam popela na lestvici obožavanja. Razgovori su nam se svodili na minimum neophodnog, ali ne bih mogla da ulovim nijednu reč koja bi me direktno uvredila. Vukašinova majka ih je vodila sa umešnošću venecijanskog poslanika. Da nije bilo razgovora koje je vodila sa Vukašinom, njegovim sestrama, decom familijom i komšijama, opušteno, srdačno, nasmejano i sa puno topline, verovala bih da je odrasla u hladnoj palati, školovana za diplomatu. Uvek bi me ponudili da jedem i pijem, ni na jedno pitanje nisam ostala bez odgovora, ma kako štur bio, a uvek bi pitali i za zdravlje mojih roditelja. Odbijali bi svaku pomoć koju bih im ponudila u kući. Sestre su nakon nekog vremena kapitulirale, zbog ljubavi prema „Bati“, zvale su me telefonom kao i ja njih, ali pred majkom su je tu i tamo štedele izliva razgovora i ljubaznosti sa mnom.

Ni kada se Sonja rodila nisam postala poželjnija. Nju su obožavali, i trudili se da to pokažu na svakom koraku. Voleli su je svi, i ličila je na sve njih, pitala sam se dok sam ih slušala da li sam je ja uopšte rodila. Prisutnost njihovog lika na njoj istican je taman toliko koliko i odsustvo bilo čega mog, da sam se slatko smejala. Jer je svima osim njima bilo je jasno, da je osim smeđe kose, Sonja naprosto bila ista ja. I Sonjin karakter procenjivan je od trećeg meseca života, i sve osobine bile su takođe na njih. Bila je na Ognjenoviće i Daniloviće, čak i na dalje loze po babama i dedama, ali na mene tj. Pavloviće – nikako! Kakav je to paničan strah od mogućnosti nasleđivanja mojih gena bio!

Ja sam se sasvim privikla na svoj položaj, radovalo me je da bar tako neštedimice vole svoje unuče, pa makar bilo i od mene. Kada čuh iz kuhinje svoju svekrvu, baba Joku, kako tiho komšinici objašnjava da se pomirila sa sudbinom rečima „A šta ćemo, rodila nam unuče“, bilo mi je nekako i žao. I sebe i njih. I od tada mi posta baš mučan svaki dolazak. Ne zato jer nisam mogla da izdržim. Ne. Već zato jer su oni mene „izdržavali“. „Izdržavali su nekako“ moje prisustvo jer sam im rodila unuče! A meni je bilo nebitno, sasvim nevažno. Vukašin je bio jedina prava žrtva takvog rascepljenog odnosa. Neispunjenih očekivanja, razočaran njima, uveren da je zbog njihovog ponašanja on kriv meni.

 Vukašinovi sestrići bili su jedina bića koja su mi se poradovala, od prvoga dana i tako je ostalo do današnjih. Ujna je za njih bila i ostala carica. Lepa carica koja igra sa njima karte, pravi im frizure, vodi ih na kolače i bioskop i kupi šta god požele kada dođu u Beograd. Ta činjenca je, međutim, moj položaj pogoršavala, jer je Vukašin to isticao kad god je mogao. Koliko me deca obožavaju! I da im sve ugađam i činim. A onda je doleteo šamar. Dugo čekan da bude opaljen. Taj šamar bio je namenjen meni, ali ošinuo je i zaboleo njega.

– O, znamo, ona je poznata po tome – rekla je majka.

– Po čemu, majko? – upitao je, ali mislim da se u trenu pokajao.

– Po tome što voli đecu – rekla je nevino. Baš kao da tako misli. Ali svi smo znali šta misli. Da je ova strela bila umočena u najjači otrov pre nego što je odapeta. Osmeh mu je spao s lica. Ko bi imao odgovor na ovako mudru rečenicu?

Ni reč mi nije rekao kad sledeći put, i gotovo nikada više, nisam želela da krenem sa njim. Bio je to šamar koji me je oslobodio muka.

