субота, 25. април 2015.

Iskreno da ti kažem


"Strog sam prema sebi" i "Iskreno da ti kažem". Dve rečenice, poštapalice,  kojima kad neko počne - znam da neće završiti dobro. Po pravilu  krene dalje nizbrdo.

  "Strog/a sam prema sebi..." rečenica kojom onaj ko je izgovara daje sebi potpuno pravo da počne priču o manjkavostima drugih, ili na startu stavljajući do znanja da je ono što on sam radi već prošlo "najstroži sud" - njega samoga.
Biti strog prema sebi najpre podrazumeva procenu onoga šta i na koji način sebi možeš da dozvoliš da kažeš i radiš. Posebno šta sve sebi ne smeš da dozvoliš. Zato jer si strog. Prema sebi.
Jer ta rečenica nije alibi, i nije izgovor. Alibi i izgovor da se svakakvo smeće ispušta iz misli i usta. I ne postaje istina time što se neprekidno ponavlja svima.
Ta rečenica je obaveza.
Korisnici gore pomenute rečenice kao nokat od mesa ne odvajaju - "da ti iskreno kažem". 
Ni  - "da ti iskreno kažem..."  ne podrazumeva aposlutnu istinu. Lični je doživljaj.
U sobi od deset ljudi  "Da ti iskreno kažem..." je deset različitih iskrenosti, koje će najmanje reći o stvari o kojoj su sudili a najviše otkriti o onome ko je govorio.
 "Da ti iskreno kažem..." alibi je da se elegantno iz mozga kroz usta istresaju naskladištene pakosti, prostakluk i zloba. Identično prvoj poštapalici.
Na početak tudjeg: "Da ti iskreno kažem...", adekvatan nastavak je: "Iskreno me ne zanima".
Bojim se da je to jedini način da "iskreni koje to mnogo košta", "iskreni koji su zbog svoje iskrenosti pogubili prijatelje", "iskreni koji se hvale svojom iskrenošću za koju nikako da okolina razume koliko je zapravo lekovita po njih", "iskreni koji su u neprekidnoj svadji sa neiskrenima" i najzad "iskreni koji na iskrenost drže monopol i histerično reaguju na tudju iskrenost upućenu njima" razmisle da li su iskreni ili jednostavno nevaspitani, bezobzirni i prosti.
Iskreno razmisle o tome.


Fotografija preuzeta sa:
https://www.pinterest.com/search/pins/?q=plein+air+painting&term_meta%5B%5D=painting%7Cautocomplete%7C0&len=2&rs=ac

среда, 15. април 2015.

Deda na kredit


"I ja bih ovakvog dedu!" - kaže moje dete.
"Kakvog?" - pitam ja sa pola pažnje, dok kuckam nešto.
"Pa ovakvog, kao sa ove reklame, da mi kupi sve što mi treba!"- kaže on.
Ma nemoj!!! Ovakvog??

