Babe!

Rasla sam uz dve babe, međusobno potpuno različite. Jedna, očeva majka, je obožavala holivudske filmove, lepe ljude, šminku i elegantnu garderobu, obožavala da ima sve novo:telefon, tv u boji i iznalazila načine da to kupi na sto rata ali čim se pojavi, radio joj je bio uvek uključen na muzičku stanicu, pevala je i snimala se na magnetofonu ( i nas decu je snimala), pravila interne intervjue u kojima smo svašta izjavljivali, non stop menjala cvetne tapete, nije znala da pliva ali nas je vodila na more, šila nam da se oblačimo kao iz žurnala, teške teme je izbegavala u širokom luku a političare je procenjivala na osnovu toga kako deluju kao pojava.

Druga baba, majčina majka, čitala je ozbiljen knjige do kojih je mogla da dodje,  Politiku od prve do poslednje stranice, mogla je da priča sa članovima Parlamenta a da se ne obruka, matematičke zadatke rešavala na sopstveni način, razgovarala sa nama kao da smo najpametniji, svaki ručak spremala za najviše pola sata, istupala ispred radničkog saveta, vreme sa nama provodila u razgovorima, citirala Gorski vjenac,  mudrosti izgovarala prirodno ko da pije čašu vode, i bila u potpunosti neopterećena nameštajem, modom i lepotom, mada nije bilo dileme da je sve nas smatrala najlepšima. Jednoj je život bio Radost, drugoj Mudrost.
E, ono što sam htela da kažem jeste da one takve različite nikada nisu došle u konflikt. To je umeće razgovora da kada vidiš da ste različite obale onda napravite most od zajedničkog peska i šljunka. Taj materijal smo bili mi, njihova deca i unuci koje nikada nisu dovele u situaciju da eventulano arbitriraju između dve babe, da odlučujemo, da se delimo, čak ni da slušamo primedbe na drugu stanu.  Udovoljavale su jedna drugoj kada bi dolazile u posete i gledale da ni jedna ne objašnjava drugoj bilo šta. Da plivaju po površini, malo prsno, malo ledjno, bez ronjenja u dubine. Kafa, krofne i slatko od ruža. Nepodnošljiva lakoća konverzacije! Kao da su školovane za venecijanskog poslanika.
I tako, rasla ja između njih dve...
Miljena Minja Drndar

Ne slušajte

Nemojte slušati savete da rušite zidove koje niste ni podizali, da se okrećete bez pozdrava i odlazite napuštajući sve što izgleda kao da vas pritiska, da jebete majku svakom ko vas mrko pogleda, da ulazite u čopor kako bi se vratili kao vođa istog, da ograđujete i pregrađujete svetove i u njih puštate ovog a izbacujete onog. Nemojte, jer to pišu oni što sede u fotelji, nisu ni zidali ni rušili, nisu se okretali bez pozdrava jer nigde nisu ni otišli, nisu ni videli čopor a još manje bili vodje, niti su jebali majku ikom ko ih je gazio, ni pregrađivali ni ograđivali svet. Taj ti

put asfaltiraju oni što još idu makadamom. U tu te reku gura onaj što ide mostom. Samo moje rođeno oko zna ima li zida, koja mu je visina za preskakanje i debljina za rušenje. I da li ga srušiti ili naslikati mural na njemu. I samo noge koje su već pregazile duge staze znaju šta je odlazak i napuštanje a posebno vrednost zagrljaja i gorčinu okreta bez pozdrava. Noge kojima sam gazila zemlju, beton i dubodoline, noge koje su u avionu kao kod kuće, a ipak dobro pamte tiskanje u autobusima, tramvajima i vozovima. A dotad već znam da mrki pogledi ne znače nužno i mrke namere, kao što i nežni mogu biti potpuna zabluda. Da tapšanje po ramenu ume da završi udarcima u leđa. Naučila sam u medjuvremenu i šta je čopor, i nije mi se svidelo. I da je sopstveni svet najlepši bez ograda, kada svakog dočekam i ispratim s osmehom. Nekoga kada uđe, nekoga kada izađe.
Miljena Minja Drndar     

