уторак, 08. октобар 2019.

Kad negde dolaziš...


Najlepši su dolasci. Oni susreti u kojima vas neko čeka, oni kada stižete iz daleka, kada ste gladni od puta ili žedni zagrljaja, dolasci u kojima ne znate ništa o kraju u koje stižete, pa čak i oni u kojima vas niko i ništa ne čeka sem nade da ste došli na pravo mesto. Pamtim razne dolaske, drugačije, uzbudljive i tužne, pune isčekivanja, razočaranja i nade. Jedno jutro gde sa visokog krivudavog puta prvi put ugledam malo selo stešnjeno izmedju mora i visokih litica, limunove i narandže u korpama koje prodavci iznose ispred radnji, miris mirte i soli što je donose talasi; ulazak u sobu u kojoj leluja bela zavesa i koraci po pločniku ispod prozora – stigli smo u Rio Madjore. I neki daleki dolazak pamtim, leti perje po banatskom dvorištu, mirišu krofne što ih je spremila babina sestra, u Savinoj sobi vidim božanstvenu, na zidu nacrtanu mačku kao da je živa, ali ja samo ćutim jer su svi mnogo stariji od mene, i dosipam prah šećer na one krofne – stigla sam u Banat. I jedan sumrak pamtim, jer i u sumrak se stiže, svetla stanice Gare du Nord dok voz uplovljava na cilj, miris uzbudjenja, isčekivanja i sapuna u šarmantnoj sobi u koju ulazim, žamor francuskog jezika koji čujem s balkona – stigla sam u Pariz. Pijaca koju vidim nedaleko od doka, nebo bez ijednog oblaka, galebovi koji nas prate, voćni kanapei s vanil kremom od kojih sam se najela i ne mogu da dišem, duboko more, turbine koje se smiruju – brod uplovljava na Korziku. I ko bi zaboravio „Dvi murve“ od kojih se nedeleko prvi put vidi more, i onu krivinu na kojoj stoji drvena kocka na kojoj piše Červar Porat, i pogled preko prevoja na ulasku, i miris hodnika zgrade u kojoj je tetkin stan – došla sam u detinjstvo Istre . I prvi poljubac sa Crnom Gorom, budjenje u autobusu, most i reka, moje zaprepašćenje gde se krila do tada od mene sva ta lepota, i svaki put nov poljubac u zoru, na istom mestu, u hladnoći letnjeg jutra kraj reke, u mirisu pokošene trave, uz zvuke molitve i tamjana koji lako leluja vazduhom. I prelazak dugim mostom  gde Sena u delti stiže u Atlantik  dok stižem u Normandiju. I lavež pasa u noći i miris kanala i kreket žaba, i noćni program Radio Beograda dok stižem u Bačku. 

 I  najlepši put na ulazu od šećerane, pa pored škole koja će se za mene uvek zvati "Veljko Dugošević" i pored Djure, do skvera i onda poslednjih sto metara ulicom Kneza Lazara u kojoj je svaki metar sa srcem u grlu, jer stigla sam kod tate u Pozarevac. Pa opet, i sletanje kroz uvek guste oblake, i zgrade pravilnih krovova, i znano mi jezero, i crkva visokog tornja, ukus doručka iz pekare na uglu moje ulice koji već miriše iako još nisam sletela, jer došla sam paradoksalno opet kući u Nemačku. I još mnoge dolaske pamtim...
Najlepši su dolasci, gde je svaka sekunda čekanja otkucaj srca do susreta. I zato, znajte, vi , rastanci – ne možete dolascima apsolutno ništa! .

уторак, 22. јануар 2019.

Idi!

