Antisportista!

Antisportski sam tip. Ne, ne, nisam bila trapavo dete i nisam bežala sa fizičkog. Čak sam se kao paradoks svemu i bavila sportom, skakala sa krova, visila na drveću, pela uz konopac i mogla da napravim sve one špage, preskočim kozliće i ostale torture kojima su u doba jure savesni nastavnici fizičkog formirali naša tela. Kod mene je, medjutim, suštinski izostajao interes za sport, za razliku od moje svesportske familije i okruženja. U takvom odnosu snaga, mogla sam samo da im se pridružim kad već nisam mogla da ih pobedim u vidu gledanja nečeg, bilo čega drugog što bi me zanimalo ako je na programu bila utakmica. Pričam o periodu kada je u kući bio samo jedan televizor, a ja kao maloletna i bez prava glasa, te tako terorisana svim sportovima koji su se ikada prikazivali. Kada više ne bih mogla da izdržim - bojila sam, pisala nekakve beleške, pričala sama sa sobom, čitala, a kad bi dara prešla meru -izlazila u dvorište i vozila bicikl dok kroz prozor kuće dolazi glas komentatora, žagor sa tribina, znak pištaljke i navijanje najbližih mi. Kunem se da i dan danas kada čujem zvuke prenosa utakmice meni prodje jeza. I danas, kada imamo sasvim dovoljno televizora.
Što se nerazumevanja tiče, ako je za utehu, bilo je obostrano, ni oni nisu shvatali odakle detetu ideja da nešto povazdan piše, pa su mi prilikom odlučivanja oko upisa fakulteta pomogli savetom da "naravno, upišem prava, a ako već hoću knjige da pišem - mogu da pišem popodne  kad dodjem s posla."  A sada, kada sam ih napisala - još nekako ne veruju da je to stvarno,  (odakle nama pisac kad smo mi sportska familija! ) te moj tata svaki put kad mu neko na ulici čestita, misli isprva  da mu čestitaju rodjenje poslednjeg unučeta koje ima tri godine, dok se čestitalac ne izjasni da je u pitanju ćerkina knjiga.
Elem, kako to obično biva, zapade me muž sportski tip (na opštu radost familije) a zatim i deca istoga profila, takodje na opštu radost familije. Oni jednostavno vole sport. Vole.  Ne prave pitanje- lopta, reket, plivanje, trčanje, skakanje, pentranje... To je onaj slučaj kada gde god odete nemate problem ako imate loptu  i obrnuto, gde su kuhinjski stolovi pretvoreni u one za stoni tenis, gde karmin u tašni mogu i da nemam ali flaster za kolena moram, gde su dovoljni sami sebi a ako im se pridruži još neko onda je to već tim, gde se ne svadja oko čokolade nego oko poena, gde se non stop peru blatnjave patike, gde na plaži umesto da čitaš knjigu vrebaš kao beloglavi sup, i gde neprekidno slušaš rečenicu: "Mama, ajde i ti!". I ja, šta ću... pridružujem se koliko mi to moje antisportsko biće dopušta. Plivam, trčim, ronim, i tako to...  ali najviše podržavam njih.
A to što pre neki dan napisah da se osećam kao keva Williams? E to je u redu, i sasvim precizno. Sedim, pijuckam i iz publike gledam dete koje igra. S osmehom. To htedoh reći.

Petite fleur - Mali cvet

Ovako je to izgledalo... Sumrak bi istrošili za najleše kupanje i nas četvoro smrznute dece, ziftosano crne od dvomesečnog boravka na moru izlazili bismo iz bonace mora koje je već lako grlio mrak. Stojeći da se prosušimo pojeli bi breskve, ako su preostale, uzeli svako svoj peškir preko ramena, i poslednji napustili plažu.

