петак, 24. јун 2016.

Kada sam bila dečak

Negde pred kraj sedamdesetih, bila sam devojčica kratke, veoma kratke kose, mršava, mršavija od moje Dunje, iako u to, danas, nije lako poverovati . U okruženju braće, da bih ušla u orbitu bilo kakve igre, morala sam da se popnem na najvišu granu oraha, a boga mi i bele trešnje, da idem na krov po loptu, da skočim dole sa tog krova, da čitam stripove, da dedi donesem kantu vode od pet litara, naučila sam da precizno bacam trojke kada im fali treći za basket, pravila se da se ne gnušam petardi, oblačila majice sa koka-kola flašicama kao slikom, teksas bermude, i uopšte uzev izgledala sam tako,  kako je to lepo opisao pitanjem moj sin Danilo kada je video slike iz tog perioda  - " A zašto je mama bila dečak?"
    U to doba, dakle, kada sam imala nekih 7 ili 8 godina, na TV-u se prikazivala serija "Šalajko". E, ja sam izgledala kao Šalajko.  Za moju dušu bila je to preteška priča o dečaku koji kroz život prolazi sam, bez roditelja. Serije se maglovito sećam, ali jedna epizoda ostala mi je kao žig utisnuta u sećanje. U njoj je Šalajko najzad upoznao dobrog čoveka, usamljenog bivšeg rudara, koji ga uzima kod sebe i sa kojim počinje da živi, lovi ribu, prodaje suvenire... Bila sam presrećna jer Šalajko više nije bio sam! A onda je došao i šlag: zaljubio se! Devojčica se zvala Adrijana, i izgledala onako kako sam želela da izgledam ja, dakle, potpuno suprotno onome kako sam izgledala! Plava duga kosa, plave oči, bela bluza sa puf rukavima i vezom, jednodelni kupaći... i češljala se pola sata! Češljala se svesna da je on gleda i da je lepa. Ja moju kosu nisam češljala, ili bar ne duže od minuta, jer nije bilo potrebe. Treba li reći da Adrijana nije ni pogledala Šalajka? I da sam bila ljubomorna na nju, i zaljubljena u njega?  I da je stari prijatelj shvatio da će dečakova patnja biti veća ako ostanu na obali gde on prodaje suvenire a ona letuje? I da su otišli... I najzad, da je dobri rudar preminuo na kraju epizode od posledica svoje bolesti pluća. Plakala sam toliko da majka nije mogla da me smiri. I tada, a i sada, pitam se kako su mogli da prave takve serije nakon kojih deca plaču svaki put kada ih se sete.
Postoje  odlasci lekovitiji od ostanka. Iako nam ostanak izgleda nepojmljivo privlačniji. Svakome je potreban neki "rudar". Da prepozna, da nas odvoji, da nas odvede.
    Ja sam, ubrzo posle, uspela da se izborim da me više nikada, nikada ne šišaju. Mada se i dan- danas  ne češljam.  Ponekad zabacujem kosu i prstima prodjem kroz nju, ako me gleda neko vredan toga. Nosim bele bluze sa vezom i puf rukavima. Ne ignorišem ljubav onih koji me vole. I ličim na ženu. O da, iako je bilo  teško poverovati da će se to dogoditi.
    No ipak, i danas, baš kao i tada za Šalajkovim rudarem,  kada izgubim prijatelja - tugujem  dugo, dugo...

понедељак, 20. јун 2016.