Nisam odlazila, nisu ni oni više od jednom godišnje dolazili kod nas, iako bih ih ja tom prilikom sasvim srdačno i naprosto neverovatno ljubazno dočekivala, ali njima bi tada od moje ljubaznosti bilo još neprijatnije. Godine su nam prolazile u ćutanju i nemoj netrpeljivosti, a da smo bili pametniji, da smo umeli da otvorimo srca jedni drugima, moglo je sve drugačije i lepše. Možda je zagrljaj baba Joke mogao da dođe mnogo ranije od onog kraj Vukašinovog odra. A možda ni ja nisam umela…

Nesreća je došla da pokaže kako je sve što smo jedni drugima činili bilo tako nepotrebno. Da smo se trošili na sporedne, trivijalne i pogrešne stvari. Da se nismo trudili ni razmišljali čak kako da jedni drugima ulepšamo i olakšamo život. Vukašinova pogibija nas je zatekla nespremne, ali verujem da smrt još nikada nikoga nije zatekla spremnog, iako sam čula više puta da su je neki očekivali. Ako sam ikada osetila tako strahovit fizički bol a da mi ništa nije dotaklo telo, bilo je to u času kada su mi javili da je auto kojim je Vukašin išao u Zagreb na simpozijum udario u kamion i da je teško povređen. Znala sam da nije povređen, da se tako saopštava vest da se najbliži pripremi na konačni ishod. Pitala sam samo je li gotovo, a ćutanje koje je usledilo bilo mi je odgovor.

Tonulo je sve u meni, tonula sam ja, ali nikada nisam volela da se ma čija smrt opisuje patnjom živih. Bila sam devojčica kada je tetka Ema na tečinoj sahrani neprekidno ponavljala pitanje „Kako ću sada ja?“. Činilo mi se tako neprikladno i glupo što se to pita. Kasnije sam ustanovila da ljudi mahom na sahranama žale sebe, i pitaju se kako će dalje. I kada se meni dogodilo, koliko god mi bilo teško, i koliko god sam se u sebi baš to pitala, to isto su se pitale tolike žene pre mene, kako ću dalje, šta ću sama sa detetom, bez ljubavi, podrške zauvek izgubljene, naglas nisam izgovorila nijednu reč kojom bih žalila sebe. Bila sam kao stena, osim suza koje su tekle, iz mene nije izašla nijedna reč. Sahranu sam stoički organizovala, i sve koji su dolazili i prolazili primila sa snagom partizanke komesara. Možda bih svoju snagu mogla da uporedim i sa nekim drugim, ali mene su kao dete naučili da su partizanke bile najhrabrije.

Sonju sam tešila snagom majke koja će je zauvek štititi.

Prvi zagrljaj od baba Joke, nespretan i kratak ali iskren, dobih na rastanku, kada su kretali kući. Slutila sam da sam je iznenadila. Držanjem. Jačinom. Ljubavlju koju je tek sada primetila. Bio je to zagrljaj namenjen Vukašinu. Zar je morao da pogine da bih ga dobila?

Zvali su me skoro svake nedelje, a i ja njih. Posećivala sam ih svakoga meseca, donosila im sve što im treba, i satima bismo razgovarali. Slušala sam priče, dovoljne da neko sklon književnosti napiše pet povećih romana. O familiji, kako ovoj ovde tako onoj u Crnoj Gori znala sam sada više nego moj pokojni muž i njegove sestre zajedno, svi koje sam sretala odjednom su bili potpuno drugačiji, kao da je došla neka nova žena, a ne ona ista koju su gledali s podozrenjem solidarne familije. Nikome ništa nisam zamerala. Zarekla sam se da ni minut svog života više neću potrošiti zamerajući bilo kome bilo šta.

Na zgražavanje svojih roditelja prodala sam kuću na Korčuli i kupila stan u staroj kući u Herceg Novom. Da pobegnem od uspomena sa mesta koje više nikada neće biti isto bez njega. Da se približim Vukašinovim željama koje nismo ispunili. Za ostatak para uzela stan u Beogradu.

 Leti je, kada ja nisam bila tamo, sa Sonjom u Herceg Novom bila baba Joka. Obavljala je dužnost „čuvara“ mnogo bolje nego što bih to ja činila. Upoznala je sav komšiluk, a nakon smrti đeda Sava ostajala bi i u jesen. A onda nam je u jednu toplu jesen i ona otišla… I deo mene sa njom. Toliko veliki deo da niko ne bi poverovao, pa ga neću ni opisivati. Oplakala sam je za dvoje. Mene i njenog sina.

Vukašinov život ne bi produžilo to da smo se svi voleli od prvog dana, auto bi udario u kamion sve i da je bilo tako, ali bi njihov sin bio mnogo srećniji. I oni sa njim. I ja.