Isli bi tako polumokri ulicom i mimoilazili već doterane ljude izašle u šetnju, strance sa pudlicama obučene u mornarske majice, prolazili kraj hotela Marina i Ribljeg restorana zavirujući ljudima u tanjire, Vladimir je uvek glasno komentarisao ko šta jede, tetka bi ga pozvala po imenu radi opomene, mama bi dodala da nas kući čeka bolje od toga, Milan bi pred Poratom kamaukao za sladoled koji mu obično ne bi kupili "da ne kvari večeru", Dušan je išao uz ujaka (što i danas čini), a ja bi jedva čekala da prodjemo kraj terase na kojoj bi bar dok ne zamaknemo mogla da slušam "Mali cvet"...
Na terasi hotela vidim orkestar i klarinetistu koji svira, i tek napunjene čaše, jer veče je tek počelo, haljine boje vanile i breskve i preplanula ramena žena koji ih nose, štikle koje ustaju da plešu, onaj je trenutak kada sumrak ustaje i odlazi a mrak ljeska površinom vode na kojoj miruju barke, miriše riba, kokosovo ulje sa kože nekoga u prolazu, izvijam vrat preko žardinjere da još jednom vidim kako igraju, zvuk klarineta je sve tiši jer smo mi sve dalje, ne mislim ni o čemu, trenutak potpunog mira, neki zbog tog osećaja putuju na Himalaje (ali ja to tada ne znam), pločnik postaje hladniji i na noge navlačim japanke jer išla sam sve vreme bosa, i onaj peškir još vlažan od mora prebacujem preko ramena iako me ne greje, dok stižemo kući...
https://www.youtube.com/watch?v=QGHgT--OsAA

Uspeh je...

Uspeh je...
Kada se moja deca jave komšiji na ulici sa "dobar dan", kažu "hvala" i "izvoli".
Što sam ih upisala na sport a ne na manekenski kurs.
To što nisam prihvatila pomoć koja mi je preko potrebna, ako bi me ponizila.
Kada bezuspešno čekam trudnoću i pobedim zavist nad onima koji su bolje sreće, a kada ostanem u drugom stanju pobedim osećaj da sam za to zaslužna ja.

Kada sam bez puno novca izgledala elegantno.  
Kada napravim večeru za prijatlje tek onako, da se vidimo.
To što sam svaki ispit položila učeći, i to i danas smatram normalnim.
To što imam bar dva prijatelja u koja mogu da se zakunem.
To što sam u rekordnom roku naučila da kuvam, perem i peglam kada mi je prerano umrla mama. To što se i danas kajem što to nisam naučila dok je bila živa, da joj pomognem i da je poštedim.
To što mogu da razgovaram sa svakim čovekom ne potcenjujući nikoga i bez osećaja potcenjenosti. Kada brinem o ocu, i prepustim da on brine o unucima.
To što sam promenila zemlju zbog ljubavi. To što otrpim rečenice: "Pa kada toliko voliš Srbiju zašto se ne vratiš?" i nikada nikome ne odgovorim sa: "Kada je vama toliko loše -zašto već jednom iz nje ne odete?" .
To što se trudim da svako svoje dobročinstvo zaboravim.
To što svako učinjeno mi dobročinstvo pamtim. 
To što svakoga mogu da pogledam u oči.
To što uveče mirno spustim glavu na jastuk.
O  neuspesima bi moglo isto ovoliko, i više.
Ali tema je - USPEH.
Autor: Miljena Minja Drndar
April 2014. (tekst čitan u emisiji Mirjane Bobić Mojsilović u emisiji Radio Lagune
Crtež: Biljana Djuričić - "Nas dve"

Ti si ralna... O, da!

"Ti si realna. Sve znaš da proceniš. Matematički." Pa, vidiš... vrlo moguće...
Moja knjiga ima dvesta pedeset stranica, u njoj je četrdeset četiri godine moga života.
Do Herceg Novog predjem sedamsto pet kilometara, na njima ostavljam svoje časove vožnje, jedan test i dva praktična padanja, jedan majčin savet da vožnju žena mora da položi pre braka, desetak sendviča, razgovor sa jednom bakom na planini, tri svadje s bratom ko bolje vozi, šest pljeskavica na Zlatiboru u povratku, dvesta pedeset sedam osmeha kada deca vide konje, koze i ovce, dvadeset šest tuga kada vidim decu da prodaju tegle džema i voće kraj puta.
Od doma do kuće predjem hiljadu i osamsto kilometara, isplačem hiljadu i osamsto suza do prve granice, presečem tri puta Dunav, stanem na četiri pumpe, proberem dvesta sećanja.