Sa reklame gde je "jednog dana rešio moj deda da mi kupi sve što meni treba... " pa stoga otišao u banku, digao kredit, jer "ne može unučetu da da kaže - ne, pa mu zato banka kaže - što da ne!!!!!" I onda tog dedu sveže iz banke pristiglom unuče čeka sa spiskom nalik egipatskom svitku, i odlaze da kupe sve što joj treba, a treba joj kuća za lutke roze boje, trotineti i automobili, torte na tri sprata, baletska oprema i ljubimac, a onda se dave u igračkama od pliša nekog tržnog centra jer jasno - trebaju joj i one, i uopšte uzev provode se tako što deda nemilice troši kredit sa fiksom ratom, uz još nižu kamatu.
Aha. I mi sad treba da pošaljemo dedu u banku. Ili da plačemo što dete nema "sve što mu treba", ili kukamo, kako eto,  svi sve imaju, samo naše jadno dete nema...
Ne budem lenja, nadjem pismo koje je nedavno napisao dedi. Imali su zadatak u školi, on ga je napisao i na srpskom, jer kako je rekao učiteljici - moj deda ne zna nemački.
Pročitam mu:
"Ja mnogo volim moga dedu. On živi u Srbiji. Zove se Ratko. Svaki raspust ja provodim kod njega. On je najbolji deda. Svakoga dana on nas vodi u jednu šumu, zove se Čačalica. Tamo se igramo fudbal, trčimo, smejemo se. Posle toga idemo kroz grad, i deda nam kupi kokice. Kada je mnogo toplo deda nas poliva vodom. Popodne nas vodi da gledamo konje. Moj deda je bio fudbaler. Ja ću biti kao on. Jedva čekam letnji raspust da ga vidim ponovo." (Danilo, 7 godina).
"I? Sad mi kaži - je'l bi zamenio svog dedu?
"Ne bih" - kaže, i spušta glavu. "To sam onako rekao".
Nije dete krivo. Ono vidi laž a laž kad hoće da se svidi umotava se u roze, skakuće po notama i govori umilnim glasom. I odrasle i manje naivne ume da razvali - a neće dete.
Ni banke nisu krive, ako ćemo pravo, to im je pos'o, mora i to neko da radi.
Za druge ne znam, ali ja bih bila kriva da dozvolim da ovo prodje. Kod mog deteta. Deda na kredit umesto deda na igralištu, deda na hipodromu, deda sa kojim pumpa točak od bicikle. Deda na kredit umesto dede sa loptom, dede sa kokicama, dede u parku. Deda koji kupuje sve što mu ne treba umesto dede koji ga uči šta treba. 
Šamar sebi i šamar dedi da opalim ako padnemo na ovo. 
Moja je krivica. Ako mu to ne objasnim. Ako ga ne naučim.
Jer mene su naučili. I ako mi išta u životu drži balans na konopcu kojim hodam, jeste poluga naučenog- da ne gledam levo i desno gde je ono što hoću a ne mogu i nemam, nego pravo gde je ono što mogu i imam. I da se ne okrećem gledajući ono što sam mogla nego pomislim na ono što na primer - mogu a ne treba i neću.
Naučili su me, jer više nego sigurno postojao je i tada neki deda i neka baba koji su mi izgledali bolje od onih koje imam ja. I mislila da mi ko zna šta sve treba, samo nije bilo prigodne reklame da mi artikuliše želje i uputi nas na odgovarajuću banku i radnje. Pa ipak, danas mislim da su mi baš ovi moji  dali sve što mi je trebalo: i dovoljno priča, vremena i poljubaca, i batina i zagrljaja, i pohvala i grdnji, i dovoljno "da" i isto toliko "ne" i poklona kad se moglo i ničega kad se nije moglo.
Bila bi kriva da im ne objasnim šta im zaista treba. Šta ne treba - a može. Ako može. I da nije kraj sveta ako ne može. I ako to drugi mogu. Posebno to.  Jer doći će vreme da može.  
Da ne zavide, da rade na sebi.  Da rade. Uče. Rade. Rade.
Da nikada ne kukaju, jer im niko neće pomoći. Da razmišljaju o rešenjima. Da rade.
Da nikada, nikada ne patiš što nešto nemaš, da budeš srećan zbog onog šta imaš. I radiš na tome da imaš ono što nemaš.  
 Da je u životu već mnogo ako imaš: - dve zdrave ruke, dve zdrave noge, roditelje, babu, dedu, tetku, ujaka, strica, kumove, ako nisi gladan, šta god pojeo, ako uveče legneš u topao krevet i probudi te neko ko te je pred spavanje poljubio.

среда, 08. април 2015.

Kan je Kan





Nemam ja ništa protiv čestitanja.
Ja samo, eto, za svoga života nisam videla čergu kako se kreće. I sumnjam da je iko video od ovih što se pozivaju na lepotu takvog putovanja. Videla sam Rome koji se voze biciklom, prikolicama na bicikli, prikolicama na svemu što se može zamisliti na točkovima, videla sam ih u mercedesu, ali čergu - ne! Videla sam i kako slave, mogu da se zakunem - doslovno niko tamo nije bio obučen k'o na filmu. Našla sam se nedavno na jednom muzičkom događaju koji ih je okupio. Nas "belih" bilo je ukupno deset. Dve prijateljice, dva muža, petoro dece i ja. Izgleali smo izgubljeno jer niko nije znao da igra. A neeee! Ne, ne... to što se "prodaje" za cigansku igru po televiziji i splavovima nije - to! Onda smo stali po strani i gledali da se ne brukamo.
Gledam ih godinama, u malama na kraju grada, na grobljima, u parkovima, po gradovima  Evrope, po pijacama, po radnjama, ulicama, stanicama... I gledam kako ih gledaju. I kako sa njima pričaju. Šta o njima pričaju. I to što sam videla ne liči na današnje čestitke. I svi to znamo.
I nisam ja neko bitan da se borim za prava, ja ni za svoja ne umem da se izborim. Meni samo smeta pogrešna adresa na čestitkama.
Danas se zapravo čestitalo glumcima sa kojima se poistovećujemo, lepim glumicama koje su ih glumile, pevačima, zaustavljenim kočijama,  svetlosti pozornice, objektivu kamere,  Lepom Bori, Radi, Lajku, onima što lete u nebo, onima što primaju Zlatnu palmu u Kanu, pobednicima u Guči, filosofiji "imanja i nemanja" koju retko ko ima snage da sprovede ali je veliča, širokom osmehu i zlatnom zubu iz pesme, polomljenim čašama, violinistima za koje se umislilo da su svirali na uvo, kafanama u koje se nikada nije ušlo, šarenolikoj stilizovanoj garderobi, festivalu laži.  Lažnoj slici. Lažnim ljudima. Iluziji.
Ako je neko otišao na kraj grada sa kesom slatkiša, jednim hlebom i  mlekom, kesom oprane odeće, ako je dao 100 dinara deci koja vise  na groblju,  umotao u papir jednu slikovnicu i bojice Dželjani i Bici iz komšiluka, čestitao je na pravi način. I ja mu skidam kapu.