Idi, idi od onih koji se plaše zagrljaja, susreta i rastanaka, koji se plaše svojih i tudjih grešaka i bez snage su da ih isprave, od onih koji se plaše gostiju, troškova i rada, koji stežu lepe reči, koji te lažu a verovao si im. Idi od onih koji se plaše puteva, koji nemaju vremena i ne drže obećanja, od onih koji se nikada ne smeju i nikada ne plaču, nikada ne piju, nikada ne viču i uglavnom nikada ne žive. Idi, od muškaraca što se plaše žene, od onih što ne poštuju roditelje, što ćute pred šefom a urlaju na decu, što se cenjkaju na pijaci i onih koji sve znaju. Idi, kada čuješ rečenicu „znam, rekao mi čovek “, idi kada ne čuješ „izvini“, kada te ne slušaju ili ti rečenicu prekinu na pola. Idi, i onda kada te boli duša, jer te neće boleti glava. Idi od šićardžija, veštih račundžija, koji su u stanju da ti ustupe i pruže naizgled mnoge velike stvari, a zarad toga te odvoje od svega što voliš. Tih velikih stvari se ne plaše da daju, nude ih i predstavljaju tebi bitnim jer ti njima oduzimaju one samo tvoje, i naizgled male - kojih se plaše. Mogu se prepoznati po tome što na letimičan pogled izgledaju dobri i trpeljivi. Po tome što te, misleći na sebe, ubede da najviše misle na tebe. Kada se okrene krug i njihovi "ustupci" dodju tebi na naplatu obično je kasno, cena se ispostavi previsoka a sve što si voleo daleko. Trojanski konj ti je u dvorištu, a sve tvoje ti nedostaje da boli.
Idi sa dosadnih skupova, od stolova gde pričaju o onima koji nisu prisutni, idi od sveznalica koje nisu sredile sopstveni život i neznalica koje hoće da srede tvoj. Idi od lenština koje ti pričaju o radu, od radoholičara koji ti nabijaju krivicu, idi od ultimatuma maldosti, lepote i sreće.
Idi i ne okreći se sine!
Autor: Miljena  Drndar
Fotografija. Miljena  Drndar - privatna arhiva. 

понедељак, 21. јануар 2019.

Nema mnogo vremena...

I pusti... pusti gluposti da se rasipaju okolo kao klikeri, pusti iz ruku tudja obećanja
, pusti da iz džepova ispadaju velike reči koje si spremio i ne obaziri se da ih vratiš. Pusti da deca dobiju lošu ocenu jer jedino tako će za sledeću učiti bez pritiska, puštaj glas i kad je otvoren prozor, pusti prašinu da padne pa tek onda je briši. Puštaj maštu da ti kaže šta dalje i pusti druge da završe rečenicu sa kojom se ne slažeš. Puštaj muziku svaki dan i korak svako popodne. Pusti zlobu da prodje kao da je nisi ni video. Puštaj da odumiru stare zablude i neprijateljstva. Puštaj da boli i da ne piješ lek protiv bola jer sve mora da prestane kada pustiš. Puštaj radost da udje kad zakuca, puštaj uspomene da dolaze i odlaze u vreme i nevreme jer već su punoletne i znaju valjda šta rade. Što više puštaš - tereta je manje a mesta i vazduha više.Jer ne postoji veći obarač imuniteta od tuge. U želji da se podigne kupuju se razna zrnca kinoe i čije, cede limuni, jedu avokada, narandze, rendaju djumbiri, piju omega 3, magnezijum hloridi i razna cedjenja ulja, ispijaju čajevi biljaka za koje se zna ili se čulo da su pomogli. No, jedini pouzdani podizač imuniteta su kapi sreće. One koje se nigde ne kupuju i koje su svakome drugačije doze, sastava i jačine. Mora da se naprave, svako svoje. I mora par kapi svaki dan. Onda, kada svakoga dana, kapneš svoju kap sunca u čaj, zasladiš kafu uz poljubac, isčeprkaš mrvu u nekoj knjizi koju si zaboravio na polici, odslušaš pesmu uz koju igraš ili plačeš sasvim sve jedno, kada čisteći ćoškove naidješ na kapljice kojima nije prošao rok a nekada si im se koristeći ih veselio svaki dan - našao si najbolji lek. I baci sve ostalo! Zdravlje ne ulazi na usta, zdravlje ulazi preko srca.

Autor: Miljena Drnar

Fotografije: privatna arhiva Miljena Drndar