Moj orah bio je visok preko sedam metara, širok desetak, na njemu je ostalo milion mojih i pola miliona stopala komšijke dece,  dvadeset pet snegova i isto toliko roda.
Uvek kupujem devet sveća, osam manjih i jednu veću i pomenem osam imena.
Prva čaša meri dva decilitra, u nju stanu tri gutljaja žedji, tri sreće, tri tuge, tri sna. I druga čaša meri isto, ali u nju stane mnogo više. Skuvala sam stotine i stotine kafa, i isto toliko ih popila koje su mi skuvali.
Pravni fakultet vrednim studentima traje četiri godine, meni sedam, pojeo je dvadeset hiljada živaca roditeljima i isto toliko para, za diplomski se točilo sto dvadeset čaša i triput toliko radosti.
Alhambrom sam prosula četristo dva uzdaha, u Parizu sedamnaest puta rasklopila kišobran, u Amsterdamu kanalima vozila trinaest kilometara i isto toliko peške, u Mileševi gledala "Belog andjela" dvadeset minuta,  u Istanbulu vezala dve marame, u dvorištu londonskog Tauera sedela bez reči tri sata i gledala gavrane, u Požarevcu završila dvanaest razreda škole, u Rimu slavila sinu drugi rodjendan, iz Sofije preterala tri tovara stvari da ih prodam dalje, u Atini dočekala hiljadu devetsto devedesetu godinu, u Višegradu učila troje dece ko je Ivo Andrić, aerodrom na Majorci video me šesnaest puta, u Dortmundu se dvadeset petog jula venčala, u Barseloni prelazila osamnaest stanica metroom do hotela, na Tari sakupila devet puževa, u Geteborgu ekipa moga muža izgubila sa šezdeset dva prema pedeset osam, u Brižu pojela dvesta grama belgijske čokolade i šećerno se šokirala, u Hajdelbergu brojala pedeset sedam koraka preko mosta, na Krfu  uzalud prebrojavala vojnike, u Luganu bacila dvadeset jedan kamen u jezero, do Portofina ispevala šesnaest puta "I find my love in Portofino",  na Tasosu zaronila više od dvadeset a manje od pedeset puta, na Olidenizu plivala trudna pored pedoline dva kilometra jer nisam mogla da se popnem od stomaka nazad, u Vincima pojela petnaest ćevapa pa htela da umrem, u Diseldorfu u izlogu svojim očima videla prsten koji košta  isto kao moj stan, u Vrbasu pronašla pet jaja u kokošinjcu zadnjeg dvorišta, u Strazburu slavila trideset deveti rodjendan, u kanjonu Alpa dva puta legla na zemlju i rekla da ne mogu dalje, u Reževićima moja kuma dnevno pravila četrdeset i brojem 40 palačinki, u Morači dobila osamdeset stogova reči, u Djerdapu brojala sedamdeset tri ledene sante, u Červaru izgubila hiljadu i dve uspomene, u Poreču zaboravila četiri detinjstva.
Eto, to je moja matematika. To su moji brojevi. I da, sasvim sam realna.

 

Iskreno da ti kažem

"Strog sam prema sebi" i "Iskreno da ti kažem". Dve rečenice, poštapalice,  kojima kad neko počne - znam da neće završiti dobro. Po pravilu  krene dalje nizbrdo.

  "Strog/a sam prema sebi..." rečenica kojom onaj ko je izgovara daje sebi potpuno pravo da počne priču o manjkavostima drugih, ili na startu stavljajući do znanja da je ono što on sam radi već prošlo "najstroži sud" - njega samoga.
Biti strog prema sebi najpre podrazumeva procenu onoga šta i na koji način sebi možeš da dozvoliš da kažeš i radiš. Posebno šta sve sebi ne smeš da dozvoliš. Zato jer si strog. Prema sebi.
Jer ta rečenica nije alibi, i nije izgovor. Alibi i izgovor da se svakakvo smeće ispušta iz misli i usta. I ne postaje istina time što se neprekidno ponavlja svima.
Ta rečenica je obaveza.

