уторак, 15. новембар 2016.

E to je važno!

Ja još uvek živim u uverenju da su najskuplji ukrasi oni iz 1970 i neke.
To su one kugle od pravog tankog stakla, roze i kajsija boje sa nacrtanim pečurkama i sitnim snežnim bobicama, one kugle koje se vraćaju prvo u papir, pa u kutiju i koje se kače po navici na najviše grane jelke jer su tu najbezbednije od udara.   Odmah za njima tu je balerina, ...srebrna kućica pod snegom u kojoj, majke mi, živi neko kad je stavim na granu, zeleni čajnik,crveno zvonce, Sneško sa ljubičastom kapom (onaj sa crvenom je Milanov, a ja sam mu razbila slucajno kapu), pufnasta  lisica, ptičica koja se "štipa" za drvo. Verujem da bombone sačuvane iz tih godina, zvane "salonske" danas nigde takve niko nema, kao i čokoladnu pticu slavuja obučenog u tanka šarena pera folije.
Vrh jelke čuvan je kao relikvija, pa i danas kad stavljam vrh strepim kao da operišem na otvorenom srcu.
O, da! Bili su to ukrasi koje smo kupovali svake godine samo po jedan ili dva na ulici, ponekad one lepše u robnim kućama, ili svakom po jedan kada se rodio i brat... Kada smo morali da izaberemo onaj koji nam se najviše svidja, pa biramo, sve gledajući u prste onom drugom, da ne izabere bolje, pa na kraju kupimo isto, i kada nismo ni naslućivali da nam je taj izbor više neko skroman u odnosu na neke srećnije daleke zemlje, jer smo verovali da živimo u najsrećnijoj zemlji. Birali smo sa pažnjom kakvom se bira sopstvena radost. Ponekad bi "od nekoga ko je dobio od nekoga ko živi negde" dobili čokoladnog Deda Mraza, Sneška, pticu ili burence (sa alkoholom i višnjom unutra), i nismo imali pojma da te čokoladne ptice i Deda Mrazeve deca tamo ne čuvaju godinama za ukras nego ih jedu, mada bismo ih neizostvno jednom otvorili i mi, (prethodno skupljeni da razmotrimo posledice)i i umesto svežeg, mirisnog, zatekli načisto pobelelog i bajatog Deda Mraza. Iz kutija na tezgama poredjanih duž Tabačke čaršije virile su raznobojne trake koje godinama više nigde ne viđam i čestitke koje već  godinama niko nikome ne šalje. One koje bi nam stizale, stavljali smo u dno jelke, a neke i dan danas čuvam. Slike sa njih bili su naši izleti u noćni spokoj nekih dalekih seoca pod snegom, u gradove sa visokim tornjevima crkava, takodje pod snegom, susreti sa Deda Mrazevima koji su izgledali sasvim drugačije od onih koji su se maskirali u preduzećima naših roditelja gde smo primali paketiće! Da bi dobili paketić u koji smo gledali na gomili ne znajući tačno koji će nas zapasti, i mereći da li je u svima isto, morali smo nešto da izrecitujemo ili  otpevamo, ili bar da plačemo ako ovo prvo nismo znali ili hteli pred publikom. Milane, ti si od kada si progovorio do petog razreda recitovao "Zima zima e pa šta je" , bez blama.
Ništa se ni sa čime nije slagalo. Ni nalik jelkama danas, stilizovnih po standardima časopisa o uredjenju enterijera, tako da ih s divljenjem gledaš, ni mrva kiča na njima. Svaki je ukras bio priča za sebe, a jelka je licila na - jelku.
U školama smo pravili  trake od  krep papira, kitili učionice, pravili panoe, spremali priredbu pod budnim okom učiteljice, učili recitacije i pesmice, spremali se za  "doček" u prepodnevnim časovima dve nedelje pre 31. decembra.
Roditelji su na "doček" Nove godine odlazili doterani i nasmejani, a vraćali se raščupani, sa konfetama u kosi, opet nasmejani. Čuvali su nas baba i deda, neshvatljivo opušteni s obzirom koliko nas je bilo, i kakvi smo bili. Apsolutno srpemni na sve, kao marinci obučavani za specijalne zadatke.
Danas... ne znate šta od ukrasa sve imam! A ja ne znam šta sve nemam! Kupovala sam godinama, oduševljena čega sve ima a ja nisam ni slutila da postoji, mirisne sveće u oblicima snova, gomilala sam iz godine u godinu ukrase u paleti boja da bi mi i slikari pozavideli, Deda Mrazeve, jelene, venčiće, kućice, voziće koji idu pravim šinama po zamišljenim stazama moga detinjstva... Slažem ih godinama već sa ljubavlju po stanu, već početkom decembra. Kupuj, kupuj, kupuj, kupuj...  Haljine sa štrasom, notesi sa jelenima,  podmetačI sa pahuljicama, obeleživači za knjige sa jelkama, venčići, kugle, kutije, posude za šampanjac sa andjelima... vrište da ih se kupi! Moja deca u decembru imaju crveno - bež tanjire i šolje sa pahuljom... I pojedu omanju fabriku čokolade u vidu raznih figura za mesec dana. I tako... gledam sve to danas... i pitam se... hoće li oni pamtiti i po čemu njihove decembre... I hoće li im imati vrednost i kakvu svo šarenilo kojim sam ih okružila. Ima li smisla kupovina, ta poruka kapitala da se samo ako kupimo i imamo novo, i još i više i više i lepše i lepše... može pamtiti vreme?
Jer, danas znam, da nisu bili važni ukrasi, već dan kada se spremimo i idemo u grad da ih izaberemo, da "ponovimo" jelku, nisu bile važne čestitke nego to što smo iz birali i slali, i dobijali, i nije bila važna čokolada i salonske bombone već naša posebnost da ih imamo, i nije bio važan paketić nego to što i danas znamo neku pesmu napamet, i ponos naše mame dok recitujemo, i važno je bilo nestrpljenje da poklon otvorimo pre ponoći i pre Božica,  i važno je bilo to što su nam to dopuštali, i to što smo iako siti sve podelili i pojeli za pola dana, i važno je što smo petarde kupovali krišom, i to što smo u ponoć mogli da izadjemo na ulicu bez ikakvog straha za bezbednost. I važno je to što niko ne pamti kako je bio obučen, ali svi pamtimo ko je šta radio, i čega smo se igrali i kako nam je bilo lepo.  I nije važno gde je ko išao u doba praznika, važno je to što niko gde god bio nije jeo ni pio ništa mnogo više ni ništa mnogo manje od ostalih. I što su nam babe i dede bili živi i čuvali nas.  I to je važno, da smo pušteni da ostanemo koliko god možemo da izdržimo budni, i da smo u krevet odlazili spokojni. I važno je to - da je baš to i danas važno.
Miljena Minja Drndar

