Imala je sreće...

Imala je sreće“, „Jadna joj sreća“, „Lepa žena uvek ima sreće“, „Eee, ne bila joj ja u koži“, „Upala joj sekira u med“… – tako su svi govorili. Znam da su tako govorili. Ali mene nije bilo briga. Bili su u pravu. Šta god da su govorili.

Vukšina Ognjenovića upoznala sam kada sam se vratila na studije. Dovršavala sam ih tamo gde sam stala, kao da mi se ništa nije dogodilo, kao da sam bila na letovanju, kao da to nije bio moj život. Sve prethodnih godina izgledalo je kao magnovenje, kao neki san za koji nisam sigurna kako sam ga sanjala. Danas znam da tako nešto može samo mlada, luda i povređena žena. Pri tom još i sebična, jer takva sam bila. Beg od sebe nikada mi nije uspeo, kao što uostalom nikada nikome nije, ali sam naučila da živim sa takvom sobom, čvrsto radeći na tome da napravim pomake koji će učiniti da ne budem baš sasvim – ja. Da postanem bolja. To je bila moja najveća borba. I uspeh.

Vukašin je bio san. San svih studentkinja, mladih doktorki i sestara u bolnici.

On je izabrao mene. Studentkinje, doktorke i sestre ubrzo su mi oprostile. Njegovi roditelji nisu. Sve do smrti. Ali ne njihove.

Zavoleo me je odmah, snažno, strasno i beskompromisno. Ništa neobično nisam videla u tome, pre bi me začudilo da nije. Mnogo godina kasnije, uspela sam da vidim sebe tuđim očima koje su me tada gledale. Izgledala sam kao mnogo loša partija za brak.

Kada me je odveo na upoznavanje sa roditeljima, nisam ni sanjala na šta ću naići. Ali, eto, odmah sam saznala kako izgledaju roditelji nezadovoljni izborom svoga sina. Popravnog za snaju nije bilo, bio im je kraj tri kćeri, jedini sin. Zetovima su, međutim, bili su zadovoljni.

Setih se da ni Nikolini roditelji nisu bili oduševljeni brakom kada smo ga onako mladi sklapali, ali razlozi za to su bili sasvim druge prirode, a kasnije shvatih – i sasvim opravdani. Čak ni kada sam Tamaru ostavila nisu me okrivili. Nisu me prezirali, nisu imali ništa protiv mene lično. Kao uostalom ni moji, i oni su u panici gledali dve nezrele osobe koje neće uspeti. I koje na kraju i nisu uspele. Bili su u pravu, pokazalo je vreme.

Ovo je bilo drugačije. Vukašinovi me nisu voleli.

Doveo me je kao retku rajsku pticu koju treba stalno držati oko ramena, struka, za ruku, prst makar, da ne odleti. Gledao me kao što slikar gleda sliku koju svi žele da kupe, a koju nikome neće prodati po cenu umiranja od gladi. Očekivao da me dožive isto kao on. Da me zavole isto tako, ili bar primete deo te moje posebnosti koju je on video. Ali nisu me doživeli ni približno kao on, niti su išta posebno na meni primetili. Ni mali, najmanji delić. Bio je to udar o zemlju. Tresak o zid u punoj brzini. Za njega. Ja sam ostala mrtva hladna.