Korisnici gore pomenute rečenice kao nokat od mesa ne odvajaju - "da ti iskreno kažem". 

Ni  - "da ti iskreno kažem..."  ne podrazumeva aposlutnu istinu. Lični je doživljaj.

U sobi od deset ljudi  "Da ti iskreno kažem..." je deset različitih iskrenosti, koje će najmanje reći o stvari o kojoj su sudili a najviše otkriti o onome ko je govorio.
 "Da ti iskreno kažem..." alibi je da se elegantno iz mozga kroz usta istresaju naskladištene pakosti, prostakluk i zloba. Identično prvoj poštapalici.
Na početak tudjeg: "Da ti iskreno kažem...", adekvatan nastavak je: "Iskreno me ne zanima".
Bojim se da je to jedini način da "iskreni koje to mnogo košta", "iskreni koji su zbog svoje iskrenosti pogubili prijatelje", "iskreni koji se hvale svojom iskrenošću za koju nikako da okolina razume koliko je zapravo lekovita po njih", "iskreni koji su u neprekidnoj svadji sa neiskrenima" i najzad "iskreni koji na iskrenost drže monopol i histerično reaguju na tudju iskrenost upućenu njima" razmisle da li su iskreni ili jednostavno nevaspitani, bezobzirni i prosti.
Iskreno razmisle o tome.


Fotografija preuzeta sa:
https://www.pinterest.com/search/pins/?q=plein+air+painting&term_meta%5B%5D=painting%7Cautocomplete%7C0&len=2&rs=ac

Deda na kredit

"I ja bih ovakvog dedu!" - kaže moje dete.
"Kakvog?" - pitam ja sa pola pažnje, dok kuckam nešto.
"Pa ovakvog, kao sa ove reklame, da mi kupi sve što mi treba!"- kaže on.
Ma nemoj!!! Ovakvog??

