уторак, 12. јул 2022.

Čiča miča - filozofska priča

 Kada pogledam pojedine objave ljudi na fb stičem utisak da su mnogima roditelji bili čisti


filozofi, te da su ih u kući obrazovali za život po modelima svakodnevne priče u četiri oka sa debelom knjigom izmedju njih. Pošto je trenutno odmakla ponoć setih se i ja mojih filozofa. Moje pamtim uglavnom kako idu na posao, zidaju kuću a u medjuvremenu se druže, i non stop nešto slave, piju i pevaju a filozofija života ide nekako usput i što bi se reklo "s brda s dola" pa šta od toga zakačimo - zakačili smo. I pošto rekoh da su slavili, to se odnosi na razne zvaničme datume, a pevali su i pili i nezvaničnim datumima, posebno kada im bane stric Stevče sa društvom i muzikom koju dovede iz Banata. To se dogadjalo uvek u sred noći, koju Srbi zovu "gluvo doba". Tu gluvoću bi razbila škripa kapije i glasovi i koraci. Ja sam često spavala u staroj kući kod babe, pa bi oni prošli prvo tuda kroz dvorište, na putu do nove kuće gde su banuli kod mojih roditelja. Baba bi odmah skočila na te zvuke i gledala kroz prozor, a muzika je kretala da svira ispred nove kuće dok bi tata iz kreveta sa osmehom i raširenih ruku izlazio kao da je pet popodne a ne tri ujutru da dočeka brata od tetke, koji ga se setio u sred noći. Nenajavljen. Reč koja je danas izbačena iz rečnika. Baba, inače rodjena tetka dotičnog nam gosta, Stevčeta, (koji bi pored kafanske ekipe i muzike poveo i sina Savu, a nekada i ženu Vericu da se i oni vide sa batom), baba bi se, dakle, kao lik iz "Pop Ćire i pop Spire" zaprepašćivala iza zavese odakle Stevi taka ideja kad sav pošten svet spava da ovo radi, i klela se kako će sutra da sve javi sestri Djeki, o tom strašnom slučaju. Pesma, muzika harmonike, tamburica i obavezmog kontrabasa cula se jasno kao da smo tamo. Meni bi se smrzle noge jer sam ja sve vreme sedela i stajala pored babe kraj prozora, a baba ga je i povremeno otvarala da bi se što više čudila. U neko doba opet škripa kapije, ulaze tetka i teča, koje je društvo probudilo telefonom, i zapretilo da ako ne dodju oni vamo doći će svi oni kod njih u stan. Baba konstatuje da su joj probudili ćerku, a ona sutra mora na posao! Tetka peva od sredine dvorišta, na babino zaprepašćenje. Nije to od nje očekivala! Iz kuće dopire grohotan smeh, graja, pesma i muzika. U neko doba baba počinje da peva. Ja odbijam da idem u krevet, i sedim pred prozora s babom koja neizmenično peva i čudi se Stevi, doduše sa sve manje žara. Sumnjam i da će da prijavi slučaj sestri. Bar ne onako kako je planirala. U praskozorje ( u tu reč koju su kao najlepšu izabrali), odlazi Stevče, Sava Verica, njihovo drušvo i muzikanti sa instrumentima koji su odslužili čarobnu noć. Glasovi i smeh su sve tiši, zagrljaji čvršći. Razilaze se i opet zaškripi kapija koja se zatvara. Mi se vraćamo u krevet. Sutradan, čujem babu u razgovoru sa sestrom- "... ma divno se proveli, ne da su pevali nego baš sve lepe pesme..." Ulazim u novu, našu kuću, dnevna soba se uprkos otvorenom prozoru još nije izvetrila od dima, na stolu čaše i flaše pića koje je tata povadio iz bifea. To je bio onaj odeljak iz tadašnjih regala gde čuvate bolja, skuplja i kvalitetnija pića, koja su vam uglavmom doneli na poklon. I koja se nikada ne otvaraju jer se čeka neka specijalna prilika. Neko rodjenje, pa venčanje, pa na kraju ništa, i odneseš ga drugom da ga otvori za neku specijalnu priliku. Kod nas je specijalna prilika bio brat iz Banata s muzikom u sred noći.