Miljena Minja Drndar -  iz romana "Dva i dva su pet"

Babe!

Rasla sam uz dve babe, međusobno potpuno različite. Jedna, očeva majka, je obožavala holivudske filmove, lepe ljude, šminku i elegantnu garderobu, obožavala da ima sve novo:telefon, tv u boji i iznalazila načine da to kupi na sto rata ali čim se pojavi, radio joj je bio uvek uključen na muzičku stanicu, pevala je i snimala se na magnetofonu ( i nas decu je snimala), pravila interne intervjue u kojima smo svašta izjavljivali, non stop menjala cvetne tapete, nije znala da pliva ali nas je vodila na more, šila nam da se oblačimo kao iz žurnala, teške teme je izbegavala u širokom luku a političare je procenjivala na osnovu toga kako deluju kao pojava.

Druga baba, majčina majka, čitala je ozbiljen knjige do kojih je mogla da dodje,  Politiku od prve do poslednje stranice, mogla je da priča sa članovima Parlamenta a da se ne obruka, matematičke zadatke rešavala na sopstveni način, razgovarala sa nama kao da smo najpametniji, svaki ručak spremala za najviše pola sata, istupala ispred radničkog saveta, vreme sa nama provodila u razgovorima, citirala Gorski vjenac,  mudrosti izgovarala prirodno ko da pije čašu vode, i bila u potpunosti neopterećena nameštajem, modom i lepotom, mada nije bilo dileme da je sve nas smatrala najlepšima. Jednoj je život bio Radost, drugoj Mudrost.
E, ono što sam htela da kažem jeste da one takve različite nikada nisu došle u konflikt. To je umeće razgovora da kada vidiš da ste različite obale onda napravite most od zajedničkog peska i šljunka. Taj materijal smo bili mi, njihova deca i unuci koje nikada nisu dovele u situaciju da eventulano arbitriraju između dve babe, da odlučujemo, da se delimo, čak ni da slušamo primedbe na drugu stanu.  Udovoljavale su jedna drugoj kada bi dolazile u posete i gledale da ni jedna ne objašnjava drugoj bilo šta. Da plivaju po površini, malo prsno, malo ledjno, bez ronjenja u dubine. Kafa, krofne i slatko od ruža. Nepodnošljiva lakoća konverzacije! Kao da su školovane za venecijanskog poslanika.
I tako, rasla ja između njih dve...
Miljena Minja Drndar

Ne slušajte

Nemojte slušati savete da rušite zidove koje niste ni podizali, da se okrećete bez pozdrava i odlazite napuštajući sve što izgleda kao da vas pritiska, da jebete majku svakom ko vas mrko pogleda, da ulazite u čopor kako bi se vratili kao vođa istog, da ograđujete i pregrađujete svetove i u njih puštate ovog a izbacujete onog. Nemojte, jer to pišu oni što sede u fotelji, nisu ni zidali ni rušili, nisu se okretali bez pozdrava jer nigde nisu ni otišli, nisu ni videli čopor a još manje bili vodje, niti su jebali majku ikom ko ih je gazio, ni pregrađivali ni ograđivali svet. Taj ti

put asfaltiraju oni što još idu makadamom. U tu te reku gura onaj što ide mostom. Samo moje rođeno oko zna ima li zida, koja mu je visina za preskakanje i debljina za rušenje. I da li ga srušiti ili naslikati mural na njemu. I samo noge koje su već pregazile duge staze znaju šta je odlazak i napuštanje a posebno vrednost zagrljaja i gorčinu okreta bez pozdrava. Noge kojima sam gazila zemlju, beton i dubodoline, noge koje su u avionu kao kod kuće, a ipak dobro pamte tiskanje u autobusima, tramvajima i vozovima. A dotad već znam da mrki pogledi ne znače nužno i mrke namere, kao što i nežni mogu biti potpuna zabluda. Da tapšanje po ramenu ume da završi udarcima u leđa. Naučila sam u medjuvremenu i šta je čopor, i nije mi se svidelo. I da je sopstveni svet najlepši bez ograda, kada svakog dočekam i ispratim s osmehom. Nekoga kada uđe, nekoga kada izađe.
Miljena Minja Drndar     