O, ne, nisam ja bila od kamenja. Kamenje je ipak bilo njihovo prirodno okruženje, ne bih im to oduzimala ni za šta na svetu. Ja sam želela da im se dopadnem. Došla sam sasvim… pa… kako bih to nazvala… fina i pokorna buduća snaja. Moji su već upoznali Vukašina, i mada to nisu preterano pokazivali, jer oni nikada nikome ništa nisu preterano pokazivali, jako im se dopao. Videli su u njemu ono vaspitanje, obrazovanje, bezuslovnu ljubav kojom me je obasipao, a pre svega stabilnost koje je Nikola kada smo se venčavali pa sve do danas, bio u potpunosti lišen. I mada se Nikole nisu više plašili, plašili su se mojih pogrešnih izbora, i mog mogućeg povratka svemu tome zbog Tamare koju više nisam mogla da istrgnem nazad. Majka je, dakle, zadovoljna pravcem kretanja stvari u mom životu, dala sve od sebe da i ja najzad uđem u kolosek „devojke od reda“, kada već potičem iz takve kuće. Kada je saznala da idem da se upoznajem, kupila je duvan i ručno rađenu muštiklu za Vukašinovog oca, kilogram kafe, bombonjeru, i najlepši buket cveća za majku, sve to upakovano tako da je moglo pred predsednika. Saznavši da su tamo i deca od sestara, za svako je spremila mali paketić sa slatkišima. Ja verovatno ne bih ništa od toga nosila, smatrajući izlišnim i demode, ali ganuta starinskom vrstom pažnje i poštovanja koju je Vukašin ukazivao mojim roditeljima, pristadoh da sve to ponesem bez reči negodovanja.

Primili su te poklone teška srca. Kao što su teška srca primali sve od mene. Nisu umeli to da sakriju, a kad bolje razmislim, i zašto bi. Odmah smo znali na čemu smo. Za svoga sina doktora, najboljeg studenta pred kojim je ležala blistava karijera, svoga visokog, lepog, jedinog sina za koga su se tako žrtvovali da jedini od dece studira, da sve ima, koji je „samo prstom da pokaže mogao da bira koju hoće“, želeli su nešto bolje od razvedene žene koja je rođeno dete ostavila ocu. Ooooo, da su samo znali još i to da sam ga tresnula po sred kafane!

Pitali su se kako je moguće da tako pametan čovek napravi takvu grešku birajući mene, šta ja to imam što nema Dragana Ristova, Mila Vojova, Dragica Perova… i ostala reka devojaka koja je tekla ustima familije i poznanika, ali sve to uzalud. Vukašin se tome smejao, a brana toj bujici stavljena je neopozivom odlukom da se burma stavi na moj prst. Kada su to čuli, u kući je bio muk, baš kako priliči kada se sahranjuje neko. A sahranjivala se nada da se to neće dogoditi.

Meni je, naravno, bilo sasvim nejasno zašto je sve tako i pitala sam se šta sam im skrivila. Videla sam sebe kao savršenu ženu, obrazovanu, lepu, iz dobre i imućne porodice. Nisam mogla da verujem da im se nešto ne dopada. Na pamet mi nije palo da me iko vidi kao razvedenu ženu sa detetom koje je (da stvar bude crnja) ostavila ocu! Zagonetka se rasplitala vremenom…

U godinama koje su sledile ništa se nije pomeralo sa tačke na kojoj je bilo. Nismo odlazili često, ali kada bismo otišli, bilo mi je jasno da se nisam popela na lestvici obožavanja. Razgovori su nam se svodili na minimum neophodnog, ali ne bih mogla da ulovim nijednu reč koja bi me direktno uvredila. Vukašinova majka ih je vodila sa umešnošću venecijanskog poslanika. Da nije bilo razgovora koje je vodila sa Vukašinom, njegovim sestrama, decom familijom i komšijama, opušteno, srdačno, nasmejano i sa puno topline, verovala bih da je odrasla u hladnoj palati, školovana za diplomatu. Uvek bi me ponudili da jedem i pijem, ni na jedno pitanje nisam ostala bez odgovora, ma kako štur bio, a uvek bi pitali i za zdravlje mojih roditelja. Odbijali bi svaku pomoć koju bih im ponudila u kući. Sestre su nakon nekog vremena kapitulirale, zbog ljubavi prema „Bati“, zvale su me telefonom kao i ja njih, ali pred majkom su je tu i tamo štedele izliva razgovora i ljubaznosti sa mnom.

