недеља, 02. август 2015.

Ostavite lavove, labudove i patuljke!

Postoje neki ljudi koji zidaju neke kuće. I postoje drugi ljudi koji se podsmevaju tim ljudima i njihovim  kućama. Ne znam odakle da krenem...
Možda od toga da ih ima svuda po selima Srbije gde blagodeti socijalizma nisu zaživele, gde se nisu pravile zgrade tzv, solidarnosti i delili stanovi za DŽ, pa su članovi domaćinstava odlazili da "gastarbajtuju" po  zapadnoj Evropi a odande donosili novac, ideje i želju da sebi stvore kuću po meri. Radili su uglavnom teško, zaradjeno štedeli i pravili te kuće, spremajući se da jednog dana u njima žive kada prestanu da rade.
Stajem u odbranu tih ljudi koje sam imala prilike da sretnem, u odbranu lavova na kapiji, labudova na zidu i patuljaka u travi. Jer se niko sa takvim žarom ne obrušava na stilizovane kuće u elitnih četvrtima prestonice i drugih gradova, sumnjivog porekla kako vlasnika tako i gradjevine.
Njima se bez ustezanja podsmevaju svuda: na grupama na fejsu, po novinama, na TV-u, ali im se ne podsmevaju svi. Nikada nisam čula da to rade ljudi koji su i sami ostvarili neku viziju, kakvu god, ili  rade na njoj, pa obično imaju razumevanja da je svako kovač svoje estetike. Ali, zato podsmeh vrlo često pljušti od onih koji ciglu nisu na ciglu stavili, onih koji nisu izašli iz atara sela i prešli rampu ali znaju tačno kako izgleda život u svetu, a najviše od onih koji bi sve to objasnili vlasniku kuće samo da ga sretnu.
 I  ne ulazim u estetiku, ni to da li u njima neko živi, ko i kada će, i da ne ulazim u mentalitet, i da ne ulazim u bilo šta zbog čega te kuće izgledaju kako izgledaju. Jer to je zaista  njihova stvar. Jer to uopšte nije važno.  I  I to što nisu angažovali stiliste za enterijer, ni to što su po kapijama lavovi, i "dijamanti", i labudovi po fontanama, i imena ugravirana u terase, i grčko - rimski stubovi, i mozaik duž cele fasade, ni bilo, bilo, bilo šta drugo. Ono što je važno jeste da je poreklo tog novca besprekorno. A to danas nije mala stvar. Da ti ljudi (koje sam imala prilike  da srećem) nisu u tu kuću ugradili novac od kontraverznog biznisa, članstva u raznim partijama i koristi dobijenom od iste, da ih nisu dobili na poklon od države, ni društva, ni firme, nego u svaku ciglu-  dinar zaradjen svojim radom. Da nikoga nisu ugrozili. Da nisu nikome oteli. Da nikoga ne ubedjuju da je to ispravno. Da je to njihova vizija. Da je to njihovo pavo. Da se oni gotovo nikada ne bave onima koji im se smeju.
A oni koji im se smeju neka razmisle da možda ni oni ne bi prošli sa deset kada bi im ocenjivali ukus životnog prostora. Da razmisle kada su poslednji put krečili stan dobijen od očeve firme, bez izgovora, jer kantu kreča može da kupi svako.  Neka razmisle da li su išta sami stekli. Da li su imali sopstvenu viziju. Bilo kakvu viziju.  Da počnu. Da se usude. Da odu. Ili je najveći domet smejati se drugom.