Usud

 Priče o Usudu se setim  tu i tamo... ali uvek s nekim razlogom. Dakle ovako:
   Svakoga dana sedam dana u nedelji glasnik dolazi kod Usuda da mu saopšti koliko je dece rodjeno baš tog dana. Prvoga dana glasnik dodje kod Usuda, on sedi u dvorcu, oko njega posluga, baštovani, konjušari... raskoš, parkovi, kočije, jede z...latnim priborom, obucen u svilu i kadifu.
Glasnik ulazi i kaže mu da je rodjeno toliko i toliko dece toga dana. "Kako meni danas, tako njima doveka" - kaže Usud.
Drugog dana sedi Usud u palati, malo manje posluge, ali ipak imućan, jede s pune trpeze porcelanskim posudjem i srebrnim priborom, obučen u lepu odecu. Udje glasnik i saopšti koliko je dece rodjeno. "Kako meni danas tako njima doveka" - kaže Usud. 
Trećega dana sedi Usud u kući, jedna kućna pomoćnica, skromnija trpeza, pribor od bakra, on obučen u odeću od skromnijeg materijala, glasnik dolazi, kaže koliko je dece rodjeno, a Usud ponovi isto što i svakoga dana: "Kako meni danas, tako njima doveka". 
Četvrtoga dana obična  kuća , nema posluge, sam se uslužuje, trpeza jos skromnija, ali ipak dovoljna, pribor od metala i keramike, odeća koju nosi je iznošena... "Usude, danas je rodjeno toliko i toliko dece"- kaže mu glasnik.  "Kako meni danas, tako njima doveka" - odgovara Usud.
Petoga dana, nadje glasnik Usuda u skromnom kućerku, na stolu skroman obrok, drveni tanjiri i kasike, radi nesto i posluje po kuci, pokućstvo i sve ostalo oko njega je staro... "Kako meni danas, tako njima doveka" - kaže Usud kada je čuo koliko je dece rodjeno.
Šestoga dana glasnik udje u kolibu, staru i sasvim oronulu, nadje Usuda sa korom hleba, iscepanog, mršavog i iscrpljenog od teškog rada od koga jedva preživljava.  Kaže mu opet koliko dece je rodjeno, a Usud ponovi : "Kako meni danas tako njima doveka".
Sedmoga dana glasnik pronadje Usuda na ulici, sasvim oronulog, propalog kako prosi, kost i koža... Ponovi koliko je dece rodjeno toga dana, a Usud kao i obično kaže: "Kako meni danas, tako njima doveka".
I tako u krug...
Eto, to je ta priča. O krugovima sreće i Usudu koji nekada deli široko, a nekada ništa. Kada dobijemo malo uglavnom okrivimo Usud(a), kada dobijemo puno zahvalimo Sreći. Ili su oni negde u dogovoru.
Ako se ja pitam, i sedmi dan je mnogo. Jer život je mnogo.
Miljena Minja Drndar

недеља, 19. јун 2016.

Kako znam da sam u Srbiji...

Kada uz nepoznatu kapiju parkiram i vidim bez geometrijskog reda, sasvim svojevoljno rasute lale, narcise i zumbule,  i pitam ženu u dvorištu da mi nabere od svega toga po cvet, dva, a ona iako me prvi put vidi, kaže: "Može sine", i odbije novac koji sam već izvadila, a onda ja udjem u prodavnicu prekoputa, da joj bar kupim kafu i sok da se kao revanširam, a tamo me prodavačica pita da li znam Miloševiće iz Minhena, jer je decu još jutros  detektovala kao nepoznatu i propitala ko su i šire locirala odakle su,  kada sam ih SAME poslala po hleb i mleko (što je još jedan očigledan dokaz više da smo u Srbiji), a ja kažem da nismo iz Minhena i ostavim joj da pitanje odakle smo sutra postavi deci i upotpuni sliku,  i odnesem, dakle, tu kafu i sok "majki" što mi je dala cveće, a ona kaže: "Pa izvol'te na kafu".
Kada kod automehaničara prvo pitanje nije šta nije u redu sa autom, nego konstatacija: "Bili ste na moru?", na šta ja klimnem glavom, i dobijem pojašnjenje da je moj boravak na moru detektovan  "jer sam lepo pocrnela", a onda razgovor ne teče kao da smo u radionici ispred kanala, nego u turističkoj agenciji, gde sam bila, gde sam tačno bila, gde sam tamo gde sam tačno bila odsela, gde sam tamo gde sam tačno bila i gde sam odsela PROŠLA po svim parametrima, počevši od smeštaja po vrsti, hrane po obrocima, društvenog života, toplote i bistrine vode, plaže, peska, šljunka, parkinga, cena, meduza, kafana, dana, flore i  faune kao i puta do tamo i nazad sa zadržavanjima na granici... dok problem na autu zbog koga sam došla površno prelazimo kao periferan, i lako rešiv, te se kao takav predaje majstoru niže kategorije, a ja onda slušam turistička iskustva iz mladosti glavnog majstora dok se problem oko vode i brisača ne reši, a koliko je problem zaista bio zanemarljiv shvatam kada mi na pitanje koliko sam dužna - kažu: " Trista dinara, i pivo majstoru".