уторак, 27. септембар 2016.

Jesenja sonata


Ovde jesen miriše na nove kolekcije džempera i kožu jakni u blistavim izlozima, sa pijace se nose buketi jesenjih ruža, a tezge su ukrašene bundevama svih oblika i nijansi oranž i zelenih boja.
Opada prvo kestenje, glatko i sjajno. To su oni dani kada šetam parkom i kupim ih po džepovima. Skupljam lešnike popadale svuda unaokolo, veverice dolaze i uzimaju sa gomilice koju im napravim. To su moje drugarice od trenutka kada sam pre petnaestak godina stigla, iznela Plazma tortu na terasu, pa ih zatekla kako se služe. Do tada sam verovala da žive samo u šumama i bajkama. Sunce se samo blago izliva po rukavcima sve hladnijih ulica, koje se pune nakon letnje opustelosti....
Trg se sprema za praznik starih zanata, po pločnicima će posuti slamu i napraviti virtuelni devetnaesti vek, dvorišta sa guskama i patkama, kovačnice, šnajderske radnje, i borbu vitezova. U pekari sa furunom na ulici izlaziće domaći mirisni hlebovi i stara jela, dok će decu vrteti ringišpil na ručni pogon. Sokolari će dopuštati slikanje sa svojim dresiranim predatorima, ukrašenim zvončićima i kapama sa resama.  Na bilboridima se smeše lica gostujućih pevača, predstava i koncerata. Đaci se raduju raspustu ostalom iz tradicije kada su ga deca u školama dobijala da bi pomogla porodičnom vađenju krompira.  Zvona katedrale zvuče kao nostalgija.
I da, isto je to kestenje kao i ono koje sam nekada skupljala kod kuće. I isti su džepovi. Samo ne miriše  bubnjara u kojoj su ih  Naser  i njegov otac pekli i moje su ruke veće od onih kada ih iz škole stavim u džep uniforme i zaprljam je zauvek. Jeseni su kod kuće mirisale na dim iz našeg, pa iz tetka Nadinog, pa iz Zaginog dvorišta i zvonile su smehom okupljanja. Esencija, sirće, oprane tegle.Tihi suton gde Dunav miruje. Samonikli orasi koje  ljudi skupljaju po Čačalici. Nenametljiva svečanost zadušnica. Pita s jabukama posuta prah šećerom u nedeljno oktobarsko popodne. Drva koja su kod nekog pristigla. Slatko od dunja. Naježena koža jer sam krenula lako obučena a sumrak je postao hladan. Prva košava i prašina u oči. Jesen miriše na slavske sveće i Rozen tortu. Na štamparsku boju. Na moju prvu knjigu. Na odlaske bez povratka.  Jesen je jesen, svuda zvuči kao nostalgija. Nostalgija za samim sobom.
Miljena Minja Drndar




субота, 13. август 2016.

Nisi kriva!

Dobila sam decu kada sam želela. Prvo nisu bila u planu. A onda sam želela. Prošlo je samo dva meseca od trenutka kada su "nekeko ušla u plan" do trenutka kada sam saznala da su na putu. I tako oba puta. Pa ipak, ta dva meseca dok sam čekala, činila su se kao večnost, jer želja je bila velika i njeno neispunjavanje makar i ta dva meseca, učinila je da zauvek zapamtim taj osećaj. I zapitam se šta ako nikada ne dodju. Šta ako sam žena koja ne može da ima dete?
Mene nisu smeli da pitaju kada će, zašto još nema dece i zbog čega. Ali pitanja sam videla u očima.
 Dobiti dete je dar koji ne zavisi od mene. Ne zavisi ni od koga. Niste krive. Imajte to na umu.
 ...Taj trenutak u kome se zakači za meko tkivo i raste do trenutka do koga se ne ugleda živo biće. Hoće li ili neće. Može li ili ne.  Od čega zavisi? Zašto neko nikada nije uspeo. A tako je želeo. Zašto je uspelo onome ko nije želeo? Činilo mi se u ta dva meseca da su svi trudni i da svi imaju decu osim mene. Zapamtila sam taj osećaj i prestravljenost. I zahvalnost, jer ja ništa nisam drugačije učinila od onog "nema" do onog "ima". Potpuna nemoć.
I iako dosta stvari mogu precizno da opišem, nisam sigurna gde je koren žaoke onih koje imaju decu prema onima koje ih nemaju, zašto vole da je zabodu kada nemaju drugo šta.  Ta medalja na grudima je jedina medalja koju ti prikači nevidljiva ruka. One koje je ne dobiju kao blagoslov, zbog toga se nepotrebno stide, kao da su krive, duboko u sebi tuguju,  nose nevidljivi teret sažaljivih pogleda i pakosnih komentara."Ona nije noću ustajala, ljuljala, nosila pod srcem... ona nije ovo, ona nije ono..."
A greške nema do "nje", kao što nije bila zasluga ni do nas. Zapamtila sam to.
I ako vam neko, drugačije kaže, vama od kojih je neko samo imao više sreće - ne odgovarajte mu ništa. I ne družite se više s njim.
Zapamtite osećaj. I kada postanete mame - utešite one koje to nisu.
A ako ne postanete- ne zaboravite da je život za vas imao drugi plan.

