Kada pogledam pojedine objave ljudi na fb stičem utisak da su mnogima roditelji bili čisti
filozofi, te da su ih u kući obrazovali za život po modelima svakodnevne priče u četiri oka sa debelom knjigom izmedju njih. Pošto je trenutno odmakla ponoć setih se i ja mojih filozofa. Moje pamtim uglavnom kako idu na posao, zidaju kuću a u medjuvremenu se druže, i non stop nešto slave, piju i pevaju a filozofija života ide nekako usput i što bi se reklo "s brda s dola" pa šta od toga zakačimo - zakačili smo. I pošto rekoh da su slavili, to se odnosi na razne zvaničme datume, a pevali su i pili i nezvaničnim datumima, posebno kada im bane stric Stevče sa društvom i muzikom koju dovede iz Banata. To se dogadjalo uvek u sred noći, koju Srbi zovu "gluvo doba". Tu gluvoću bi razbila škripa kapije i glasovi i koraci. Ja sam često spavala u staroj kući kod babe, pa bi oni prošli prvo tuda kroz dvorište, na putu do nove kuće gde su banuli kod mojih roditelja. Baba bi odmah skočila na te zvuke i gledala kroz prozor, a muzika je kretala da svira ispred nove kuće dok bi tata iz kreveta sa osmehom i raširenih ruku izlazio kao da je pet popodne a ne tri ujutru da dočeka brata od tetke, koji ga se setio u sred noći. Nenajavljen. Reč koja je danas izbačena iz rečnika. Baba, inače rodjena tetka dotičnog nam gosta, Stevčeta, (koji bi pored kafanske ekipe i muzike poveo i sina Savu, a nekada i ženu Vericu da se i oni vide sa batom), baba bi se, dakle, kao lik iz "Pop Ćire i pop Spire" zaprepašćivala iza zavese odakle Stevi taka ideja kad sav pošten svet spava da ovo radi, i klela se kako će sutra da sve javi sestri Djeki, o tom strašnom slučaju. Pesma, muzika harmonike, tamburica i obavezmog kontrabasa cula se jasno kao da smo tamo. Meni bi se smrzle noge jer sam ja sve vreme sedela i stajala pored babe kraj prozora, a baba ga je i povremeno otvarala da bi se što više čudila. U neko doba opet škripa kapije, ulaze tetka i teča, koje je društvo probudilo telefonom, i zapretilo da ako ne dodju oni vamo doći će svi oni kod njih u stan. Baba konstatuje da su joj probudili ćerku, a ona sutra mora na posao! Tetka peva od sredine dvorišta, na babino zaprepašćenje. Nije to od nje očekivala! Iz kuće dopire grohotan smeh, graja, pesma i muzika. U neko doba baba počinje da peva. Ja odbijam da idem u krevet, i sedim pred prozora s babom koja neizmenično peva i čudi se Stevi, doduše sa sve manje žara. Sumnjam i da će da prijavi slučaj sestri. Bar ne onako kako je planirala. U praskozorje ( u tu reč koju su kao najlepšu izabrali), odlazi Stevče, Sava Verica, njihovo drušvo i muzikanti sa instrumentima koji su odslužili čarobnu noć. Glasovi i smeh su sve tiši, zagrljaji čvršći. Razilaze se i opet zaškripi kapija koja se zatvara. Mi se vraćamo u krevet. Sutradan, čujem babu u razgovoru sa sestrom- "... ma divno se proveli, ne da su pevali nego baš sve lepe pesme..." Ulazim u novu, našu kuću, dnevna soba se uprkos otvorenom prozoru još nije izvetrila od dima, na stolu čaše i flaše pića koje je tata povadio iz bifea. To je bio onaj odeljak iz tadašnjih regala gde čuvate bolja, skuplja i kvalitetnija pića, koja su vam uglavmom doneli na poklon. I koja se nikada ne otvaraju jer se čeka neka specijalna prilika. Neko rodjenje, pa venčanje, pa na kraju ništa, i odneseš ga drugom da ga otvori za neku specijalnu priliku. Kod nas je specijalna prilika bio brat iz Banata s muzikom u sred noći.
Stevčetov sin Sava koji je te noći bio u kući sada je u Londonu. Mogla bih da se zakunem da mu je bife pun. I da mu niko za 40 hodina tamo nije s muzikom banuo u stan. Ni u sred dana. A kamoli noći.
Moj bife je pun. I niko mi u sred noći nije banuo u stan.
Ako bane - znam da je to specijalna prilika.
Čiča miča to vam je mojih roditelja filozofska priča.