Kada mi u četiri sata po ponoći na vrata pozvoni lopov a ja prvo pozovem komšiju, pa tek onda policiju, i draga komšinica koju vidjam tri puta godišnje kaže: "Mi smo svi tu, ništa ne brinite". A policija kaže: "Je'l otišao? E,  onda ne brinite."
Znam, znam da sam u Srbiji kada vidim da deca medjusobno dele bombone, i igraju fudbal na ulici.
Kada pozovem druga ginekologa da mi kaže šta da radim sa ranama na dečjim razbijenim kolenima.
I onda kada u sred popodnevnog mira odnegde počne da dopire Mile Kitić u žaru pojačan.
Kada mi se čini da prisustvujem celom rodjenadanu komšije sa sprata lično. Onda kada pijaca liči na pijacu a ne apoteku, i kada sam zbog te okolnosti srećna i nervira me u isti mah. To je onaj slučaj kada na svakom koraku može da se ugazi u paradajz ili nepočišćenu baru od ribe ali posle prvobitnog štrecanja preskočim, pa mi nešto i milo, ne znam tačno šta...  U Srbiji sam tačno onda kada Dunav miriše na Dunav, i raširi se kako mu dolikuje, jer Dunav u Beču ne miriše na sebe, a negde kod Pasaua liči na svog mladjeg brata.
Onda kada u zoru svi poskaču iz kreveta da se zagrlimo jer smo stigli. U Srbiji sam kada prodju svi problemi jer sam zagrlila svoga oca.


MIljena Minja Drndar  

петак, 17. јун 2016.

Zanimaš me samo ti

Moja majka je bila sklona tome da upada u zamke poredjenja nas sa drugom decom, zamke koje smo joj postavljali mi, svakako nesvesno, ali sa ciljem da negde za sebe izvučemo ako ne korist onda da izbegnemo grdnju, jer, eto, i druga su deca "isto tako... pa i gore od nas..." Naš otac, medjutim, nije....Nije padao na to. Vrlo brzo smo naučili da kada njemu podnosimo "raport" o ocenama, ispitima, o uspesima i neuspesima, kada pričamo o bilo čemu, možemo da se fokusiramo samo na sebe, i eventualno one o kojima imamo da kažemo da su uspešniji. Ako to možemo, ako za drugoga imamo lepu reč. Ako je nemamo, ako nismo u stanju da nekoga u interakciji istaknemo, onda smo morali da govorimo samo o sebi. Jer svaku priču o lošijima tata je prekidao rečenicom: "Ne interesuju me drugi, zanimaš me samo ti. Šta si TI uradila (uradio)." Na sasvim neplodno tlo padale  su naše reči i pokušaji : "... ali samo da ti kažem kaliko je njih..., ... i ostali su..., i ovaj, i onaj..., ... čak i ON nije ili jeste..." Prekidao bi nas i držao se te mantre: Ne interesuju me drugi, zanima me samo šta si ti.
Mrzeli smo taj princip koji nam je uskraćivao odgovarajuća poredjenja, no ipak usvajali smo ga, k'o deca sa strahom od psa kad im štene dodje pred vrata.
 Godinama, slepio nam se na kožu, tako slepio da kad god pomislim da nečiji put, način i postupke osudim, kritikujem i nedajboze poredim sa sopstvenim, izleti mi Ratko sa rečenicom: "Ne interesuju me drugi, zanimaš me samo ti. Šta ti radiš. Šta si ti uradila."
 I tako.. kad ovih dana gledam štošta, i počne da mi se roji gomila misli koja se pretvara u bujicu reči, loših reči, osudjujućih reči... ja se setim da mi je tata dao ključ od kante za njih. I kažem ih : "Ne interesuju te drugi, Miljena, zanimaš me samo ti. Šta radiš ti."

среда, 15. јун 2016.