недеља, 03. јул 2016.

Savršen dan


Vraćam se iz škole, rani je oktobar, iz užarenog bubnja kestenje miriše, dajem za to ponetu i sačuvanu paru, sipam vrelo kestenje u džep školske uniforme koja će od njega biti crna ali ko mari, uzimam jedan i počinjem da žvaćem hrskavi plod jeseni... Nedelja je, na tv -u ide Dnevnik, ja čekam Otpisane, mama mi češlja mokru kosu... Deveti februar samo što nije istekao, tata napolju grli doktora, meni kažu dobila si brata, ne moraš sutra u školu... London, Covent Garden, uzimam Danila za ruku da kupimo sapune sa lavandom, limunom i laticama ljubičica, okrećem se i vidim ćerku i muža kako sede na trotoaru, smeju se, pričaju dok slušaju ulične svirače... Novembarsko veče, završavam roman, svi u kući spavaju, žao mi da bilo koga probudim a pobudila bih od sreće, uzimam flašu i nazdravljam sama sebi i knjizi... Januarska noć, neko me prati kući, nas prati čopor pasa, on me nosi jer se plašim... Jutro, leto, nikog nema osim mene i moje babe, ali to je kao da sam sa svojom senkom, ona mi sipa hladnu vodu a slatko je već na stolu, na vruć hleb maže mi džem... Profesorka srpskog u srednjoj školi, Caca, kaže jedan pismeni morala sam da ocenim sa deset, dobila je Miljena Nikolić, ko je to, ja ustajem...  Leutasch, Alpi, posle dugog pešačenja kanjonom izranja planinska kuća, prava tirolska krčma, sunce greje tako da sedamo za sto napolju, konobarica pita šta ćemo, za ostale ne znam ali ja ću sve... Na stolu je ogromna vangla na tufne, u njoj trešnje iz našeg dvorišta, ja sedim kod dede u krilu i hranim ga trešnjama....Ručak sa pogledom na Dunav...  Prvi put vidim jedan grad i odmah znam da će, jednom, biti zbog nečega poseban...  Brat i ja bojimo, on levu ja desnu stranu bojarice, a onda se ocenjujemo, on meni pet, ja njemu pet.... Tetka kaže bratu reci joj sa promocije hitno da dodje kod mene da mi sve ispriča, punjene paprike se krčkaju taman dok stigne, a on mi to dovikuje smejući se dok potpisujem knjige... Kristal, duga haljina, paluba, Bočeli, i svetla luke koju napuštamo dok isplovljavamo... Skuvam puding, brat svira gitaru, a ja i tata pevamo...  Vraćamo se sa fakulteta, brat i ja, oboje dali uslov za treću godinu, sviramo kao da je svadba kada ulazimo u ulicu,  roditelji okupljaju prijatelje na roštilj da časte, dimi se iz dvorišta kao iz indijanskog logora... Pred spavanje sestra i ja, sa prstima se igramo nekakvu izmišljenu igru gde kad pukne neki prst voli te onaj koga si na tom prstu zamislila, njoj pucaju svi prsti, meni samo kažiprsti i ona to zna pa stalno gadja njih... Budim se prvi put u Crnoj Gori kad prelazim most na ulazu u kanjon, pitam se da li je ovo moglo da postoji sve ove godine bez mene... Voz koji vozi od Barselone do Zabadela dok Dunja spava na mom ramenu... Kolači pod borovima Gradske kafane u doba kada su svi na plaži... Dunja i Danilo zaspali zagrljeni... Blagoslov nepoznate žene na ulici Granade... Orah i ja na njemu, dete hoćeš li jednom da sidješ dole, polomićeš se? neću!... Zagrljaj dečaka koji me prvi put vidi, i koji ne voli da se grli... Stižemo sa puta a tata stalno pita koliko imamo još, stavlja večeru da bude vruća i izlazi da nas dočeka... Svi gosti sede za slavskim stolom... I oni kojih nema u mislima.
Savršeni trenutci života mog.
 

петак, 24. јун 2016.