Nije lako biti hejter

Nije lako biti hejter. Treba imati velika ledja za taj teret malodušnosti, mržnje i zlobe da za sve, svakog i svašta imaš da kažeš nešto i da ti nikad ništa nije po volji: ako je neko dobar taj je folirant, ako je lep- to je do fotošopa, ako je ljubazan - peder je, ako nije ljubazan onda je sirovina, ako je na fejsu - nema život, ako nije na fejsu - neinformisana je budala, ako kači slike dece, ručka i kućnih ljubimaca- šta se koga tiče njegova intima, ako ne kači - tu je samo da druge špijunira, ako nešto piše-

umislio je da je pisac, ako živi od umetnosti - prodao se, ako je otišao iz zemlje- izdajnik je, ako nije otišao - nesnalažljiva je budala,  ako se vratio - glupi je gastarbajter, ako se kiti grad- bacaju se pare, ako se ne kiti- najgori smo grad, ako radi- jebeš pos'o za male pare, ako ne radi- jebeš život bez posla, ako je neko uspeo- on ga zna dok je bio niko i ništa, ako nije uspeo -luzer je,  ako neko ima - sigurno se nakrao, ako prosi- najlakše je da se prosi, ako se kupe migovi- šta će nam avioni, ako nemamo migove- čime mislimo da se branimo, ako je Novak prvi - jebe mi se što je prvi, ako je drugi - što nije prvi?.
Uopšte uzev, oni bi sve  bolje, pametnije i lepše samo da imaju priliku i da ih neko nešto pita : napravio bi nacrte svih mogućih zakona da se zna red, napisao dva tri bestselera, sastavio budžet, pa tim za svetsko prvenstvo u fudbalu, osvojio bi i Vimbldon da su ga nesto upisali na vreme na treninge, pa bi znao i dal' ćemo u Evropu ili da im se najebe mile majke, gastarbajterima bi zabranio zidanje da ne šire neukus u arhitekturi, prijavio bi ove što mlate žene nego nikako da ih čuje i vidi,znao bi šta sa paradom ponosa, sa reformom školstva, sa lečenjem dece u inostranstvu, sve bi to sredio... Evo, samo da skine pidzamu i odjavi se sa fejsa.
I mislim se, kolika su ta ledja da sve to nose, i usta da pljuju, i mozak da smisli.
Miljena Minja Drndar

Plači, bre!

Ležim ja na stolu, na tretmanu kod prijateljice šminkanja čarobnice, a kako to ume da potraje pričamo o svemu i svačemu, ona kaže kako nikad ne plače pred decom i ne pokazuje tugu nigde javno...

Reko' slušaj me, ne da plačem pred decom nego sam i njih naučila da plaču, mi svi javno plačemo, što od tuge što od radosti, vičemo, i grcamo kroz suze, sve naglas dok se ne ispriča šta je kome na srcu. Ja plačem, deca plaču, moj otac plače, tetke, ujak, braća i sestre i dobar deo najbliže okoline koju sam to naknadno naučila. Počeli su da plaču javno čak oni što nisu plakali ni u tišini sobe. Mi plačemo na proslavama, pojedinačno i kolektivno, dok držimo zdravice, na prvi valcer, na Miroslava Ilića, a vrlo često i na Džeja, a na "Stani stani Ibar vodo" do druge strofe smo se već naplakali i utešili. Na aerodromima plačemo kad se rastajemo, pa onda kad se sastajemo. U autu kad krećemo na more deca plaču za dedom koji ostaje - prvo jedno a onda svo troje, pa što deca prodaju džem kraj puta a mi idemo na more, pa kad čitamo bajke sa tužnim i srećnim krajem, kad gubimo meč i utakmicu a onda i kad pobedimo, za nepravde raznih vrsta pa kad pobedi pravda, kada smo diplomirali, kad su se radjala deca, i na moru plaču deca jer mi odmaramo a sobarice i konobari rade, pa onda zbog pasa što tužno gledaju ispred kioska sa girosom, i zbog mačke koja je trudna a nema kuću... Prijateljica i ja dok jedemo kolače i pijemo kafu u kuhinji isplačemo se zbog onog što je bilo pre 100 godina i zbog onog što smo zamislile da će se desiti a nikad se nije desilo niti će. Tako, plačemo a sve jedno drugog upalkani pitamo: što, bre, plačeš? Htedoh reći - plačite slobodno! Nekad će biti lek a nekad se suze okrenu na smeh. Jer, progutane suze ako jednom poplave biće to toliko duboko, da nećemo više imati daha da izronimo.
Miljena Minja Drndar

Slika: Gustav Klimt