Lafica

Angelinu su svi zvali Lafica, pa i mi deca, premda je značenje tog nadimka za nas bilo nepoznato. Živela je sama u kući s dvorištem, okruženoj našim zgradama.Komšinice joj nisu dolazile na kafu.
Niko joj nije dolazio. Mogla je biti vršnjakinja žena i ocvalih domaćica koje su sedele na klupama kraj igrališta, možda dosta starija, a opet se potpuno razlikovala od njih. Nikada im se nije pridružila. Pamtim njen hod, za staricu isuviše prav, njen zeleni
kaput čudnog kroja, lakovane cipele i krzno lisice oko vrata. Voće, mleko i hleb iz prodavnice uvek je nosila u mrežastoj torbi, nikada u plastičnoj kesi. Pamtim podmukle reči dok prolazi – „propala grofica“ i odgovor „to je Angelina Lafica“, ali ne i lica koja ih izgovaraju, lica sitnih duša koje nikada ne pamtimo, koja nikada neće propasti samo zato što nikada ni u čemu nisu ni uspeli.
Pamtim njen pogled prezira dok hoda ulicom i lice bez osmeha. I to da je neko rekao da je veštica, pa se od tada za odlazak po loptu u njeno dvorišteizvlačilo najmanje drvce.

Slika
Znali smo da nas gleda kroz prozor, ali nikada nije rekla ni reč. To nas je dodatno plašilo. A onda je došla ta jesen…U dnu dvorišta okruženog betonskim golubarnicima stanova u kojima smo živeli (jer danas uviđam svu prednost Angelininog životnog prostora u odnosu na nas), prostrlo se u punoći svojih decenija – drvo oraha. Ni dan danas ne umem da objasnim zašto se ulazi u tuđe dvorište da se krade voće. Posebno kad nisi gladan. Kada roditelji mogu
da ti kupe. Kada i sam znaš da je to krađa. Ne znam. Zabrana, opasnost, avantura, priče koje smo slušali, adrenalin koji nadolazi kada bežiš? Tek, nas tri drugarice odlučismo da uđemo i pokupimo orahe popadale po zemlji. Ja čak nisam ni volela orahe.
Bilo je lako. Sačekali smo da ode u prodavnicu, nismo morale da preskačemo, niska kapija otvarala se lako, otrčale smo do stabla, i kao za nagradu počesmo da kupimo plodove i stavljamo ih u kesu. Popeh se na drvo, učinilo mi se tako zgodno za penjanje, Maja i Jeca su se prigušeno smejale, došaptavale smo se oduševljene hrabrošću, bacala sam im orahe kidajući ih u raspuklim ljuskama sa grana, kesa se punila, kikotale smo se, ja se pela sve više i više, gađala ih odozgo a one se izmicale, kesa se skoro napunila… a onda je kikot zamro. Na pola puta od kuće do nas, prava i mirna stajala je Angelina sa pogledom kamenog spomenika.
– Kada završite, izvolite u kuću – rekla je, okrenula se i otišla.
Pometene neuspehom, sleđene strahom od moguće tužbe roditeljima, kazne koja sledi i stida od učinjenog, nemo se pogledasmo. Maja je rekla da to i nije bila njena ideja, okrenula se i otišla. Jeca i ja bez reči krenusmo poslušno u kuću spremne na sve. Kesa puna oraha ostala je kraj drveta. O, da… Od ulaska u tu kuću, sve do danas, miris jesenjih, sitnih kolača ostaće u mojim nozdrva ma… Dočekala nas je kao baka unuke iz škole. Nije pomenula orahe ni krađu, nije nas pitala kako se zovemo, a znala je.
– Hoćete li mi pomoći da napravimo kolače danas? – pitala je zabavljena nalivanjem višnje čokoladom u papirnom kalupu.
– Hoćemo – odgovorismo u glas, zbunjene, ne znajući je li to nagrada ili kazna.
– Dooobro, onda ćemo ih danas praviti, a sutra ćete doći da ih zajedno jedemo.
Pod našim rukama izlazile su to čitavo popodne rozen kocke, londonske štangle, rolat od oraha, vanilice, kuglice sa višnjama prelivene čokoladom…
Sa slika na zidu nadgledala nas je nasmejana Angelina sa belim šeširom i istim takvim rukavicama, Angelina u zagrljaju poručnika kraljeve vojske, Angelina sa bebom u naručju… Gledala sam slike ali nisam ništa pitala. Sutradan popodne došle smo na kolače, kako
nam je rekla. Dočekala nas je obučena u svetloplavu plisiranu haljinu, mirisala na ružinu vodicu, i mi uđosmo svečano jer je sve tako izgledalo. Na stolu, preko belog uštirkanog stolnjaka, kao kadeti na smotri, stajali su redovi šarenih kolača, žito u staklenoj tacni sa „nogom“ a u centru je tiho gorela sveća. Shvatih odmah da je ovo isto kao kod deda Dušana i baka Marije ali, osim kod njih, nikada nisam bila kod nekog drugog na slavi. Osetih nelagodu
jer nemam poklon.
– Niste nam rekli da Vam je rođendan? – reče Jeca osetivši istu nelagodu.
– Ne dušo, nije mi rođendan. Danas je jedan drugi praznik. Dođite da se poslužimo – pozvala nas je svojim najlepšim osmehom sa starih slika. Uživale smo celo popodne u priči i kolačima. Sveća je mirno gorela, sa slike na njoj blago nas je gledao lik Svete Petke.
U godinama koje su došle, upoznala sam dobro Angelinu Laficu. Naučila me je da napravim sve kolače koje je i sama znala. I to da „žena sa frizurom i izglancanim cipelama može da krene bilo gde“. Videla sam uživo najlepšu kolekciju rukavica i šešira umočenih u miris lavande, sapuna i sećanja. Jedan par dobila sam na poklon i stavim ih uvek kada želim da budem posebna. Videla sam kako se skidanjem okova ljubavi oslobađa dete da ode u svet. I kako se tuguje, i podnosi samoća. Da… u godinama koje su došle kasnije naš mali svet iz dvorišta sa orahom uvek nađe svoj put da zamiriše s jeseni… posebno vešto uvaljan u kuglice slavskih kolača.