Kada sam bila dečak

Negde pred kraj sedamdesetih, bila sam devojčica kratke, veoma kratke kose, mršava, mršavija od moje Dunje, iako u to, danas, nije lako poverovati . U okruženju braće, da bih ušla u orbitu bilo kakve igre, morala sam da se popnem na najvišu granu oraha, a boga mi i bele trešnje, da idem na krov po loptu, da skočim dole sa tog krova, da čitam stripove, da dedi donesem kantu vode od pet litara, naučila sam da precizno bacam trojke kada im fali treći za basket, pravila se da se ne gnušam petardi, oblačila majice sa koka-kola flašicama kao slikom, teksas bermude, i uopšte uzev izgledala sam tako,  kako je to lepo opisao pitanjem moj sin Danilo kada je video slike iz tog perioda  - " A zašto je mama bila dečak?"
    U to doba, dakle, kada sam imala nekih 7 ili 8 godina, na TV-u se prikazivala serija "Šalajko". E, ja sam izgledala kao Šalajko.  Za moju dušu bila je to preteška priča o dečaku koji kroz život prolazi sam, bez roditelja. Serije se maglovito sećam, ali jedna epizoda ostala mi je kao žig utisnuta u sećanje. U njoj je Šalajko najzad upoznao dobrog čoveka, usamljenog bivšeg rudara, koji ga uzima kod sebe i sa kojim počinje da živi, lovi ribu, prodaje suvenire... Bila sam presrećna jer Šalajko više nije bio sam! A onda je došao i šlag: zaljubio se! Devojčica se zvala Adrijana, i izgledala onako kako sam želela da izgledam ja, dakle, potpuno suprotno onome kako sam izgledala! Plava duga kosa, plave oči, bela bluza sa puf rukavima i vezom, jednodelni kupaći... i češljala se pola sata! Češljala se svesna da je on gleda i da je lepa. Ja moju kosu nisam češljala, ili bar ne duže od minuta, jer nije bilo potrebe. Treba li reći da Adrijana nije ni pogledala Šalajka? I da sam bila ljubomorna na nju, i zaljubljena u njega?  I da je stari prijatelj shvatio da će dečakova patnja biti veća ako ostanu na obali gde on prodaje suvenire a ona letuje? I da su otišli... I najzad, da je dobri rudar preminuo na kraju epizode od posledica svoje bolesti pluća. Plakala sam toliko da majka nije mogla da me smiri. I tada, a i sada, pitam se kako su mogli da prave takve serije nakon kojih deca plaču svaki put kada ih se sete.
Postoje  odlasci lekovitiji od ostanka. Iako nam ostanak izgleda nepojmljivo privlačniji. Svakome je potreban neki "rudar". Da prepozna, da nas odvoji, da nas odvede.
    Ja sam, ubrzo posle, uspela da se izborim da me više nikada, nikada ne šišaju. Mada se i dan- danas  ne češljam.  Ponekad zabacujem kosu i prstima prodjem kroz nju, ako me gleda neko vredan toga. Nosim bele bluze sa vezom i puf rukavima. Ne ignorišem ljubav onih koji me vole. I ličim na ženu. O da, iako je bilo  teško poverovati da će se to dogoditi.
    No ipak, i danas, baš kao i tada za Šalajkovim rudarem,  kada izgubim prijatelja - tugujem  dugo, dugo...

понедељак, 20. јун 2016.

Usud

 Priče o Usudu se setim  tu i tamo... ali uvek s nekim razlogom. Dakle ovako:
   Svakoga dana sedam dana u nedelji glasnik dolazi kod Usuda da mu saopšti koliko je dece rodjeno baš tog dana. Prvoga dana glasnik dodje kod Usuda, on sedi u dvorcu, oko njega posluga, baštovani, konjušari... raskoš, parkovi, kočije, jede z...latnim priborom, obucen u svilu i kadifu.
Glasnik ulazi i kaže mu da je rodjeno toliko i toliko dece toga dana. "Kako meni danas, tako njima doveka" - kaže Usud.
Drugog dana sedi Usud u palati, malo manje posluge, ali ipak imućan, jede s pune trpeze porcelanskim posudjem i srebrnim priborom, obučen u lepu odecu. Udje glasnik i saopšti koliko je dece rodjeno. "Kako meni danas tako njima doveka" - kaže Usud. 
Trećega dana sedi Usud u kući, jedna kućna pomoćnica, skromnija trpeza, pribor od bakra, on obučen u odeću od skromnijeg materijala, glasnik dolazi, kaže koliko je dece rodjeno, a Usud ponovi isto što i svakoga dana: "Kako meni danas, tako njima doveka". 
Četvrtoga dana obična  kuća , nema posluge, sam se uslužuje, trpeza jos skromnija, ali ipak dovoljna, pribor od metala i keramike, odeća koju nosi je iznošena... "Usude, danas je rodjeno toliko i toliko dece"- kaže mu glasnik.  "Kako meni danas, tako njima doveka" - odgovara Usud.
Petoga dana, nadje glasnik Usuda u skromnom kućerku, na stolu skroman obrok, drveni tanjiri i kasike, radi nesto i posluje po kuci, pokućstvo i sve ostalo oko njega je staro... "Kako meni danas, tako njima doveka" - kaže Usud kada je čuo koliko je dece rodjeno.
Šestoga dana glasnik udje u kolibu, staru i sasvim oronulu, nadje Usuda sa korom hleba, iscepanog, mršavog i iscrpljenog od teškog rada od koga jedva preživljava.  Kaže mu opet koliko dece je rodjeno, a Usud ponovi : "Kako meni danas tako njima doveka".
Sedmoga dana glasnik pronadje Usuda na ulici, sasvim oronulog, propalog kako prosi, kost i koža... Ponovi koliko je dece rodjeno toga dana, a Usud kao i obično kaže: "Kako meni danas, tako njima doveka".
I tako u krug...
Eto, to je ta priča. O krugovima sreće i Usudu koji nekada deli široko, a nekada ništa. Kada dobijemo malo uglavnom okrivimo Usud(a), kada dobijemo puno zahvalimo Sreći. Ili su oni negde u dogovoru.
Ako se ja pitam, i sedmi dan je mnogo. Jer život je mnogo.
Miljena Minja Drndar

недеља, 19. јун 2016.

