Čega se boji mačka?

 Знате ону причу: Чега се боји мачка?, причу у којој је мачка завршила у кавезу где јој је човек свакога дана уредно доносио храну.

Чега се бојала?

Бојала се да човек једнога дана не дође. И да ће зато умрети од глади. А онда, заиста, једног дана, човек није дошао. Мачка је два дана гладовала. На крају је ослабила толико да је успела да се провуче кроз решетке кавеза и изађе на слободу.

Потом је живела слободна и хранила се сама.

Имамо ли храбрости да одбијемо порцију за коју верујемо да нам живот значи? Можемо ли да замислимо да је рука "спаса" које се слепо држимо, можда гвоздени оков који не видимо?

Насупрот тој храбрости за коју често нема мотива ни идеје, лежи страх изваљен на праг- који треба прескочити.

Страх, лични или колективни, одувек природно присутан, као Кербер пред вратима.

Сретала сам људе који су губили куће, оне што су били у средишту ратова, људе што су у болестима губили најмилије, разводили се и остављали све, осим двоје деце у две руке, оне што су с кофером у једној руци одлазили у непознато... и сви које знам опорављали су се од свега тога жилаво, храбро, са ослонцем на сопствену снагу, надом у боље дане и вером у Бога.

Сви су они знали да ако стану - готово је.

Њихови велики страхови били су велики покретачи. Било је тешко и мукотрпно подизати се са дна, ослањати се на рањаве ноге, веровати у изневерено и, из талога који ти је преостао, почињати са зрнима нове наде изнова.

Насупрот њима, најмалодушнији били су људи углављени у свакодневицу којом нису задовољни, а нису имали храбрости да је промене.

Углавном би било довољно да јаче прегризу ланац.

Али, или им се нису ломили зуби, или су се плашили неизвесних путева и остајали су у својим мочварама. Мочварама које су им долазиле до грла, које су цуриле у душу, које само понекад пресуше, тек да би сужњи тада могли стајати на копну сувих ногу.

Може се живети и тако.

Но, мочвара је мочвара, па и да јој локвањ ниче, а путеви су путеви, па све се и саплитали њима.

Често верујући да је промена без гаранције скок у амбис, проналази се мноштво разлога за останак иза решетака које не видимо јасно. Мимикријама се скрива иза свега чега се може сакрити, да би тако скривен био невидљив самом себи.

Проналазила сам у тој заглављености паметне, образоване и вредне људе уваљане у блато апатије, којој су кум и стари сват били несигурност и страх, преобучени у свечано трпљење, лажну одговорност и, истина ретко, у сопственој одећи свесни шта чине.

Никако не бисмо у тај круг увукли она тиховања и измиреност са свакодневицом која нас милује понављањем и ритмом који волимо, па макар то био живот бесмислен у ма чијим очима сем нашим.

Привилегија је осећај да свој дан не би променио за минут, свој пут мисли уз прву кафу, своје бриге, позицију свог незавидног положаја без рукољуба, одсуство гриже савести зарад мирног сна.

До тог се концентричног круга стиже тешко и велики камен се за њега баца у воду да би настао.

И свако мора свој.

Ове друге нам, напротив, прави ко стигне, а ми им често у томе здушно помажемо. Јер, усудити се, а да те нико не гурне – не само да није лако него је осуђено од стране свих оних који се сами нису усудили. Тако имамо милион пригодних реченица које служе да утеше и помире са постојећим стањем, од којих је најпознатија :

“Ћути, може и горе”.

У том ћутању и страху од горег - умире се тихо. Умире се јадно и дуго, утешно промишљајући да није остварено оно жељено за свој живот, али се ипак живело!

У једном афричком Националном парку који је морао бити потопљен због изградње бране, како би заштитили животиње хватали су их у мреже да би их пребацили на друго, безбедно место. Неке антилопе које су ухватили умирале су у мрежама.

Стало им је срце од страха.

Требало им је пар сати до наставка живота у слободи...

Нису све мреже исте. Неким се треба стрпљиво издржати, неке треба одмах поцепати...

Храбро... #MiljenaDrndar

Miljena Drndar