Babe!

Rasla sam uz dve babe, međusobno potpuno različite. Jedna, očeva majka, je obožavala holivudske filmove, lepe ljude, šminku i elegantnu garderobu, obožavala da ima sve novo:telefon, tv u boji i iznalazila načine da to kupi na sto rata ali čim se pojavi, radio joj je bio uvek uključen na muzičku stanicu, pevala je i snimala se na magnetofonu ( i nas decu je snimala), pravila interne intervjue u kojima smo svašta izjavljivali, non stop menjala cvetne tapete, nije znala da pliva ali nas je vodila na more, šila nam da se oblačimo kao iz žurnala, teške teme je izbegavala u širokom luku a političare je procenjivala na osnovu toga kako deluju kao pojava.

Druga baba, majčina majka, čitala je ozbiljen knjige do kojih je mogla da dodje,  Politiku od prve do poslednje stranice, mogla je da priča sa članovima Parlamenta a da se ne obruka, matematičke zadatke rešavala na sopstveni način, razgovarala sa nama kao da smo najpametniji, svaki ručak spremala za najviše pola sata, istupala ispred radničkog saveta, vreme sa nama provodila u razgovorima, citirala Gorski vjenac,  mudrosti izgovarala prirodno ko da pije čašu vode, i bila u potpunosti neopterećena nameštajem, modom i lepotom, mada nije bilo dileme da je sve nas smatrala najlepšima. Jednoj je život bio Radost, drugoj Mudrost.
E, ono što sam htela da kažem jeste da one takve različite nikada nisu došle u konflikt. To je umeće razgovora da kada vidiš da ste različite obale onda napravite most od zajedničkog peska i šljunka. Taj materijal smo bili mi, njihova deca i unuci koje nikada nisu dovele u situaciju da eventulano arbitriraju između dve babe, da odlučujemo, da se delimo, čak ni da slušamo primedbe na drugu stanu.  Udovoljavale su jedna drugoj kada bi dolazile u posete i gledale da ni jedna ne objašnjava drugoj bilo šta. Da plivaju po površini, malo prsno, malo ledjno, bez ronjenja u dubine. Kafa, krofne i slatko od ruža. Nepodnošljiva lakoća konverzacije! Kao da su školovane za venecijanskog poslanika.
I tako, rasla ja između njih dve...
Miljena Minja Drndar