Nije lako biti hejter

Nije lako biti hejter. Treba imati velika ledja za taj teret malodušnosti, mržnje i zlobe da za sve, svakog i svašta imaš da kažeš nešto i da ti nikad ništa nije po volji: ako je neko dobar taj je folirant, ako je lep- to je do fotošopa, ako je ljubazan - peder je, ako nije ljubazan onda je sirovina, ako je na fejsu - nema život, ako nije na fejsu - neinformisana je budala, ako kači slike dece, ručka i kućnih ljubimaca- šta se koga tiče njegova intima, ako ne kači - tu je samo da druge špijunira, ako nešto piše-

umislio je da je pisac, ako živi od umetnosti - prodao se, ako je otišao iz zemlje- izdajnik je, ako nije otišao - nesnalažljiva je budala,  ako se vratio - glupi je gastarbajter, ako se kiti grad- bacaju se pare, ako se ne kiti- najgori smo grad, ako radi- jebeš pos'o za male pare, ako ne radi- jebeš život bez posla, ako je neko uspeo- on ga zna dok je bio niko i ništa, ako nije uspeo -luzer je,  ako neko ima - sigurno se nakrao, ako prosi- najlakše je da se prosi, ako se kupe migovi- šta će nam avioni, ako nemamo migove- čime mislimo da se branimo, ako je Novak prvi - jebe mi se što je prvi, ako je drugi - što nije prvi?.
Uopšte uzev, oni bi sve  bolje, pametnije i lepše samo da imaju priliku i da ih neko nešto pita : napravio bi nacrte svih mogućih zakona da se zna red, napisao dva tri bestselera, sastavio budžet, pa tim za svetsko prvenstvo u fudbalu, osvojio bi i Vimbldon da su ga nesto upisali na vreme na treninge, pa bi znao i dal' ćemo u Evropu ili da im se najebe mile majke, gastarbajterima bi zabranio zidanje da ne šire neukus u arhitekturi, prijavio bi ove što mlate žene nego nikako da ih čuje i vidi,znao bi šta sa paradom ponosa, sa reformom školstva, sa lečenjem dece u inostranstvu, sve bi to sredio... Evo, samo da skine pidzamu i odjavi se sa fejsa.
I mislim se, kolika su ta ledja da sve to nose, i usta da pljuju, i mozak da smisli.
Miljena Minja Drndar

Plači, bre!

Ležim ja na stolu, na tretmanu kod prijateljice šminkanja čarobnice, a kako to ume da potraje pričamo o svemu i svačemu, ona kaže kako nikad ne plače pred decom i ne pokazuje tugu nigde javno...

Reko' slušaj me, ne da plačem pred decom nego sam i njih naučila da plaču, mi svi javno plačemo, što od tuge što od radosti, vičemo, i grcamo kroz suze, sve naglas dok se ne ispriča šta je kome na srcu. Ja plačem, deca plaču, moj otac plače, tetke, ujak, braća i sestre i dobar deo najbliže okoline koju sam to naknadno naučila. Počeli su da plaču javno čak oni što nisu plakali ni u tišini sobe. Mi plačemo na proslavama, pojedinačno i kolektivno, dok držimo zdravice, na prvi valcer, na Miroslava Ilića, a vrlo često i na Džeja, a na "Stani stani Ibar vodo" do druge strofe smo se već naplakali i utešili. Na aerodromima plačemo kad se rastajemo, pa onda kad se sastajemo. U autu kad krećemo na more deca plaču za dedom koji ostaje - prvo jedno a onda svo troje, pa što deca prodaju džem kraj puta a mi idemo na more, pa kad čitamo bajke sa tužnim i srećnim krajem, kad gubimo meč i utakmicu a onda i kad pobedimo, za nepravde raznih vrsta pa kad pobedi pravda, kada smo diplomirali, kad su se radjala deca, i na moru plaču deca jer mi odmaramo a sobarice i konobari rade, pa onda zbog pasa što tužno gledaju ispred kioska sa girosom, i zbog mačke koja je trudna a nema kuću... Prijateljica i ja dok jedemo kolače i pijemo kafu u kuhinji isplačemo se zbog onog što je bilo pre 100 godina i zbog onog što smo zamislile da će se desiti a nikad se nije desilo niti će. Tako, plačemo a sve jedno drugog upalkani pitamo: što, bre, plačeš? Htedoh reći - plačite slobodno! Nekad će biti lek a nekad se suze okrenu na smeh. Jer, progutane suze ako jednom poplave biće to toliko duboko, da nećemo više imati daha da izronimo.
Miljena Minja Drndar

Slika: Gustav Klimt