Kako znam da sam u Srbiji...

Kada uz nepoznatu kapiju parkiram i vidim bez geometrijskog reda, sasvim svojevoljno rasute lale, narcise i zumbule,  i pitam ženu u dvorištu da mi nabere od svega toga po cvet, dva, a ona iako me prvi put vidi, kaže: "Može sine", i odbije novac koji sam već izvadila, a onda ja udjem u prodavnicu prekoputa, da joj bar kupim kafu i sok da se kao revanširam, a tamo me prodavačica pita da li znam Miloševiće iz Minhena, jer je decu još jutros  detektovala kao nepoznatu i propitala ko su i šire locirala odakle su,  kada sam ih SAME poslala po hleb i mleko (što je još jedan očigledan dokaz više da smo u Srbiji), a ja kažem da nismo iz Minhena i ostavim joj da pitanje odakle smo sutra postavi deci i upotpuni sliku,  i odnesem, dakle, tu kafu i sok "majki" što mi je dala cveće, a ona kaže: "Pa izvol'te na kafu".
Kada kod automehaničara prvo pitanje nije šta nije u redu sa autom, nego konstatacija: "Bili ste na moru?", na šta ja klimnem glavom, i dobijem pojašnjenje da je moj boravak na moru detektovan  "jer sam lepo pocrnela", a onda razgovor ne teče kao da smo u radionici ispred kanala, nego u turističkoj agenciji, gde sam bila, gde sam tačno bila, gde sam tamo gde sam tačno bila odsela, gde sam tamo gde sam tačno bila i gde sam odsela PROŠLA po svim parametrima, počevši od smeštaja po vrsti, hrane po obrocima, društvenog života, toplote i bistrine vode, plaže, peska, šljunka, parkinga, cena, meduza, kafana, dana, flore i  faune kao i puta do tamo i nazad sa zadržavanjima na granici... dok problem na autu zbog koga sam došla površno prelazimo kao periferan, i lako rešiv, te se kao takav predaje majstoru niže kategorije, a ja onda slušam turistička iskustva iz mladosti glavnog majstora dok se problem oko vode i brisača ne reši, a koliko je problem zaista bio zanemarljiv shvatam kada mi na pitanje koliko sam dužna - kažu: " Trista dinara, i pivo majstoru".

Kada mi u četiri sata po ponoći na vrata pozvoni lopov a ja prvo pozovem komšiju, pa tek onda policiju, i draga komšinica koju vidjam tri puta godišnje kaže: "Mi smo svi tu, ništa ne brinite". A policija kaže: "Je'l otišao? E,  onda ne brinite."
Znam, znam da sam u Srbiji kada vidim da deca medjusobno dele bombone, i igraju fudbal na ulici.
Kada pozovem druga ginekologa da mi kaže šta da radim sa ranama na dečjim razbijenim kolenima.
I onda kada u sred popodnevnog mira odnegde počne da dopire Mile Kitić u žaru pojačan.
Kada mi se čini da prisustvujem celom rodjenadanu komšije sa sprata lično. Onda kada pijaca liči na pijacu a ne apoteku, i kada sam zbog te okolnosti srećna i nervira me u isti mah. To je onaj slučaj kada na svakom koraku može da se ugazi u paradajz ili nepočišćenu baru od ribe ali posle prvobitnog štrecanja preskočim, pa mi nešto i milo, ne znam tačno šta...  U Srbiji sam tačno onda kada Dunav miriše na Dunav, i raširi se kako mu dolikuje, jer Dunav u Beču ne miriše na sebe, a negde kod Pasaua liči na svog mladjeg brata.
Onda kada u zoru svi poskaču iz kreveta da se zagrlimo jer smo stigli. U Srbiji sam kada prodju svi problemi jer sam zagrlila svoga oca.


MIljena Minja Drndar  

петак, 17. јун 2016.

Zanimaš me samo ti

Moja majka je bila sklona tome da upada u zamke poredjenja nas sa drugom decom, zamke koje smo joj postavljali mi, svakako nesvesno, ali sa ciljem da negde za sebe izvučemo ako ne korist onda da izbegnemo grdnju, jer, eto, i druga su deca "isto tako... pa i gore od nas..." Naš otac, medjutim, nije....Nije padao na to. Vrlo brzo smo naučili da kada njemu podnosimo "raport" o ocenama, ispitima, o uspesima i neuspesima, kada pričamo o bilo čemu, možemo da se fokusiramo samo na sebe, i eventualno one o kojima imamo da kažemo da su uspešniji. Ako to možemo, ako za drugoga imamo lepu reč. Ako je nemamo, ako nismo u stanju da nekoga u interakciji istaknemo, onda smo morali da govorimo samo o sebi. Jer svaku priču o lošijima tata je prekidao rečenicom: "Ne interesuju me drugi, zanimaš me samo ti. Šta si TI uradila (uradio)." Na sasvim neplodno tlo padale  su naše reči i pokušaji : "... ali samo da ti kažem kaliko je njih..., ... i ostali su..., i ovaj, i onaj..., ... čak i ON nije ili jeste..." Prekidao bi nas i držao se te mantre: Ne interesuju me drugi, zanima me samo šta si ti.
Mrzeli smo taj princip koji nam je uskraćivao odgovarajuća poredjenja, no ipak usvajali smo ga, k'o deca sa strahom od psa kad im štene dodje pred vrata.
 Godinama, slepio nam se na kožu, tako slepio da kad god pomislim da nečiji put, način i postupke osudim, kritikujem i nedajboze poredim sa sopstvenim, izleti mi Ratko sa rečenicom: "Ne interesuju me drugi, zanimaš me samo ti. Šta ti radiš. Šta si ti uradila."
 I tako.. kad ovih dana gledam štošta, i počne da mi se roji gomila misli koja se pretvara u bujicu reči, loših reči, osudjujućih reči... ja se setim da mi je tata dao ključ od kante za njih. I kažem ih : "Ne interesuju te drugi, Miljena, zanimaš me samo ti. Šta radiš ti."