Sa reklame gde je "jednog dana rešio moj deda da mi kupi sve što meni treba... " pa stoga otišao u banku, digao kredit, jer "ne može unučetu da da kaže - ne, pa mu zato banka kaže - što da ne!!!!!" I onda tog dedu sveže iz banke pristiglom unuče čeka sa spiskom nalik egipatskom svitku, i odlaze da kupe sve što joj treba, a treba joj kuća za lutke roze boje, trotineti i automobili, torte na tri sprata, baletska oprema i ljubimac, a onda se dave u igračkama od pliša nekog tržnog centra jer jasno - trebaju joj i one, i uopšte uzev provode se tako što deda nemilice troši kredit sa fiksom ratom, uz još nižu kamatu.
Aha. I mi sad treba da pošaljemo dedu u banku. Ili da plačemo što dete nema "sve što mu treba", ili kukamo, kako eto,  svi sve imaju, samo naše jadno dete nema...
Ne budem lenja, nadjem pismo koje je nedavno napisao dedi. Imali su zadatak u školi, on ga je napisao i na srpskom, jer kako je rekao učiteljici - moj deda ne zna nemački.
Pročitam mu:
"Ja mnogo volim moga dedu. On živi u Srbiji. Zove se Ratko. Svaki raspust ja provodim kod njega. On je najbolji deda. Svakoga dana on nas vodi u jednu šumu, zove se Čačalica. Tamo se igramo fudbal, trčimo, smejemo se. Posle toga idemo kroz grad, i deda nam kupi kokice. Kada je mnogo toplo deda nas poliva vodom. Popodne nas vodi da gledamo konje. Moj deda je bio fudbaler. Ja ću biti kao on. Jedva čekam letnji raspust da ga vidim ponovo." (Danilo, 7 godina).
"I? Sad mi kaži - je'l bi zamenio svog dedu?
"Ne bih" - kaže, i spušta glavu. "To sam onako rekao".
Nije dete krivo. Ono vidi laž a laž kad hoće da se svidi umotava se u roze, skakuće po notama i govori umilnim glasom. I odrasle i manje naivne ume da razvali - a neće dete.
Ni banke nisu krive, ako ćemo pravo, to im je pos'o, mora i to neko da radi.
Za druge ne znam, ali ja bih bila kriva da dozvolim da ovo prodje. Kod mog deteta. Deda na kredit umesto deda na igralištu, deda na hipodromu, deda sa kojim pumpa točak od bicikle. Deda na kredit umesto dede sa loptom, dede sa kokicama, dede u parku. Deda koji kupuje sve što mu ne treba umesto dede koji ga uči šta treba. 
Šamar sebi i šamar dedi da opalim ako padnemo na ovo. 
Moja je krivica. Ako mu to ne objasnim. Ako ga ne naučim.
Jer mene su naučili. I ako mi išta u životu drži balans na konopcu kojim hodam, jeste poluga naučenog- da ne gledam levo i desno gde je ono što hoću a ne mogu i nemam, nego pravo gde je ono što mogu i imam. I da se ne okrećem gledajući ono što sam mogla nego pomislim na ono što na primer - mogu a ne treba i neću.
Naučili su me, jer više nego sigurno postojao je i tada neki deda i neka baba koji su mi izgledali bolje od onih koje imam ja. I mislila da mi ko zna šta sve treba, samo nije bilo prigodne reklame da mi artikuliše želje i uputi nas na odgovarajuću banku i radnje. Pa ipak, danas mislim da su mi baš ovi moji  dali sve što mi je trebalo: i dovoljno priča, vremena i poljubaca, i batina i zagrljaja, i pohvala i grdnji, i dovoljno "da" i isto toliko "ne" i poklona kad se moglo i ničega kad se nije moglo.
Bila bi kriva da im ne objasnim šta im zaista treba. Šta ne treba - a može. Ako može. I da nije kraj sveta ako ne može. I ako to drugi mogu. Posebno to.  Jer doći će vreme da može.  
Da ne zavide, da rade na sebi.  Da rade. Uče. Rade. Rade.
Da nikada ne kukaju, jer im niko neće pomoći. Da razmišljaju o rešenjima. Da rade.
Da nikada, nikada ne patiš što nešto nemaš, da budeš srećan zbog onog šta imaš. I radiš na tome da imaš ono što nemaš.  
 Da je u životu već mnogo ako imaš: - dve zdrave ruke, dve zdrave noge, roditelje, babu, dedu, tetku, ujaka, strica, kumove, ako nisi gladan, šta god pojeo, ako uveče legneš u topao krevet i probudi te neko ko te je pred spavanje poljubio.

Kan je Kan

Nemam ja ništa protiv čestitanja.
Ja samo, eto, za svoga života nisam videla čergu kako se kreće. I sumnjam da je iko video od ovih što se pozivaju na lepotu takvog putovanja. Videla sam Rome koji se voze biciklom, prikolicama na bicikli, prikolicama na svemu što se može zamisliti na točkovima, videla sam ih u mercedesu, ali čergu - ne! Videla sam i kako slave, mogu da se zakunem - doslovno niko tamo nije bio obučen k'o na filmu. Našla sam se nedavno na jednom muzičkom događaju koji ih je okupio. Nas "belih" bilo je ukupno deset. Dve prijateljice, dva muža, petoro dece i ja. Izgleali smo izgubljeno jer niko nije znao da igra. A neeee! Ne, ne... to što se "prodaje" za cigansku igru po televiziji i splavovima nije - to! Onda smo stali po strani i gledali da se ne brukamo.
Gledam ih godinama, u malama na kraju grada, na grobljima, u parkovima, po gradovima  Evrope, po pijacama, po radnjama, ulicama, stanicama... I gledam kako ih gledaju. I kako sa njima pričaju. Šta o njima pričaju. I to što sam videla ne liči na današnje čestitke. I svi to znamo.
I nisam ja neko bitan da se borim za prava, ja ni za svoja ne umem da se izborim. Meni samo smeta pogrešna adresa na čestitkama.
Danas se zapravo čestitalo glumcima sa kojima se poistovećujemo, lepim glumicama koje su ih glumile, pevačima, zaustavljenim kočijama,  svetlosti pozornice, objektivu kamere,  Lepom Bori, Radi, Lajku, onima što lete u nebo, onima što primaju Zlatnu palmu u Kanu, pobednicima u Guči, filosofiji "imanja i nemanja" koju retko ko ima snage da sprovede ali je veliča, širokom osmehu i zlatnom zubu iz pesme, polomljenim čašama, violinistima za koje se umislilo da su svirali na uvo, kafanama u koje se nikada nije ušlo, šarenolikoj stilizovanoj garderobi, festivalu laži.  Lažnoj slici. Lažnim ljudima. Iluziji.
Ako je neko otišao na kraj grada sa kesom slatkiša, jednim hlebom i  mlekom, kesom oprane odeće, ako je dao 100 dinara deci koja vise  na groblju,  umotao u papir jednu slikovnicu i bojice Dželjani i Bici iz komšiluka, čestitao je na pravi način. I ja mu skidam kapu.


