"I ja bih ovakvog dedu!" - kaže moje dete.
"Kakvog?" - pitam ja sa pola pažnje, dok kuckam nešto.
"Pa ovakvog, kao sa ove reklame, da mi kupi sve što mi treba!"- kaže on.
Ma nemoj!!! Ovakvog??
Sa reklame gde je "jednog dana rešio moj deda da mi kupi sve što meni treba... " pa stoga otišao u banku, digao kredit, jer "ne može unučetu da da kaže - ne, pa mu zato banka kaže - što da ne!!!!!" I onda tog dedu sveže iz banke pristiglom unuče čeka sa spiskom nalik egipatskom svitku, i odlaze da kupe sve što joj treba, a treba joj kuća za lutke roze boje, trotineti i automobili, torte na tri sprata, baletska oprema i ljubimac, a onda se dave u igračkama od pliša nekog tržnog centra jer jasno - trebaju joj i one, i uopšte uzev provode se tako što deda nemilice troši kredit sa fiksom ratom, uz još nižu kamatu.
Aha. I mi sad treba da pošaljemo dedu u banku. Ili da plačemo što dete nema "sve što mu treba", ili kukamo, kako eto, svi sve imaju, samo naše jadno dete nema...
Ne budem lenja, nadjem pismo koje je nedavno napisao dedi. Imali su zadatak u školi, on ga je napisao i na srpskom, jer kako je rekao učiteljici - moj deda ne zna nemački.
Pročitam mu:
"Ja mnogo volim moga dedu. On živi u Srbiji. Zove se Ratko. Svaki raspust ja provodim kod njega. On je najbolji deda. Svakoga dana on nas vodi u jednu šumu, zove se Čačalica. Tamo se igramo fudbal, trčimo, smejemo se. Posle toga idemo kroz grad, i deda nam kupi kokice. Kada je mnogo toplo deda nas poliva vodom. Popodne nas vodi da gledamo konje. Moj deda je bio fudbaler. Ja ću biti kao on. Jedva čekam letnji raspust da ga vidim ponovo." (Danilo, 7 godina).
"I? Sad mi kaži - je'l bi zamenio svog dedu?
"Ne bih" - kaže, i spušta glavu. "To sam onako rekao".
Nije dete krivo. Ono vidi laž a laž kad hoće da se svidi umotava se u roze, skakuće po notama i govori umilnim glasom. I odrasle i manje naivne ume da razvali - a neće dete.
Ni banke nisu krive, ako ćemo pravo, to im je pos'o, mora i to neko da radi.
Za druge ne znam, ali ja bih bila kriva da dozvolim da ovo prodje. Kod mog deteta. Deda na kredit umesto deda na igralištu, deda na hipodromu, deda sa kojim pumpa točak od bicikle. Deda na kredit umesto dede sa loptom, dede sa kokicama, dede u parku. Deda koji kupuje sve što mu ne treba umesto dede koji ga uči šta treba.
Šamar sebi i šamar dedi da opalim ako padnemo na ovo.
Moja je krivica. Ako mu to ne objasnim. Ako ga ne naučim.
Jer mene su naučili. I ako mi išta u životu drži balans na konopcu kojim hodam, jeste poluga naučenog- da ne gledam levo i desno gde je ono što hoću a ne mogu i nemam, nego pravo gde je ono što mogu i imam. I da se ne okrećem gledajući ono što sam mogla nego pomislim na ono što na primer - mogu a ne treba i neću.
Naučili su me, jer više nego sigurno postojao je i tada neki deda i neka baba koji su mi izgledali bolje od onih koje imam ja. I mislila da mi ko zna šta sve treba, samo nije bilo prigodne reklame da mi artikuliše želje i uputi nas na odgovarajuću banku i radnje. Pa ipak, danas mislim da su mi baš ovi moji dali sve što mi je trebalo: i dovoljno priča, vremena i poljubaca, i batina i zagrljaja, i pohvala i grdnji, i dovoljno "da" i isto toliko "ne" i poklona kad se moglo i ničega kad se nije moglo.
Bila bi kriva da im ne objasnim šta im zaista treba. Šta ne treba - a može. Ako može. I da nije kraj sveta ako ne može. I ako to drugi mogu. Posebno to. Jer doći će vreme da može.
Da ne zavide, da rade na sebi. Da rade. Uče. Rade. Rade.
Da nikada ne kukaju, jer im niko neće pomoći. Da razmišljaju o rešenjima. Da rade.