Stevčetov sin Sava koji je te noći bio u kući sada je u Londonu. Mogla bih da se zakunem da mu je bife pun. I da mu niko za 40 hodina tamo nije s muzikom banuo u stan. Ni u sred dana. A kamoli noći.
Moj bife je pun. I niko mi u sred noći nije banuo u stan.
Ako bane - znam da je to specijalna prilika.
Čiča miča to vam je mojih roditelja filozofska priča.

недеља, 3. јул 2022.

Čega se boji mačka?

 Знате ону причу: Чега се боји мачка?, причу у којој је мачка завршила у кавезу где јој је човек свакога дана уредно доносио храну.

Чега се бојала?
Бојала се да човек једнога дана не дође. И да ће зато умрети од глади. А онда, заиста, једног дана, човек није дошао. Мачка је два дана гладовала. На крају је ослабила толико да је успела да се провуче кроз решетке кавеза и изађе на слободу.
Потом је живела слободна и хранила се сама.
Имамо ли храбрости да одбијемо порцију за коју верујемо да нам живот значи? Можемо ли да замислимо да је рука "спаса" које се слепо држимо, можда гвоздени оков који не видимо?
Насупрот тој храбрости за коју често нема мотива ни идеје, лежи страх изваљен на праг- који треба прескочити.
Страх, лични или колективни, одувек природно присутан, као Кербер пред вратима.
Сретала сам људе који су губили куће, оне што су били у средишту ратова, људе што су у болестима губили најмилије, разводили се и остављали све, осим двоје деце у две руке, оне што су с кофером у једној руци одлазили у непознато... и сви које знам опорављали су се од свега тога жилаво, храбро, са ослонцем на сопствену снагу, надом у боље дане и вером у Бога.
Сви су они знали да ако стану - готово је.
Њихови велики страхови били су велики покретачи. Било је тешко и мукотрпно подизати се са дна, ослањати се на рањаве ноге, веровати у изневерено и, из талога који ти је преостао, почињати са зрнима нове наде изнова.
Насупрот њима, најмалодушнији били су људи углављени у свакодневицу којом нису задовољни, а нису имали храбрости да је промене.
Углавном би било довољно да јаче прегризу ланац.
Али, или им се нису ломили зуби, или су се плашили неизвесних путева и остајали су у својим мочварама. Мочварама које су им долазиле до грла, које су цуриле у душу, које само понекад пресуше, тек да би сужњи тада могли стајати на копну сувих ногу.
Може се живети и тако.
Но, мочвара је мочвара, па и да јој локвањ ниче, а путеви су путеви, па све се и саплитали њима.
Често верујући да је промена без гаранције скок у амбис, проналази се мноштво разлога за останак иза решетака које не видимо јасно. Мимикријама се скрива иза свега чега се може сакрити, да би тако скривен био невидљив самом себи.
Проналазила сам у тој заглављености паметне, образоване и вредне људе уваљане у блато апатије, којој су кум и стари сват били несигурност и страх, преобучени у свечано трпљење, лажну одговорност и, истина ретко, у сопственој одећи свесни шта чине.
Никако не бисмо у тај круг увукли она тиховања и измиреност са свакодневицом која нас милује понављањем и ритмом који волимо, па макар то био живот бесмислен у ма чијим очима сем нашим.
Привилегија је осећај да свој дан не би променио за минут, свој пут мисли уз прву кафу, своје бриге, позицију свог незавидног положаја без рукољуба, одсуство гриже савести зарад мирног сна.
До тог се концентричног круга стиже тешко и велики камен се за њега баца у воду да би настао.
И свако мора свој.
Ове друге нам, напротив, прави ко стигне, а ми им често у томе здушно помажемо. Јер, усудити се, а да те нико не гурне – не само да није лако него је осуђено од стране свих оних који се сами нису усудили. Тако имамо милион пригодних реченица које служе да утеше и помире са постојећим стањем, од којих је најпознатија :
“Ћути, може и горе”.
У том ћутању и страху од горег - умире се тихо. Умире се јадно и дуго, утешно промишљајући да није остварено оно жељено за свој живот, али се ипак живело!
У једном афричком Националном парку који је морао бити потопљен због изградње бране, како би заштитили животиње хватали су их у мреже да би их пребацили на друго, безбедно место. Неке антилопе које су ухватили умирале су у мрежама.
Стало им је срце од страха.
Требало им је пар сати до наставка живота у слободи...
Нису све мреже исте. Неким се треба стрпљиво издржати, неке треба одмах поцепати...
Храбро... #MiljenaDrndar
Miljena Drndar