 

Priča o ribaru bez zlatne ribice

U prošlom životu, dakako na ovom svetu, imala sam prijatelja, Igor se zvao, za koga duboko verujem da je to i dan danas, iako odavno živimo životima toliko udaljenim taman kao da je jedan od nas odavno umro. Jedne večeri, davno, dok smo igrali jamb na život i smrt, u lakoj senci  leta, i teškoj senci životnih preispitivanja ispričao mi je priču o ribaru. Znate priču o  ribaru...? Za ovolike godine možda ste je negde čuli... Ali ne ona sa zlatnom ribicom... druga jedna...

Ona priča ... kad ribar na obali lagano sedi, zabacio uducu, uživa i peca. Naidje tuda stranac, koji je u pričama obavezno i bogat, (iako pouzdano znam da postoji mnogo strane sirotinje ali se ona iz nekakvog neobjašnjivog razloga retko pominje u poučnim pričama), i u lakoj konverzaciji pita ga  šta tu radi.
"Pecam" - odgovori ribar.
"Od toga živiš? Jesi li zadovoljan" - nastavio je radoznalo stranac.
"Jesam, od toga se hranim, a što mi preostane prodam i kupim šta mi treba." - objasni jednostavno ribar.
 "Ali zašto ne kupiš mreže?" - začudi se stranac .
"Zašto bih?" - pita ribar.
 "Da njome  uhvatiš puno više ribe, pa imaš još više da prodaš, pa  zaradiš novac, više novca nego ovako kada pecaš".
" I onda?" - opet pita ribar.
"E onda...  kad to prodaš skupiš novac pa kupiš malu barku, pa imaš i par radnika, pa hvataš još više, i više, pa više prodaš pa budes još bogatiji..." -objašnjava stranac.
"I onda?"
" E pa onda kupiš veliki brod, pa imaš puno radnika, i još više loviš i imaš još para..."
"I onda"?
"E onda kada imaš nekoliko brodova i radnika napraviš fabriku za preradu ribe, lanac prodaje i budeš bogat čovek..." - završi stranac.
" I onda?"  - pita ribar.
 " E,  pa onda dodješ ovde, uživaš, legneš, zabaciš ...  pecaš..."

Mora da ste čuli ovu priču o ribaru...
Ono... kad dodješ na početak.
I zatvoriš krug.
Ne dozvolite da vas ubede. Ne pravite uzaludne krugove.
Možda vam je štap već u rukama.
Usporite... zabacite...

Miljena Minja Drndar

Cinque Terre - proleće boje sladoleda

 Na pitanja puno prijatelja gde sam to tačno bila i zašto baš tu, šta tu ima i kako je bilo, nisam imala odgovor baš potpuno jasan i jednostavan, jer ono što se često od putovanja očekuje ovde na prvi pogled izostaje. Kažem - prvi pogled.
                                                                     Riomađore