Ni kada se Sonja rodila nisam postala poželjnija. Nju su obožavali, i trudili se da to pokažu na svakom koraku. Voleli su je svi, i ličila je na sve njih, pitala sam se dok sam ih slušala da li sam je ja uopšte rodila. Prisutnost njihovog lika na njoj istican je taman toliko koliko i odsustvo bilo čega mog, da sam se slatko smejala. Jer je svima osim njima bilo je jasno, da je osim smeđe kose, Sonja naprosto bila ista ja. I Sonjin karakter procenjivan je od trećeg meseca života, i sve osobine bile su takođe na njih. Bila je na Ognjenoviće i Daniloviće, čak i na dalje loze po babama i dedama, ali na mene tj. Pavloviće – nikako! Kakav je to paničan strah od mogućnosti nasleđivanja mojih gena bio!

Ja sam se sasvim privikla na svoj položaj, radovalo me je da bar tako neštedimice vole svoje unuče, pa makar bilo i od mene. Kada čuh iz kuhinje svoju svekrvu, baba Joku, kako tiho komšinici objašnjava da se pomirila sa sudbinom rečima „A šta ćemo, rodila nam unuče“, bilo mi je nekako i žao. I sebe i njih. I od tada mi posta baš mučan svaki dolazak. Ne zato jer nisam mogla da izdržim. Ne. Već zato jer su oni mene „izdržavali“. „Izdržavali su nekako“ moje prisustvo jer sam im rodila unuče! A meni je bilo nebitno, sasvim nevažno. Vukašin je bio jedina prava žrtva takvog rascepljenog odnosa. Neispunjenih očekivanja, razočaran njima, uveren da je zbog njihovog ponašanja on kriv meni.

 Vukašinovi sestrići bili su jedina bića koja su mi se poradovala, od prvoga dana i tako je ostalo do današnjih. Ujna je za njih bila i ostala carica. Lepa carica koja igra sa njima karte, pravi im frizure, vodi ih na kolače i bioskop i kupi šta god požele kada dođu u Beograd. Ta činjenca je, međutim, moj položaj pogoršavala, jer je Vukašin to isticao kad god je mogao. Koliko me deca obožavaju! I da im sve ugađam i činim. A onda je doleteo šamar. Dugo čekan da bude opaljen. Taj šamar bio je namenjen meni, ali ošinuo je i zaboleo njega.

– O, znamo, ona je poznata po tome – rekla je majka.

– Po čemu, majko? – upitao je, ali mislim da se u trenu pokajao.

– Po tome što voli đecu – rekla je nevino. Baš kao da tako misli. Ali svi smo znali šta misli. Da je ova strela bila umočena u najjači otrov pre nego što je odapeta. Osmeh mu je spao s lica. Ko bi imao odgovor na ovako mudru rečenicu?

Ni reč mi nije rekao kad sledeći put, i gotovo nikada više, nisam želela da krenem sa njim. Bio je to šamar koji me je oslobodio muka.

Nisam odlazila, nisu ni oni više od jednom godišnje dolazili kod nas, iako bih ih ja tom prilikom sasvim srdačno i naprosto neverovatno ljubazno dočekivala, ali njima bi tada od moje ljubaznosti bilo još neprijatnije. Godine su nam prolazile u ćutanju i nemoj netrpeljivosti, a da smo bili pametniji, da smo umeli da otvorimo srca jedni drugima, moglo je sve drugačije i lepše. Možda je zagrljaj baba Joke mogao da dođe mnogo ranije od onog kraj Vukašinovog odra. A možda ni ja nisam umela…

Nesreća je došla da pokaže kako je sve što smo jedni drugima činili bilo tako nepotrebno. Da smo se trošili na sporedne, trivijalne i pogrešne stvari. Da se nismo trudili ni razmišljali čak kako da jedni drugima ulepšamo i olakšamo život. Vukašinova pogibija nas je zatekla nespremne, ali verujem da smrt još nikada nikoga nije zatekla spremnog, iako sam čula više puta da su je neki očekivali. Ako sam ikada osetila tako strahovit fizički bol a da mi ništa nije dotaklo telo, bilo je to u času kada su mi javili da je auto kojim je Vukašin išao u Zagreb na simpozijum udario u kamion i da je teško povređen. Znala sam da nije povređen, da se tako saopštava vest da se najbliži pripremi na konačni ishod. Pitala sam samo je li gotovo, a ćutanje koje je usledilo bilo mi je odgovor.

