Najlepši su dolasci. Oni susreti u kojima vas neko čeka, oni kada stižete iz daleka, kada ste gladni od puta ili žedni zagrljaja, dolasci u kojima ne znate ništa o kraju u koje stižete, pa čak i oni u kojima vas niko i ništa ne čeka sem nade da ste došli na pravo mesto. Pamtim razne dolaske, drugačije, uzbudljive i tužne, pune isčekivanja, razočaranja i nade. Jedno jutro gde sa visokog krivudavog puta prvi put ugledam malo selo stešnjeno izmedju mora i visokih litica, limunove i narandže u korpama koje prodavci iznose ispred radnji, miris mirte i soli što je donose talasi; ulazak u sobu u kojoj leluja bela zavesa i koraci po pločniku ispod prozora – stigli smo u Rio Madjore. I neki daleki dolazak pamtim, leti perje po banatskom dvorištu, mirišu krofne što ih je spremila babina sestra, u Savinoj sobi vidim božanstvenu, na zidu nacrtanu mačku kao da je živa, ali ja samo ćutim jer su svi mnogo stariji od mene, i dosipam prah šećer na one krofne – stigla sam u Banat. I jedan sumrak pamtim, jer i u sumrak se stiže, svetla stanice Gare du Nord dok voz uplovljava na cilj, miris uzbudjenja, isčekivanja i sapuna u šarmantnoj sobi u koju ulazim, žamor francuskog jezika koji čujem s balkona – stigla sam u Pariz. Pijaca koju vidim nedaleko od doka, nebo bez ijednog oblaka, galebovi koji nas prate, voćni kanapei s vanil kremom od kojih sam se najela i ne mogu da dišem, duboko more, turbine koje se smiruju – brod uplovljava na Korziku. I ko bi zaboravio „Dvi murve“ od kojih se nedeleko prvi put vidi more, i onu krivinu na kojoj stoji drvena kocka na kojoj piše Červar Porat, i pogled preko prevoja na ulasku, i miris hodnika zgrade u kojoj je tetkin stan – došla sam u detinjstvo Istre . I prvi poljubac sa Crnom Gorom, budjenje u autobusu, most i reka, moje zaprepašćenje gde se krila do tada od mene sva ta lepota, i svaki put nov poljubac u zoru, na istom mestu, u hladnoći letnjeg jutra kraj reke, u mirisu pokošene trave, uz zvuke molitve i tamjana koji lako leluja vazduhom. I prelazak dugim mostom gde Sena u delti stiže u Atlantik dok stižem u Normandiju. I lavež pasa u noći i miris kanala i kreket žaba, i noćni program Radio Beograda dok stižem u Bačku.
I najlepši put na ulazu od šećerane, pa pored škole koja će se za mene uvek zvati "Veljko Dugošević" i pored Djure, do skvera i onda poslednjih sto metara ulicom Kneza Lazara u kojoj je svaki metar sa srcem u grlu, jer stigla sam kod tate u Pozarevac. Pa opet, i sletanje kroz uvek guste oblake, i zgrade pravilnih krovova, i znano mi jezero, i crkva visokog tornja, ukus doručka iz pekare na uglu moje ulice koji već miriše iako još nisam sletela, jer došla sam paradoksalno opet kući u Nemačku. I još mnoge dolaske pamtim...
Najlepši su dolasci, gde je svaka sekunda čekanja otkucaj srca do susreta. I zato, znajte, vi , rastanci – ne možete dolascima apsolutno ništa! .
Нема коментара:
Постави коментар