 Ako ste se nameračili na put sa ciljem da vidite muzeje krcate čuvenim slikama, crkve i gradjevine arhitekata svetskih imena, steknete velika saznanja, stanete na široke trgove i bulevare zvučnih imena, bacite novčić u fontanu koja je statirala u filmu, popnete se na kulu prepoznatljivu čak i potpunom nepoznavaocu geografije i gradova, ako vam putovanje podrazumeva ludi noćni provod, varijete igračice, pabove i žurke, ako ne možete bez tržnih centara i šopinga, ako ste željni iskopina iz doba rimljana, neolita i jure - onda ne idite u Cinque Terre. I napustite dalje čitanje jer ništa od toga ovde nema.
                                                              Pogled na Vernacu

 Ako volite sjaj i raskoš u svom prvobitnom, istinskom i iskonskom obliku, pred kojima se osećate uklopljeno i sraslo a ne jadno i malo gledajuci ih - na pravom ste mestu. Govorim o onoj vrsti sjaja i raskoši koju može da ponudi samo potpuno jedinstvo čoveka, kamena i mora, života ljudi koji su mu se prilagodili zidajući svoje domove na liticama kao staništa ptica, ne oštećujući ni za milimetar prirodu u kojoj su se našli. Svih pet srednjevekovnih sela (uglavnom sva su nastala tokom XII veka) Nacionalnog parka Cinque Terre (Pet zemalja) napravljena su u baš tako - uklesano u useke i litice duž potoka bistre pijaće vode koja se slivala sa planina, a po kojima su i dobijala imena: od juga prema severu - Riomađore, Manarola, Kornilja, Vernaca, Monteroso del Mar.  Da te kuće, nalik na kockice šećera poredjane jedna na drugu nisu obojene u pastelne boje sladoleda (vrste sladoleda zamislite sami!) već da su boje kamena- verujem da se selo ne bi ni videlo. Toliko je sraslo sa okolinom. No, boje su tu, eksplodiraju na sve strane: sa fasada, vrata i prozora, sa limunova i narandži iz svake male bašte koja se mogla udenuti izmedju kuća, sa saksija i cveća u njemu, sa čamaca u luci, sa mora i neba, sa gajbi voća i povrća ispred malih radnji, sa vinograda, voćnjaka i povrtnjaka posadjenih na mukotrpno pravljenim "terasama" svuda iznad i okolo sela i na putevima izmedju na strminama i liticama ka moru.

Takav odnos ljudi prema mestu na kome žive, sklad i želja za očuvanjem postojećeg rezultirala je proglašavanjem ovog Nacionalnog parka UNESCO-vom kulturnom baštinom.

   Zašto sam ovde došla? Zašto se ovde dolazi?
   Ovde se dolazi jer je ovde vreme stalo. Ukopalo se u protekle vekove i ne mrda. I ako hoćeš da živiš a da ti se čini kako ne protiču dani - dođeš ovde.  Pa posle ne znaš koliko je vremena prošlo...
   Ovde se dolazi da šetaš uskim ulicama izmedju kuća, polako, bez posebnog cilja, bez ikakvog cilja zapravo, da sediš na klupi na trgiću u Riomađore dok u crkvi traje služba, zapališ sveću, da se stopiš sa ljudima kada se završi, da tvoja deca trče sa njihovom, da se spustiš do male luke, gledaš kako sredjuju čamce, pomogneš ako ti dozvole, sačekaš ribare, (u Manaroli čamce izvlače kukom na gore), raduješ se njihovom ulovu, udišeš miris mora i sveze ribe u sumrak, sedneš na obalu i dižeš noge kada naidje veliki talas da ti ne pokvasi patike (ili da ti pokvasi noge ako je leto), da se voziš vozom od sela do sela, izadješ, jedeš na ulici picu, pržene lignje u fišeku i kolače iz pekare ako nemaš puno para, ili jedeš u restoranu na vrhu litice ako para imaš, ili ne jedeš uopšte ako si se najeo lepote (da, i to je moguće, ograničeno vreme doduše),  pa onda nazad, istim vozom, kroz tunele.
                                               Podizanje ribarskog čamca iz mora