среда, 15. јун 2016.

Lafica

Angelinu su svi zvali Lafica, pa i mi deca, premda je značenje tog nadimka za nas bilo nepoznato. Živela je sama u kući s dvorištem, okruženoj našim zgradama.Komšinice joj nisu dolazile na kafu.
Niko joj nije dolazio. Mogla je biti vršnjakinja žena i ocvalih domaćica koje su sedele na klupama kraj igrališta, možda dosta starija, a opet se potpuno razlikovala od njih. Nikada im se nije pridružila. Pamtim njen hod, za staricu isuviše prav, njen zeleni
kaput čudnog kroja, lakovane cipele i krzno lisice oko vrata. Voće, mleko i hleb iz prodavnice uvek je nosila u mrežastoj torbi, nikada u plastičnoj kesi. Pamtim podmukle reči dok prolazi – „propala grofica“ i odgovor „to je Angelina Lafica“, ali ne i lica koja ih izgovaraju, lica sitnih duša koje nikada ne pamtimo, koja nikada neće propasti samo zato što nikada ni u čemu nisu ni uspeli.
Pamtim njen pogled prezira dok hoda ulicom i lice bez osmeha. I to da je neko rekao da je veštica, pa se od tada za odlazak po loptu u njeno dvorišteizvlačilo najmanje drvce.

Slika
Znali smo da nas gleda kroz prozor, ali nikada nije rekla ni reč. To nas je dodatno plašilo. A onda je došla ta jesen…U dnu dvorišta okruženog betonskim golubarnicima stanova u kojima smo živeli (jer danas uviđam svu prednost Angelininog životnog prostora u odnosu na nas), prostrlo se u punoći svojih decenija – drvo oraha. Ni dan danas ne umem da objasnim zašto se ulazi u tuđe dvorište da se krade voće. Posebno kad nisi gladan. Kada roditelji mogu
da ti kupe. Kada i sam znaš da je to krađa. Ne znam. Zabrana, opasnost, avantura, priče koje smo slušali, adrenalin koji nadolazi kada bežiš? Tek, nas tri drugarice odlučismo da uđemo i pokupimo orahe popadale po zemlji. Ja čak nisam ni volela orahe.
Bilo je lako. Sačekali smo da ode u prodavnicu, nismo morale da preskačemo, niska kapija otvarala se lako, otrčale smo do stabla, i kao za nagradu počesmo da kupimo plodove i stavljamo ih u kesu. Popeh se na drvo, učinilo mi se tako zgodno za penjanje, Maja i Jeca su se prigušeno smejale, došaptavale smo se oduševljene hrabrošću, bacala sam im orahe kidajući ih u raspuklim ljuskama sa grana, kesa se punila, kikotale smo se, ja se pela sve više i više, gađala ih odozgo a one se izmicale, kesa se skoro napunila… a onda je kikot zamro. Na pola puta od kuće do nas, prava i mirna stajala je Angelina sa pogledom kamenog spomenika.
– Kada završite, izvolite u kuću – rekla je, okrenula se i otišla.
Pometene neuspehom, sleđene strahom od moguće tužbe roditeljima, kazne koja sledi i stida od učinjenog, nemo se pogledasmo. Maja je rekla da to i nije bila njena ideja, okrenula se i otišla. Jeca i ja bez reči krenusmo poslušno u kuću spremne na sve. Kesa puna oraha ostala je kraj drveta. O, da… Od ulaska u tu kuću, sve do danas, miris jesenjih, sitnih kolača ostaće u mojim nozdrva ma… Dočekala nas je kao baka unuke iz škole. Nije pomenula orahe ni krađu, nije nas pitala kako se zovemo, a znala je.
– Hoćete li mi pomoći da napravimo kolače danas? – pitala je zabavljena nalivanjem višnje čokoladom u papirnom kalupu.
– Hoćemo – odgovorismo u glas, zbunjene, ne znajući je li to nagrada ili kazna.
– Dooobro, onda ćemo ih danas praviti, a sutra ćete doći da ih zajedno jedemo.
Pod našim rukama izlazile su to čitavo popodne rozen kocke, londonske štangle, rolat od oraha, vanilice, kuglice sa višnjama prelivene čokoladom…
Sa slika na zidu nadgledala nas je nasmejana Angelina sa belim šeširom i istim takvim rukavicama, Angelina u zagrljaju poručnika kraljeve vojske, Angelina sa bebom u naručju… Gledala sam slike ali nisam ništa pitala. Sutradan popodne došle smo na kolače, kako
nam je rekla. Dočekala nas je obučena u svetloplavu plisiranu haljinu, mirisala na ružinu vodicu, i mi uđosmo svečano jer je sve tako izgledalo. Na stolu, preko belog uštirkanog stolnjaka, kao kadeti na smotri, stajali su redovi šarenih kolača, žito u staklenoj tacni sa „nogom“ a u centru je tiho gorela sveća. Shvatih odmah da je ovo isto kao kod deda Dušana i baka Marije ali, osim kod njih, nikada nisam bila kod nekog drugog na slavi. Osetih nelagodu
jer nemam poklon.
– Niste nam rekli da Vam je rođendan? – reče Jeca osetivši istu nelagodu.
– Ne dušo, nije mi rođendan. Danas je jedan drugi praznik. Dođite da se poslužimo – pozvala nas je svojim najlepšim osmehom sa starih slika. Uživale smo celo popodne u priči i kolačima. Sveća je mirno gorela, sa slike na njoj blago nas je gledao lik Svete Petke.
U godinama koje su došle, upoznala sam dobro Angelinu Laficu. Naučila me je da napravim sve kolače koje je i sama znala. I to da „žena sa frizurom i izglancanim cipelama može da krene bilo gde“. Videla sam uživo najlepšu kolekciju rukavica i šešira umočenih u miris lavande, sapuna i sećanja. Jedan par dobila sam na poklon i stavim ih uvek kada želim da budem posebna. Videla sam kako se skidanjem okova ljubavi oslobađa dete da ode u svet. I kako se tuguje, i podnosi samoća. Da… u godinama koje su došle kasnije naš mali svet iz dvorišta sa orahom uvek nađe svoj put da zamiriše s jeseni… posebno vešto uvaljan u kuglice slavskih kolača.