                                     Odlomak iz romana "Dva i dva su pet"
                                                   Miljena Minja Drndar
Slika: Slobodan Vuković

четвртак, 02. јун 2016.

U lakim papučama kroz grad

Hteo je baš tu. Pod planinom Orjen, kraj mora, u toplom zalivu, sa pogledom na otvoreno more. U razbujalom rastinju smokava, agava, palmi i nara. Mimoze su možda bile presudne pri izboru. Nigde ih tako krupnih i mirisnih nije bilo... Ali, iz mora je izranjalo brdo, nije bilo zaravn...i. I dosetio se! Herceg Novi je napravio stepenice, stotine i stotine kamenih stepenica, i popeo se na njega! Odatle, sa tog brda, zauvek će gledati najlepše more.
Kada šetam ovim gradom, uvek obuvam lake, najlakše, bešumne papuče. Nekada hodam bosa. Da se stopim sa duhovima svuda oko mene, dok gazim topli, glatki kamen, i zastanem da pomilujem poneka vrata i zid kuće za koju pomislim da je nekada možda bila moja… I tako, hodam ja, a kraj mene hoda mlada ilirska devojka i šapuće o svojoj kući u naseobini davno nestaloj, tik uz ovu stenu prvi put je poljubljena; nešto dalje društvo mi, baš uz korak pravi rimski vojnik koji se nekome hvali kako je grad pokoravao. I vizantijski slikar sedi uz mene, tu na pragu, kraj zelenih vrata ko zna čije kuće i priča o nebu koje ovde vekovima ne menja boju, i kako je teško bilo naći je tada, kada ga je slikao. Dok se uspinjem od crkve svetog Djordja uskom ulicom gde me tu i tamo po licu dokači kakva grana pružena iz kapije, u susret mi ide slovenska majka, u rukama joj korpa s hlebom, voćem i ribom, i kraj nje dve devojčice plavih pletenica i očiju boje mora.