 

недеља, 05. април 2015.

Priča o ribaru bez zlatne ribice

U prošlom životu, dakako na ovom svetu, imala sam prijatelja, Igor se zvao, za koga duboko verujem da je to i dan danas, iako odavno živimo životima toliko udaljenim taman kao da je jedan od nas odavno umro. Jedne večeri, davno, dok smo igrali jamb na život i smrt, u lakoj senci  leta, i teškoj senci životnih preispitivanja ispričao mi je priču o ribaru. Znate priču o  ribaru...? Za ovolike godine možda ste je negde čuli... Ali ne ona sa zlatnom ribicom... druga jedna...


Ona priča ... kad ribar na obali lagano sedi, zabacio uducu, uživa i peca. Naidje tuda stranac, koji je u pričama obavezno i bogat, (iako pouzdano znam da postoji mnogo strane sirotinje ali se ona iz nekakvog neobjašnjivog razloga retko pominje u poučnim pričama), i u lakoj konverzaciji pita ga  šta tu radi.
"Pecam" - odgovori ribar.
"Od toga živiš? Jesi li zadovoljan" - nastavio je radoznalo stranac.
"Jesam, od toga se hranim, a što mi preostane prodam i kupim šta mi treba." - objasni jednostavno ribar.
 "Ali zašto ne kupiš mreže?" - začudi se stranac .
"Zašto bih?" - pita ribar.
 "Da njome  uhvatiš puno više ribe, pa imaš još više da prodaš, pa  zaradiš novac, više novca nego ovako kada pecaš".
" I onda?" - opet pita ribar.
"E onda...  kad to prodaš skupiš novac pa kupiš malu barku, pa imaš i par radnika, pa hvataš još više, i više, pa više prodaš pa budes još bogatiji..." -objašnjava stranac.
"I onda?"
" E pa onda kupiš veliki brod, pa imaš puno radnika, i još više loviš i imaš još para..."
"I onda"?
"E onda kada imaš nekoliko brodova i radnika napraviš fabriku za preradu ribe, lanac prodaje i budeš bogat čovek..." - završi stranac.
" I onda?"  - pita ribar.
 " E,  pa onda dodješ ovde, uživaš, legneš, zabaciš ...  pecaš..."

Mora da ste čuli ovu priču o ribaru...
Ono... kad dodješ na početak.
I zatvoriš krug.
Ne dozvolite da vas ubede. Ne pravite uzaludne krugove.
Možda vam je štap već u rukama.
Usporite... zabacite...

Miljena Minja Drndar

четвртак, 02. април 2015.

Cinque Terre - proleće boje sladoleda

 Na pitanja puno prijatelja gde sam to tačno bila i zašto baš tu, šta tu ima i kako je bilo, nisam imala odgovor baš potpuno jasan i jednostavan, jer ono što se često od putovanja očekuje ovde na prvi pogled izostaje. Kažem - prvi pogled.
                                                                     Riomađore

 Ako ste se nameračili na put sa ciljem da vidite muzeje krcate čuvenim slikama, crkve i gradjevine arhitekata svetskih imena, steknete velika saznanja, stanete na široke trgove i bulevare zvučnih imena, bacite novčić u fontanu koja je statirala u filmu, popnete se na kulu prepoznatljivu čak i potpunom nepoznavaocu geografije i gradova, ako vam putovanje podrazumeva ludi noćni provod, varijete igračice, pabove i žurke, ako ne možete bez tržnih centara i šopinga, ako ste željni iskopina iz doba rimljana, neolita i jure - onda ne idite u Cinque Terre. I napustite dalje čitanje jer ništa od toga ovde nema.
                                                              Pogled na Vernacu