                                     Odlomak iz romana "Dva i dva su pet"
                                                   Miljena Minja Drndar
Slika: Slobodan Vuković

четвртак, 02. јун 2016.

U lakim papučama kroz grad

Hteo je baš tu. Pod planinom Orjen, kraj mora, u toplom zalivu, sa pogledom na otvoreno more. U razbujalom rastinju smokava, agava, palmi i nara. Mimoze su možda bile presudne pri izboru. Nigde ih tako krupnih i mirisnih nije bilo... Ali, iz mora je izranjalo brdo, nije bilo zaravn...i. I dosetio se! Herceg Novi je napravio stepenice, stotine i stotine kamenih stepenica, i popeo se na njega! Odatle, sa tog brda, zauvek će gledati najlepše more.
Kada šetam ovim gradom, uvek obuvam lake, najlakše, bešumne papuče. Nekada hodam bosa. Da se stopim sa duhovima svuda oko mene, dok gazim topli, glatki kamen, i zastanem da pomilujem poneka vrata i zid kuće za koju pomislim da je nekada možda bila moja… I tako, hodam ja, a kraj mene hoda mlada ilirska devojka i šapuće o svojoj kući u naseobini davno nestaloj, tik uz ovu stenu prvi put je poljubljena; nešto dalje društvo mi, baš uz korak pravi rimski vojnik koji se nekome hvali kako je grad pokoravao. I vizantijski slikar sedi uz mene, tu na pragu, kraj zelenih vrata ko zna čije kuće i priča o nebu koje ovde vekovima ne menja boju, i kako je teško bilo naći je tada, kada ga je slikao. Dok se uspinjem od crkve svetog Djordja uskom ulicom gde me tu i tamo po licu dokači kakva grana pružena iz kapije, u susret mi ide slovenska majka, u rukama joj korpa s hlebom, voćem i ribom, i kraj nje dve devojčice plavih pletenica i očiju boje mora.

