Dok ne staneš ne možeš jasno da vidiš.
Kao voz koji bez prestanka ide, iz koga promiču pejzaži, jezera i livade koje gledaš kroz prozor, a ti u svojoj šini voziš dalje čekajući da dođe nešto drugo, nešto za šta tek maglovito znaš šta treba da bude, a ne znaš ni šta je to zapravo niti hoće li to zaista doći, a posebno ne kako će izgledati. Sve to što čekaš i prema čemu bespogovorno ideš neizvesno je spram svega onoga pored čega prolaziš a ne primećuješ i ne staješ ušančen u šine i lokomotivu koju ložiš umesto da bar povremeno zaustaviš.
Zašto i čemu u susret jurimo? Je li tako teška odluka da se iskoči ili nas
plaši da ćemo možda ostati, da ćemo
nešto propustiti, kao da je ostanak nešto loše. Ili je teško napraviti svoje
šine do tog mesta koje vidimo iz voza? Ili grabimo bez stajanja zato što su
svuda naokolo znaci koji kažu „vozi dalje“ a mi ih bezglavo sledimo bez ikakvog
pitanja ko te znake postavlja, gde oni vode, šta nam to nude da bismo išli
dalje i dalje i najvažnije - želimo li
istinski to?
Već duboko zagazili i izašli iz dugih dana i nedelja epidemije koje smo i
prestali da brojimo u njihovoj istovetnosti, u kojima su se smenjivale samo
cifre, brojevi koji su zamenili imena ljudi, vesti koje to više i nisu ukoliko
nisu loše, još uvek kao da ne razabiramo ni važno ni nevažno, u kakofoniji
glasova koji imaju samo da kažu a gotovo ništa i nikoga ne čuju. Kao da smo na
vašarskom ringišpilu gde te tuđa ruka pritiskom na polugu i podiže i zaustavlja
a na koji si svojom voljom seo a nikako da i svojom voljom siđeš. Nije ni lako.
Zavrti se od šarene laže koju ti nude, od svetla kojim te zasipaju, nekada
zakasniš da siđeš pa krene ponovo, a
nekada se uvežeš sa lancima onog do tebe. I tako bez prestanka i pauze, danima,
pa godinama dok ne zberemo decenije.
Bar sada, u ovo gluvo doba, čini se da nam je ostavljeno da predahnemo. Da uzmemo vazduh.
Najednom, pred sobom, u sred ove svetske pandemije, imamo neko vreme, dobijeno
kao kakav prazan prostor, stvoreni vakum do ponovne trke, ono koje je tako
manjkalo oduvek, da proverimo što smo to silno propustili i jesmo li uopšte,
ili smo samo kaskali za nametnutim diktatima ne uspevajući da ih ispišemo ni
brzinom ni pedantnošću kojima su nam nametani, ne shvatajući da ni posle jednog
od njih nećemo postati ni vredniji ni bolji ni bogatiji. Naprotiv. Nismo uspeli
da kupimo tv od tri metra koji vraća program dvadeset dana i nemamo paket od
milion kanala, i onaj bazen na travnjaku, sa reklame na kojoj se srećna
porodica dobacuje loptom će otpasti, i nismo uspeli da vidimo deset gradova
koje morate videti, niti smo odgledali istih takvih deset filmova, otpali su
svemoćni dušeci, jastuci sa telešopova i paketi vitamina i čajeva koji leče
sve, zatvoreni su restorani u koje moramo otići da bi imali fotografiju i
teretane u koje moramo otići da bi imali mišiće, i upravo sada biva jasan prazan „must have“ koncept,
njegova totalna neupotrebljivost ili bar
slaba upotrebljivost i besmisao u vremenu u kome sve staje i preti da se sruši.
U magli ostaju blistavi izlozi tržnih centara kao kakvi kavezi ispražnjenih
zooloških vrtova, koncepti zarade, sticanja i jurnjave čine se odjednom daleki
pa i koncept zdravlja, lepote i večne mladosti, jer, naprečac nam postaje
kristalno jasno da ništa nije doveka ni zdravo, ni mlado, niti večno. A istini za volju – i ne treba.