Tonulo je sve u meni, tonula sam ja, ali nikada nisam volela da se ma čija smrt opisuje patnjom živih. Bila sam devojčica kada je tetka Ema na tečinoj sahrani neprekidno ponavljala pitanje „Kako ću sada ja?“. Činilo mi se tako neprikladno i glupo što se to pita. Kasnije sam ustanovila da ljudi mahom na sahranama žale sebe, i pitaju se kako će dalje. I kada se meni dogodilo, koliko god mi bilo teško, i koliko god sam se u sebi baš to pitala, to isto su se pitale tolike žene pre mene, kako ću dalje, šta ću sama sa detetom, bez ljubavi, podrške zauvek izgubljene, naglas nisam izgovorila nijednu reč kojom bih žalila sebe. Bila sam kao stena, osim suza koje su tekle, iz mene nije izašla nijedna reč. Sahranu sam stoički organizovala, i sve koji su dolazili i prolazili primila sa snagom partizanke komesara. Možda bih svoju snagu mogla da uporedim i sa nekim drugim, ali mene su kao dete naučili da su partizanke bile najhrabrije.

Sonju sam tešila snagom majke koja će je zauvek štititi.

Prvi zagrljaj od baba Joke, nespretan i kratak ali iskren, dobih na rastanku, kada su kretali kući. Slutila sam da sam je iznenadila. Držanjem. Jačinom. Ljubavlju koju je tek sada primetila. Bio je to zagrljaj namenjen Vukašinu. Zar je morao da pogine da bih ga dobila?

Zvali su me skoro svake nedelje, a i ja njih. Posećivala sam ih svakoga meseca, donosila im sve što im treba, i satima bismo razgovarali. Slušala sam priče, dovoljne da neko sklon književnosti napiše pet povećih romana. O familiji, kako ovoj ovde tako onoj u Crnoj Gori znala sam sada više nego moj pokojni muž i njegove sestre zajedno, svi koje sam sretala odjednom su bili potpuno drugačiji, kao da je došla neka nova žena, a ne ona ista koju su gledali s podozrenjem solidarne familije. Nikome ništa nisam zamerala. Zarekla sam se da ni minut svog života više neću potrošiti zamerajući bilo kome bilo šta.

Na zgražavanje svojih roditelja prodala sam kuću na Korčuli i kupila stan u staroj kući u Herceg Novom. Da pobegnem od uspomena sa mesta koje više nikada neće biti isto bez njega. Da se približim Vukašinovim željama koje nismo ispunili. Za ostatak para uzela stan u Beogradu.

 Leti je, kada ja nisam bila tamo, sa Sonjom u Herceg Novom bila baba Joka. Obavljala je dužnost „čuvara“ mnogo bolje nego što bih to ja činila. Upoznala je sav komšiluk, a nakon smrti đeda Sava ostajala bi i u jesen. A onda nam je u jednu toplu jesen i ona otišla… I deo mene sa njom. Toliko veliki deo da niko ne bi poverovao, pa ga neću ni opisivati. Oplakala sam je za dvoje. Mene i njenog sina.

Vukašinov život ne bi produžilo to da smo se svi voleli od prvog dana, auto bi udario u kamion sve i da je bilo tako, ali bi njihov sin bio mnogo srećniji. I oni sa njim. I ja.

Miljena Minja Drndar -  iz romana "Dva i dva su pet"