Ovde se dolazi  da se popneš na kulu iznad Vernace i gledaš pučinu, da se izuješ čak i u martu i potrčiš plažom u Monterosu, da sačekaš bar tri prva maratonca u lokalnoj trci, naravno i aplaudiraš. Ovde se dolazi da zamišljaš da onaj gornji izlaz koji ima svaka kuća nije služio samo u slučaju nužde, (svaka kuća izlazi na dve ulice- donju gde je glavni ulaz koji se  strmim stepenicam  penje na sprat gde je zapravo stan, a onda iz stana izlazi na gornju ulicu koja je u nivou stana), da je služio tajnama koje ti šapuću pukotine u zidu pored, da ispod sedamstogodišnjeg svoda pomisliš na noć, gusare i strah, da se ujutru probudiš u tišini po kojoj diskretno tupkaju stopala po pločniku ispod prozora.

 Ovde se dolazi da ti je limun na dohvat ruke, da ubereš njegov list sa drveta, protrljaš ga medju prstima i mirišeš na mediteran, da obučeš nešto lepo što inače ne bi jer ovde možeš da zamislih šta god želiš da budeš, da obučeš nešto sasvim obično i svakodnevno što inače ne bi i ništa ne misliš,  da dobiješ upalu mišića uz stepenice do vidikovca, da ti pogled odatle vidi još dva sela na liticama golim okom. Ovde se dolazi da vidiš kako se mukotrpno radi, kako se na strminama iznad i okolo sela stvaraju vinogradi, bašte i povrtnjaci na "terasama", kako se u zrnu zarobi sunce i dobije vino, kako se voli svoja zemlja, zemlja i more od koga se živi.
Ovde se dolazi da se bude.
                                                                  Manarola

 

Ah, da! Ovde se dolazi jer su blizu Piza i Portofino...

U jednom je čuveni krivi toranj, u ovom drugom, mondenskom mestu  su zvezde Holivuda, lepota, i raskoš neke malo drugačije vrste. Ali, rekoh na početku da napusti dalje čitanje onaj ko očekuje tu priču... Tako da... o tome drugi put.

                               

Trešnje

Ne volim prve trešnje.

One sakupljene i vezane koncem u "vezice". One kojih je bilo malo a koštale su puno, bledunjave, prozirne, uvek kupljene da se obradujemo.

                                                         
Nisam im se, nekako, uprkos svemu,  radovala, nisam mislila da toliko vrede, nisu bile sto dukata,  ali mirisale su mi na neku prevaru, podozrevala sam da to nije eksluziva već podvala,  igra roditeljskim osećanjima,  i govorila bih majci da ih ne kupuje, da mi se ne jedu, a ona  ih je ipak kupovala, kao što su to činile i sve druge majke tih dana i svih ovih godina od kada znam za maj i trešnje. I nisam znala da objasnim zašto ih ne volim, ne znam to ni danas, taj osećaj odricanja kada se izvadi novčanica, nismo bili siromašni, pa ipak, osećaj da je drvo svačije, jer nekada su stabla voća bila svuda po dvorištima koja pamtim, i da se trešnje ne vezuju, da se trešnje jedu iz vangle, pune bele vangle na crvene tufne, oko koje svi sedimo i  svi vadimo po punu šaku, trešnje se jedu sa drveta, dok sediš na grani i malo bacaš onima dole, malo u kesu zakačenu o čvor, a malo u usta, trešnja se jede kada sama puca, kada je crvena kao zaboravljeno vino, već gotovo tamna kao noć, ili ona "bela", koja se kao akvarel razliva po krošnji, pa vas u ulici gde ona rodi u svakoj kući godinama služe ćilibarnim slatkom od "belih trešanja". Kažem, mama bi ih kupovala. I donosila nam u vezicama, pa sam ih stavljala na uši kao mindjuše da duže i lepše traju.
 A onda je moja baba posadila trešnju u dvorištu, na dohvat svih ruku. Junsku, onu koja radja kasno, bogato i slatko. I onda smo je jeli onako kako se trešnje jedu. I svi u komšiluku oko nas.
I onda je doslo bombardovanje. I onda se za 7 dana osušila.
Do korena. Crna.
Šta ti je čovek! Mi smo preživeli.
Miljena  Drndar