 Ako volite sjaj i raskoš u svom prvobitnom, istinskom i iskonskom obliku, pred kojima se osećate uklopljeno i sraslo a ne jadno i malo gledajuci ih - na pravom ste mestu. Govorim o onoj vrsti sjaja i raskoši koju može da ponudi samo potpuno jedinstvo čoveka, kamena i mora, života ljudi koji su mu se prilagodili zidajući svoje domove na liticama kao staništa ptica, ne oštećujući ni za milimetar prirodu u kojoj su se našli. Svih pet srednjevekovnih sela (uglavnom sva su nastala tokom XII veka) Nacionalnog parka Cinque Terre (Pet zemalja) napravljena su u baš tako - uklesano u useke i litice duž potoka bistre pijaće vode koja se slivala sa planina, a po kojima su i dobijala imena: od juga prema severu - Riomađore, Manarola, Kornilja, Vernaca, Monteroso del Mar.  Da te kuće, nalik na kockice šećera poredjane jedna na drugu nisu obojene u pastelne boje sladoleda (vrste sladoleda zamislite sami!) već da su boje kamena- verujem da se selo ne bi ni videlo. Toliko je sraslo sa okolinom. No, boje su tu, eksplodiraju na sve strane: sa fasada, vrata i prozora, sa limunova i narandži iz svake male bašte koja se mogla udenuti izmedju kuća, sa saksija i cveća u njemu, sa čamaca u luci, sa mora i neba, sa gajbi voća i povrća ispred malih radnji, sa vinograda, voćnjaka i povrtnjaka posadjenih na mukotrpno pravljenim "terasama" svuda iznad i okolo sela i na putevima izmedju na strminama i liticama ka moru.

Takav odnos ljudi prema mestu na kome žive, sklad i želja za očuvanjem postojećeg rezultirala je proglašavanjem ovog Nacionalnog parka UNESCO-vom kulturnom baštinom.

   Zašto sam ovde došla? Zašto se ovde dolazi?
   Ovde se dolazi jer je ovde vreme stalo. Ukopalo se u protekle vekove i ne mrda. I ako hoćeš da živiš a da ti se čini kako ne protiču dani - dođeš ovde.  Pa posle ne znaš koliko je vremena prošlo...
   Ovde se dolazi da šetaš uskim ulicama izmedju kuća, polako, bez posebnog cilja, bez ikakvog cilja zapravo, da sediš na klupi na trgiću u Riomađore dok u crkvi traje služba, zapališ sveću, da se stopiš sa ljudima kada se završi, da tvoja deca trče sa njihovom, da se spustiš do male luke, gledaš kako sredjuju čamce, pomogneš ako ti dozvole, sačekaš ribare, (u Manaroli čamce izvlače kukom na gore), raduješ se njihovom ulovu, udišeš miris mora i sveze ribe u sumrak, sedneš na obalu i dižeš noge kada naidje veliki talas da ti ne pokvasi patike (ili da ti pokvasi noge ako je leto), da se voziš vozom od sela do sela, izadješ, jedeš na ulici picu, pržene lignje u fišeku i kolače iz pekare ako nemaš puno para, ili jedeš u restoranu na vrhu litice ako para imaš, ili ne jedeš uopšte ako si se najeo lepote (da, i to je moguće, ograničeno vreme doduše),  pa onda nazad, istim vozom, kroz tunele.
                                               Podizanje ribarskog čamca iz mora


Ovde se dolazi  da se popneš na kulu iznad Vernace i gledaš pučinu, da se izuješ čak i u martu i potrčiš plažom u Monterosu, da sačekaš bar tri prva maratonca u lokalnoj trci, naravno i aplaudiraš. Ovde se dolazi da zamišljaš da onaj gornji izlaz koji ima svaka kuća nije služio samo u slučaju nužde, (svaka kuća izlazi na dve ulice- donju gde je glavni ulaz koji se  strmim stepenicam  penje na sprat gde je zapravo stan, a onda iz stana izlazi na gornju ulicu koja je u nivou stana), da je služio tajnama koje ti šapuću pukotine u zidu pored, da ispod sedamstogodišnjeg svoda pomisliš na noć, gusare i strah, da se ujutru probudiš u tišini po kojoj diskretno tupkaju stopala po pločniku ispod prozora.

 Ovde se dolazi da ti je limun na dohvat ruke, da ubereš njegov list sa drveta, protrljaš ga medju prstima i mirišeš na mediteran, da obučeš nešto lepo što inače ne bi jer ovde možeš da zamislih šta god želiš da budeš, da obučeš nešto sasvim obično i svakodnevno što inače ne bi i ništa ne misliš,  da dobiješ upalu mišića uz stepenice do vidikovca, da ti pogled odatle vidi još dva sela na liticama golim okom. Ovde se dolazi da vidiš kako se mukotrpno radi, kako se na strminama iznad i okolo sela stvaraju vinogradi, bašte i povrtnjaci na "terasama", kako se u zrnu zarobi sunce i dobije vino, kako se voli svoja zemlja, zemlja i more od koga se živi.
Ovde se dolazi da se bude.
                                                                  Manarola
 
Ah, da! Ovde se dolazi jer su blizu Piza i Portofino...
U jednom je čuveni krivi toranj, u ovom drugom, mondenskom mestu  su zvezde Holivuda, lepota, i raskoš neke malo drugačije vrste. Ali, rekoh na početku da napusti dalje čitanje onaj ko očekuje tu priču... Tako da... o tome drugi put.