 Pitala bi ih nešto, ali one me ne čuju, moje su bose noge bešumne, one prolaze, a ja pružam korak praznom ulicom dalje. Turisti su na plažama, meštani u sobama zamračenim zbog vrućine… a ja korakom grlim ovaj grad, i ljubim ga očima, i on mi se podaje u svoj svojoj lepoti, daje sve od sebe da nastavim. I već sam stigla do Sahat kule, gde me čeka turski kujundžija, i u maloj radnji ispod sata on slaže lančiće, a kafa mu se već hladi, i ja bi tako rado popila jednu s njim, ali on me ne vidi, a ja ne sedam neponuđena, i idem dalje, ka tvrđavi Španjola, i na njoj vidim Španca, ponosnog što je došao, svog srećnog što gradi, a ni ne sluti da će tu ostati tako kratko, samo godinu dana… Ni mletački trgovac me ne primećuje, to me najviše čudi, jer ja sam baš dobar kupac, a oni takve brzo uoče i ne propuštaju. Izgleda da papuče na mojim nogama nemaju ni najmanji šum. Izgleda da je ovo grad senki koje na svakom ćošku izviru. Jer, da nije, kako bi pod svodom kraj trga na doratu projahao austrijski poručnik, pismo je neko nosio, videh to na mah. Iz konobe čujem glasove i smeh. Piju vino. Za stolom u raskošno ruho odeveni muškarci, zetski kneževi i Nemanjići, knez Vojinović i Balšići, a na čelu stola sedi, kako red nalaže utemeljitelj grada Tvrtko Prvi Kotromanić. S desne mu strane nazdravlja Stjepan Vukčić Kosača, po kome ovaj grad dobi sadašnje ime. Smeju se i piju, pozdravljaju Ruse koji ulaze da i oni popiju, vino je ovde dobro, ruku pod ruku sa Francuzima, sa njima žene, prelepe žene, i one se smeju, zvoni sve od smeha… Ali, gle, čujem italijanski i nemački, odakle dolaze ti glasovi pitam se, grad je okupiran shvatam u trenu, ali to kratko traje, odlaze brodovima, odlaze; i čujem opet poznati jezik, i nasmejana lica, i grad se prostire sve dalje, i umesto pruke uz more se priljubljuje šetalište, dugo, dugo… i hoteli osviću preko noći, jer ovaj grad kupa sunce i zapljuskuje more a ljudi željni lepote stižu mu u zagrljaj.
Popeh se do brežuljka, kroz park, pravi botanički raj, gde se na suncu opružio manastir Savina, taj biser 15. veka, upalih sveće za pokoj dragih, u tom trenutku mira. Već je jako toplo i na trgu Hercega Stjepana, ili kako bi to meštani rekli na trgu Belavista sedam da se osvežim, dok iz same lože gledam vizantijsko – gotsko – baroknu crkvu Arhanđela Mihalila. I prolaznike gledam, visoke i lepe ljude pomešanih gena, lica obeležena pričama iz prošlosti, ženske noge izvajane dugim šetnjama stepenicama, gospođa sa drugog sprata pogleda ka trgu, pomiluje svoje cveće i onda zatvara žaluzine, konobar mi donosi kafu i vodu i pita trebam li još nešto, da, treba mi preporuka gde bih večeras, tek sam stigla, i nisam u toku… „O, pa gospođo, na Kanli kuli su Sunčane skale, možete tamo!“ Pa naravno, pomislim, kako se nisam setila… „Eh, da su Turci znali kada su gradili tu „Krvavu kulu“ da će se u njoj pevati letnje note i gledati filmovi jednoga dana“- rekoh mu... a on se nasmeja, njegovi su preci u njoj bili zatočeni, njegovi su preci oslobađali ovaj grad. Osvežena krenuh dalje, kraj pijace pune raspuklog voća, zrelog povrća i sveže ribe, kupih smokve koje sam nosila u rukama, onda zastadoh pred kućom Ive Andrića, sela sam kraj ograde, i tako tu ih lagano pojela. Nigde nije bilo nikoga. Samo Ivin duh, smokve i ja. I onda polako, ka hotelu niz duge skaline... Kraj kafane „Hercegovina“, kao i uvek kada tuda prolazim, pogledah stolicu Zuke Džumhura, setih se „Mirisa dunja“, putopisa, karikatura, Osman-paše i Vučjeg dola, i pomislih kako neki ljudi naprosto nikada ne mogu da odu. More se najzad zaplavilo svim akvamarinima ovoga sveta. Sedoh na stenu, moje papuče ležale su kraj mene. U daljini, na vratima zaliva isplovljavali su peraštanski jedrenjaci, noseći za sobom uzdahe, suze i nadu da će se vratiti. Ili je to bio neki moderni kruzer pun bogatih turista... Više ni sama nisam znala, sve mi se pomešalo. More je mirovalo u bonaci, bilo je toplo, i ja zaplivah daleko, tako daleko da kada se okrenem unazad mogu što bolje sa mora pogledom da uhvatim čaroliju ovoga grada.
Autor: Miljena Minja Drndar - putopis objavljen u knjizi "Korak ispisan perom"