 Pitala bi ih nešto, ali one me ne čuju, moje su bose noge bešumne, one prolaze, a ja pružam korak praznom ulicom dalje. Turisti su na plažama, meštani u sobama zamračenim zbog vrućine… a ja korakom grlim ovaj grad, i ljubim ga očima, i on mi se podaje u svoj svojoj lepoti, daje sve od sebe da nastavim. I već sam stigla do Sahat kule, gde me čeka turski kujundžija, i u maloj radnji ispod sata on slaže lančiće, a kafa mu se već hladi, i ja bi tako rado popila jednu s njim, ali on me ne vidi, a ja ne sedam neponuđena, i idem dalje, ka tvrđavi Španjola, i na njoj vidim Španca, ponosnog što je došao, svog srećnog što gradi, a ni ne sluti da će tu ostati tako kratko, samo godinu dana… Ni mletački trgovac me ne primećuje, to me najviše čudi, jer ja sam baš dobar kupac, a oni takve brzo uoče i ne propuštaju. Izgleda da papuče na mojim nogama nemaju ni najmanji šum. Izgleda da je ovo grad senki koje na svakom ćošku izviru. Jer, da nije, kako bi pod svodom kraj trga na doratu projahao austrijski poručnik, pismo je neko nosio, videh to na mah. Iz konobe čujem glasove i smeh. Piju vino. Za stolom u raskošno ruho odeveni muškarci, zetski kneževi i Nemanjići, knez Vojinović i Balšići, a na čelu stola sedi, kako red nalaže utemeljitelj grada Tvrtko Prvi Kotromanić. S desne mu strane nazdravlja Stjepan Vukčić Kosača, po kome ovaj grad dobi sadašnje ime. Smeju se i piju, pozdravljaju Ruse koji ulaze da i oni popiju, vino je ovde dobro, ruku pod ruku sa Francuzima, sa njima žene, prelepe žene, i one se smeju, zvoni sve od smeha… Ali, gle, čujem italijanski i nemački, odakle dolaze ti glasovi pitam se, grad je okupiran shvatam u trenu, ali to kratko traje, odlaze brodovima, odlaze; i čujem opet poznati jezik, i nasmejana lica, i grad se prostire sve dalje, i umesto pruke uz more se priljubljuje šetalište, dugo, dugo… i hoteli osviću preko noći, jer ovaj grad kupa sunce i zapljuskuje more a ljudi željni lepote stižu mu u zagrljaj.
Popeh se do brežuljka, kroz park, pravi botanički raj, gde se na suncu opružio manastir Savina, taj biser 15. veka, upalih sveće za pokoj dragih, u tom trenutku mira. Već je jako toplo i na trgu Hercega Stjepana, ili kako bi to meštani rekli na trgu Belavista sedam da se osvežim, dok iz same lože gledam vizantijsko – gotsko – baroknu crkvu Arhanđela Mihalila. I prolaznike gledam, visoke i lepe ljude pomešanih gena, lica obeležena pričama iz prošlosti, ženske noge izvajane dugim šetnjama stepenicama, gospođa sa drugog sprata pogleda ka trgu, pomiluje svoje cveće i onda zatvara žaluzine, konobar mi donosi kafu i vodu i pita trebam li još nešto, da, treba mi preporuka gde bih večeras, tek sam stigla, i nisam u toku… „O, pa gospođo, na Kanli kuli su Sunčane skale, možete tamo!“ Pa naravno, pomislim, kako se nisam setila… „Eh, da su Turci znali kada su gradili tu „Krvavu kulu“ da će se u njoj pevati letnje note i gledati filmovi jednoga dana“- rekoh mu... a on se nasmeja, njegovi su preci u njoj bili zatočeni, njegovi su preci oslobađali ovaj grad. Osvežena krenuh dalje, kraj pijace pune raspuklog voća, zrelog povrća i sveže ribe, kupih smokve koje sam nosila u rukama, onda zastadoh pred kućom Ive Andrića, sela sam kraj ograde, i tako tu ih lagano pojela. Nigde nije bilo nikoga. Samo Ivin duh, smokve i ja. I onda polako, ka hotelu niz duge skaline... Kraj kafane „Hercegovina“, kao i uvek kada tuda prolazim, pogledah stolicu Zuke Džumhura, setih se „Mirisa dunja“, putopisa, karikatura, Osman-paše i Vučjeg dola, i pomislih kako neki ljudi naprosto nikada ne mogu da odu. More se najzad zaplavilo svim akvamarinima ovoga sveta. Sedoh na stenu, moje papuče ležale su kraj mene. U daljini, na vratima zaliva isplovljavali su peraštanski jedrenjaci, noseći za sobom uzdahe, suze i nadu da će se vratiti. Ili je to bio neki moderni kruzer pun bogatih turista... Više ni sama nisam znala, sve mi se pomešalo. More je mirovalo u bonaci, bilo je toplo, i ja zaplivah daleko, tako daleko da kada se okrenem unazad mogu što bolje sa mora pogledom da uhvatim čaroliju ovoga grada.
Autor: Miljena Minja Drndar - putopis objavljen u knjizi "Korak ispisan perom"

недеља, 29. мај 2016.

Tako sam naučila

Stigla sam u zoru tog zrelog letnjeg dana, iz bunkera autobusa uzela duguljastu sportsku torbu punu peska i soli polepljenih po stvarima što se vraćaju s mora pogužvane i nehajne, preskakala sam barice tek polivenih, svežih ulica što mirišu na ugaslu prašinu, na pijaci su tek retki prodavci otkrivali tezge, u parku samo mlada žena, sedi na klupi s bebom u kolicima, iz pekare miris hleba kao iskon, i na nebu oranž pruge u dnu moje ulice.
Nama nije trebao pas čuvar, mi smo oduvek imali, a i dan danas imamo, kapiju koja škripi i daje znak da neko ulazi, vrata terase su otvorena i mama izlazi sa osmehom, jer ona ima osmeh i u pola šest ujutru, grli me i pita kako je bilo, sad ću ja da nam skuvam kafu, kaže, pa sve po redu da čujem,  a celo dvorište i kuća mirišu na vrele kajsije što u teglama u rerni šapuću dok uhvate koricu.  Jednu ipak vadi, i iz nje mi sipa u činijicu da probam, ja polako skidam zubima sa kašičice jer je vrelo, priča, priča, priča mi nešto iz kuhinje dok pristavlja kafu, a ja jedem džem i polako mi kreću suze, suze za koje ona ne može ni da pretpostavi odakle dolaze jer su iznenadne i teške, došle iz spoznaje da će ovo jednom proći, i majka i miris njenog jutra i te kafe i vrelih kajsija što ne mirišu na voće nego brigu i ljubav, da ću ovo izgubiti jednom u nepovrat, da je ovo trenutak tako lep da boli, i neobjašnjiv do apsurda i posle teškog priznanja odakle suze ona kaže sasvim sigurno, nehajno i kao aposutnu istinu: ne birini, sine, mama će dugo da živi. Nije postojalo ništa bolje što bi mi tada rekla.
I onda, u jedan sumrak, pod prozorom dečije sobe, dok su niz obraze moga dečaka jurile suze bez povoda, i kada teško utvrdih njihovo poreklo, izgovorila sam isto to: ne brini, sine, mama će dugo da živi. Možda je trebalo da naučim da ne dajem obećanja koja ne zavise od mene i pametnije da sam objasnila  prirodnost smrti, ali ja isto tako samouvereno rekoh laž od koje sam i ja živela. I nadam se da ništa bolje nisam mogla. Tako sam naučila.