Dobili smo vreme za razmišljanje koje nažalost još uvek trošimo ubeđujući se i dalje ko je u pravu, zaogrnuti
svako u svoju teoriju zavere, teoriju jedine ispravnosti i istine, kao u ogrtač
bez koga bismo umrli od zime. Umesto na ciljeve, ideje i rad energiju rasipamo
na međusobno osuđivanje.
No, u ovom laganom padu ringišpila, zaustavljanju i najzad prizemljenju koje je
postalo izvesno silom prilika, bar na
neko vreme, zaustavljeni u kretanju, hodu, bez planova i uverenja da nešto
zasigurno možemo, dotakli smo zemlju i otkrili da ako se već nismo obogatili
jureći kao bez glave za svim tim staklenim đinđuvama poturenim da dobijemo
nebitno dok nam sve bitno oduzimaju –
nismo ni osiromašili. Bar ne totalno. I da ima nade. Naša nesvest u prepoznavanju plodova zemlje kao oslonca,
mesta iz koga se crpi i uči, doživela je izvesno polivanje kofom hladne vode.
Počevši od kraja prošle godine i otkrivanja istine da nismo pogubili ni pravac
ni cilj sopstvenog identiteta, kolektivnim paljenjem te spasonosne sveće vere
koja osvetljava pećine učmalog, zastrašenog i uspavanog duha. I same smene epoha i vekova ne događaju se na nultoj
kalendarskoj godini, već kao gomila naslaganog peska ulaze u nove decenije
promena. I upravo prisustvujemo toj smeni, gledamo je uživo. Neke od njih menjali su ratovi, velike nesreće
ili renesanse, velika osvajanja, bolesti i epidemije i promene društvenih sistema nakon čega bar prividno
nije bilo ništa isto. Pred našim očima počinje raštimavanje žica koje već dugo
ne sviraju ništa novo a ubeđuju nas da
je to jedina muzika, počinje rasklapanje kockica sklopljenih tako da se na njih
uglave samo one sa identičnim matricama i kalupom. Ostavljeno je vreme u kome
svako može da preispita je li osiromašen ili obogaćen nametnutim standardom u
koji se ukrojio i što je važnije - može li ga izdržati doveka. Teror „jakog,
snalažljivog, večno mladog, okretnog, samodovoljnog, u sebe zagledanog,
samostalnog, neprincipijelnog,
bespogovornog, uspešnog“ kao jedinog i
idealnog modela čoveka i društva naspram solidarnog, bolestima i starosti
podložnog, na porodicu oslonjenog, na identitetu utemeljenog, na veru
oslonjenog, čoveka i društva. Jer pitanje nije hoće li sveta biti, sveta će
zasigruno biti, ali kakav će taj svet biti – to je ono što zavisi od nas, ne od
moćnika ni zaverenika. Taj svet decenijama ulivan u sjajne velike ćupove laži
sada se rasipa i razbija pred našim očima. Iz njega se razlivaju staklići
svetskih laži koje više niko ne može sakupiti. Sada, više nego ikada, vidimo
vrednost jednostavne soli i brašna od koga je zamešen hleb sveta koji vekovima
opstaje. Sa rečima „veruj mi“, „ne brini“, „ja ću“, jesi li
dobro?“, „volim te“, „imaš li?“, „podeliću“, „dodji na kafu“, „uradićemo“,
„drago mi je da si tu“ u temelju uvek se
može graditi šta god poželiš da se ne sruši.
Sigurno se sećate pokojnog Matije Paskala i njegovog obrnutog kruga u kome
pristaje da nestane proglašen mrtvim a zatim se ponovo vrati kada mu ni drugi
identitet nije omogućio željeni život. Možda smo svi po malo on. A možda je
jednostavnije držati se stare izreke da
drugi život počinje onda kada shvatimo da imamo jedan. Što pre – to bolje.
Miljena Drndar
