четвртак, 07. септембар 2017.

Usud je delio široko na dan kada sam ugledala ovaj svet...


Usud je delio široko na dan kada sam ugledala ovaj svet.
Bila sam najlepša. Jednostavno, bilo je tako. Iz skromnosti kojoj nikada nisam bila sklona, mogu
da kažem i nešto drugo, ali ja sam od onih koji ne drže da je to vrlina. Od kako znam za sebe, od
kada sam krenula u društvo sa decom, u školu, na fakultet, uvek sam nekako u okruženju bila najlepša. Plava kosa, plave oči, nežan mio lik, mlađa sestra Grejs Keli rekli bi. Klasična lepota, ona što je svi primete odmah, ona što se ne dovodi u pitanje je li ili nije. O svemu ostalom kod mene – moglo je da se raspravlja. O lepoti ne.


I bilo je lepo sve što je uz taj bogomdani dar i urođenu maznost išlo. Kada na to dodam svojevoljan i tvrdoglav karakter – dobijem svoj skelet bez mesa. Retko su mi odbijali želje i retko se događalo da mi ne popuste. Roditelji, familija, vaspitačice, nastavnici, prijatelji, a kasnije i dečko.
Kažem dečko a ne momci, jer je bio samo jedan.
Nikola! Niko ga nije voleo osim mene, ali sam smatrala da je to što ga ja volim dovoljno. Nisam uviđala prednosti ljubavi prema meni, pa time ni nedostatke antagonizma prema njemu.
Na zidu njegove sobe bile su napisane reči Džima Morisona: „Svi tvrde da postoji jedan svet. Ja tvrdim da postoje dva. Jedan je moj, drugi delite kako hoćete“. Bila sam odušvljena tom rečnicom
i takvim žvotnim motom mog divnog momka koji ima svoj svet i mene u njemu. Bio je sasvim svoj,
lud, razmažen, sebičan i prepotentan, ali mene je obožvao. Trošio je i pio prilično, putovao i provodio
se puno. Radio je uglavnom šta je hteo i u tome smo bili gotovo isti, sve do trenutka kada je on, takav,
mene pretvorio u umiljato jagnje srećno da kraj sebe ima pastira koji ga obožva. Pojma nemam kako se to i kada tačo dogodilo, ali to sada više i nije važo. Livade tih sećnja davno sam napustila
i zaboravila…
Tek, na drugoj godini mojih studija neplanirano nam je došla Tamara. Rodila sam je lako, i bila je
čarobna moja devojčica. Bila sam presrećna jer je došla i jer smo svi zajedno. Presrećna uprkos tome što mi više nije bilo povratka kući. Ni pomoći koja bi od nje došla. Uprkos očevom infarktu. Uprkos majčnim molbama da ga ostavim i sa detetom dođem sama kući. Da će mi kupiti stan ako ga ostavim. I auto. Da će je oni čuvati da se ne mučim
samo da dovršim započetu medicinu. Nisam htela.
Bila sam presrećna. Presrećna jer sam živela kako sam ja htela. Ali moju sreću Nikola je delio samo na rečima. Bila sam jagnje koje je obožavao, ali on više nije ličio na dobrog pastira koji ga čuva, sa kojim priča i sa kojim se igra. I Tamara je bila samo jagnje više u stadu. Naš pastir je nastavio da pije, putuje i da se provodi, kao da nas nema. Ostao je sasvim isti, lud, sebičan i prepotentan, ali meni to više nije bilo smešno. Jer me je isključivalo. Jer sam bila svakim danom sve više sama. Satiralo me je vreme provedeno u kući, među pelenama i flašicama, bez podrške, bez zajedničkog obroka, i sve više bez nežnog dodira. Tamara je bila jedina svetlost u tom mraku u koji sam neočekivano upala kao u bunar. Ljubav je uspevala da vuče moj život kao lokomotiva tešku i dugu kompoziciju kroz planinske masive. Vukla je dokazujući nedokazivo, koprcajući se da sačuva još ono malo ponosa kada vidi da je promašila kolosek. Nazad nekako nije moglo, a za napred je nedostajalo uglja u toj lokomotivi. Ljubav je, dakle, teglila teret koji je počeo da se rasipa iz umornih ruku, sve dok više nije ostalo ništa.
Ljubav je samo mutila vodu i činila da ne vidim ono što su svi oko mene videli mnogo pre. Da sam
 ja, razmažena jedinica, odabrala razmaženog sina jedinca, sebičnog i svojeglavog. Da će mi se život
svoditi na čekanje njegovih dolazaka iz provoda, sa putovanja i sopstvenog sveta mašte. Da ću odgajati dete bez oca, kraj živoga oca. Sama i sve više mrtva.
U sadržajno praznim danima jedino krcatim svađama i prekorima, mojim prebacivanjima injegovim nonšalantnim odbranama u kojima sam i sama sebi sve više ličila na vešticu a on na nedužnog

Petra Pana, gong u glavi odzvonio je kada shvatih gde je moje mesto u tom svetu, u njegovom svetu za koje sam verovala da je nezamenljivo. Morisonova rečenica sa njegovog zida dobila je pravi smisao. Njegov svet je bio samo njegov, poražena shvatih da u njemu nikada nisam ni bila, ja sam upala u ovaj drugi koji smo mogli da delimo kako hoćemo.
Misao sa zida više nije bila tako divna. Bila je odjednom grozna. Ljubav je sve zamagljivala. Ravnodušnost je došla kao otrežnjenje. Mržnja je pojednostavila stvari do najprostijih činilaca. Više nisam razmišljala. Mrzela sam ga mnogo više nego što sam ga ikada volela. Meseci čekanja
da se sve sredi, pokušaji da budem žena i on muž propali su davno, izmorena sopstvenim porazom, bez traženja opravdanja za sebe, iz želje da oseti kako mi je svih ovih meseci bilo, iz čiste pakosti,
 iz umora, iz prezira prema životu koji sam vodila, tresnuh mu dete na sred kafanskog stola. Moja prava priroda pronašla je negde svoj put. Izbila napolje vrela i grozna i žigosala me za navek. Stradala je Tamara. To nevino mače majkino, odneto pred Nikolu i tresnuto posred kafanskog stola u „Liježu“, kao osveta za moj propali izbor. Moje sunce, Koje u svojoj mržji počeh svakim danom sve više da osećm kao teret, kao balast i kaznu. Oko mene nije bilo nikoga da me posavetuje, ili spreči, ali prava istina je da nikoga ne bih ni poslušala. Dok sam se osvestila i razabrala trajne posledice svog suludog postupka, Tamara je bila sa njim i njegovim roditeljima. A ja… ja sam… mogla da je
vidim… i nosim teret svoje gluposti čtavog žvota.
 
Zato je Sonja dobila ljubavi za dvoje. Zato je Sonja bila sve moje.
Ali, pukotina nasred srca zjapila je svaki put kada bih se usudila da u nju pogledam. Nemoćna da je
sastavim, preširoka da je preskočim. Duboka taman toliko da boli.
Odlomak iz romana "Dva i dva su pet" - Miljena Minja Drndar

Нема коментара:

Постави коментар