Hteo je baš tu. Pod planinom Orjen, kraj mora, u toplom zalivu, sa pogledom na otvoreno more. U razbujalom rastinju smokava, agava, palmi i nara. Mimoze su možda bile presudne pri izboru. Nigde ih tako krupnih i mirisnih nije bilo... Ali, iz mora je izranjalo brdo, nije bilo zaravn
...i. I dosetio se! Herceg Novi je napravio stepenice, stotine i stotine kamenih stepenica, i popeo se na njega! Odatle, sa tog brda, zauvek će gledati najlepše more.
Kada šetam ovim gradom, uvek obuvam lake, najlakše, bešumne papuče. Nekada hodam bosa. Da se stopim sa duhovima svuda oko mene, dok gazim topli, glatki kamen, i zastanem da pomilujem poneka vrata i zid kuće za koju pomislim da je nekada možda bila moja… I tako, hodam ja, a kraj mene hoda mlada ilirska devojka i šapuće o svojoj kući u naseobini davno nestaloj, tik uz ovu stenu prvi put je poljubljena; nešto dalje društvo mi, baš uz korak pravi rimski vojnik koji se nekome hvali kako je grad pokoravao. I vizantijski slikar sedi uz mene, tu na pragu, kraj zelenih vrata ko zna čije kuće i priča o nebu koje ovde vekovima ne menja boju, i kako je teško bilo naći je tada, kada ga je slikao. Dok se uspinjem od crkve svetog Djordja uskom ulicom gde me tu i tamo po licu dokači kakva grana pružena iz kapije, u susret mi ide slovenska majka, u rukama joj korpa s hlebom, voćem i ribom, i kraj nje dve devojčice plavih pletenica i očiju boje mora.
Pitala bi ih nešto, ali one me ne čuju, moje su bose noge bešumne, one prolaze, a ja pružam korak praznom ulicom dalje. Turisti su na plažama, meštani u sobama zamračenim zbog vrućine… a ja korakom grlim ovaj grad, i ljubim ga očima, i on mi se podaje u svoj svojoj lepoti, daje sve od sebe da nastavim. I već sam stigla do Sahat kule, gde me čeka turski kujundžija, i u maloj radnji ispod sata on slaže lančiće, a kafa mu se već hladi, i ja bi tako rado popila jednu s njim, ali on me ne vidi, a ja ne sedam neponuđena, i idem dalje, ka tvrđavi Španjola, i na njoj vidim Španca, ponosnog što je došao, svog srećnog što gradi, a ni ne sluti da će tu ostati tako kratko, samo godinu dana… Ni mletački trgovac me ne primećuje, to me najviše čudi, jer ja sam baš dobar kupac, a oni takve brzo uoče i ne propuštaju. Izgleda da papuče na mojim nogama nemaju ni najmanji šum. Izgleda da je ovo grad senki koje na svakom ćošku izviru. Jer, da nije, kako bi pod svodom kraj trga na doratu projahao austrijski poručnik, pismo je neko nosio, videh to na mah. Iz konobe čujem glasove i smeh. Piju vino. Za stolom u raskošno ruho odeveni muškarci, zetski kneževi i Nemanjići, knez Vojinović i Balšići, a na čelu stola sedi, kako red nalaže utemeljitelj grada Tvrtko Prvi Kotromanić. S desne mu strane nazdravlja Stjepan Vukčić Kosača, po kome ovaj grad dobi sadašnje ime. Smeju se i piju, pozdravljaju Ruse koji ulaze da i oni popiju, vino je ovde dobro, ruku pod ruku sa Francuzima, sa njima žene, prelepe žene, i one se smeju, zvoni sve od smeha… Ali, gle, čujem italijanski i nemački, odakle dolaze ti glasovi pitam se, grad je okupiran shvatam u trenu, ali to kratko traje, odlaze brodovima, odlaze; i čujem opet poznati jezik, i nasmejana lica, i grad se prostire sve dalje, i umesto pruke uz more se priljubljuje šetalište, dugo, dugo… i hoteli osviću preko noći, jer ovaj grad kupa sunce i zapljuskuje more a ljudi željni lepote stižu mu u zagrljaj.
Popeh se do brežuljka, kroz park, pravi botanički raj, gde se na suncu opružio manastir Savina, taj biser 15. veka, upalih sveće za pokoj dragih, u tom trenutku mira. Već je jako toplo i na trgu Hercega Stjepana, ili kako bi to meštani rekli na trgu Belavista sedam da se osvežim, dok iz same lože gledam vizantijsko – gotsko – baroknu crkvu Arhanđela Mihalila. I prolaznike gledam, visoke i lepe ljude pomešanih gena, lica obeležena pričama iz prošlosti, ženske noge izvajane dugim šetnjama stepenicama, gospođa sa drugog sprata pogleda ka trgu, pomiluje svoje cveće i onda zatvara žaluzine, konobar mi donosi kafu i vodu i pita trebam li još nešto, da, treba mi preporuka gde bih večeras, tek sam stigla, i nisam u toku… „O, pa gospođo, na Kanli kuli su Sunčane skale, možete tamo!“ Pa naravno, pomislim, kako se nisam setila… „Eh, da su Turci znali kada su gradili tu „Krvavu kulu“ da će se u njoj pevati letnje note i gledati filmovi jednoga dana“- rekoh mu... a on se nasmeja, njegovi su preci u njoj bili zatočeni, njegovi su preci oslobađali ovaj grad. Osvežena krenuh dalje, kraj pijace pune raspuklog voća, zrelog povrća i sveže ribe, kupih smokve koje sam nosila u rukama, onda zastadoh pred kućom Ive Andrića, sela sam kraj ograde, i tako tu ih lagano pojela. Nigde nije bilo nikoga. Samo Ivin duh, smokve i ja. I onda polako, ka hotelu niz duge skaline... Kraj kafane „Hercegovina“, kao i uvek kada tuda prolazim, pogledah stolicu Zuke Džumhura, setih se „Mirisa dunja“, putopisa, karikatura, Osman-paše i Vučjeg dola, i pomislih kako neki ljudi naprosto nikada ne mogu da odu. More se najzad zaplavilo svim akvamarinima ovoga sveta. Sedoh na stenu, moje papuče ležale su kraj mene. U daljini, na vratima zaliva isplovljavali su peraštanski jedrenjaci, noseći za sobom uzdahe, suze i nadu da će se vratiti. Ili je to bio neki moderni kruzer pun bogatih turista... Više ni sama nisam znala, sve mi se pomešalo. More je mirovalo u bonaci, bilo je toplo, i ja zaplivah daleko, tako daleko da kada se okrenem unazad mogu što bolje sa mora pogledom da uhvatim čaroliju ovoga grada.
Autor: Miljena Minja Drndar - putopis objavljen u knjizi "Korak ispisan perom"
Нема коментара:
Постави коментар