Da nikada, nikada ne patiš što nešto nemaš, da budeš srećan zbog onog šta imaš. I radiš na tome da imaš ono što nemaš.
Da je u životu već mnogo ako imaš: - dve zdrave ruke, dve zdrave noge, roditelje, babu, dedu, tetku, ujaka, strica, kumove, ako nisi gladan, šta god pojeo, ako uveče legneš u topao krevet i probudi te neko ko te je pred spavanje poljubio.
"Kakvog?" - pitam ja sa pola pažnje, dok kuckam nešto.
"Pa ovakvog, kao sa ove reklame, da mi kupi sve što mi treba!"- kaže on.
Ma nemoj!!! Ovakvog??
Sa reklame gde je "jednog dana rešio moj deda da mi kupi sve što meni treba... " pa stoga otišao u banku, digao kredit, jer "ne može unučetu da da kaže - ne, pa mu zato banka kaže - što da ne!!!!!" I onda tog dedu sveže iz banke pristiglom unuče čeka sa spiskom nalik egipatskom svitku, i odlaze da kupe sve što joj treba, a treba joj kuća za lutke roze boje, trotineti i automobili, torte na tri sprata, baletska oprema i ljubimac, a onda se dave u igračkama od pliša nekog tržnog centra jer jasno - trebaju joj i one, i uopšte uzev provode se tako što deda nemilice troši kredit sa fiksom ratom, uz još nižu kamatu.
Aha. I mi sad treba da pošaljemo dedu u banku. Ili da plačemo što dete nema "sve što mu treba", ili kukamo, kako eto, svi sve imaju, samo naše jadno dete nema...
Ne budem lenja, nadjem pismo koje je nedavno napisao dedi. Imali su zadatak u školi, on ga je napisao i na srpskom, jer kako je rekao učiteljici - moj deda ne zna nemački.
Pročitam mu:
"Ja mnogo volim moga dedu. On živi u Srbiji. Zove se Ratko. Svaki raspust ja provodim kod njega. On je najbolji deda. Svakoga dana on nas vodi u jednu šumu, zove se Čačalica. Tamo se igramo fudbal, trčimo, smejemo se. Posle toga idemo kroz grad, i deda nam kupi kokice. Kada je mnogo toplo deda nas poliva vodom. Popodne nas vodi da gledamo konje. Moj deda je bio fudbaler. Ja ću biti kao on. Jedva čekam letnji raspust da ga vidim ponovo." (Danilo, 7 godina).
"I? Sad mi kaži - je'l bi zamenio svog dedu?
"Ne bih" - kaže, i spušta glavu. "To sam onako rekao".
Nije dete krivo. Ono vidi laž a laž kad hoće da se svidi umotava se u roze, skakuće po notama i govori umilnim glasom. I odrasle i manje naivne ume da razvali - a neće dete.
Ni banke nisu krive, ako ćemo pravo, to im je pos'o, mora i to neko da radi.
Za druge ne znam, ali ja bih bila kriva da dozvolim da ovo prodje. Kod mog deteta. Deda na kredit umesto deda na igralištu, deda na hipodromu, deda sa kojim pumpa točak od bicikle. Deda na kredit umesto dede sa loptom, dede sa kokicama, dede u parku. Deda koji kupuje sve što mu ne treba umesto dede koji ga uči šta treba.
Šamar sebi i šamar dedi da opalim ako padnemo na ovo.
Moja je krivica. Ako mu to ne objasnim. Ako ga ne naučim.
Jer mene su naučili. I ako mi išta u životu drži balans na konopcu kojim hodam, jeste poluga naučenog- da ne gledam levo i desno gde je ono što hoću a ne mogu i nemam, nego pravo gde je ono što mogu i imam. I da se ne okrećem gledajući ono što sam mogla nego pomislim na ono što na primer - mogu a ne treba i neću.
Naučili su me, jer više nego sigurno postojao je i tada neki deda i neka baba koji su mi izgledali bolje od onih koje imam ja. I mislila da mi ko zna šta sve treba, samo nije bilo prigodne reklame da mi artikuliše želje i uputi nas na odgovarajuću banku i radnje. Pa ipak, danas mislim da su mi baš ovi moji dali sve što mi je trebalo: i dovoljno priča, vremena i poljubaca, i batina i zagrljaja, i pohvala i grdnji, i dovoljno "da" i isto toliko "ne" i poklona kad se moglo i ničega kad se nije moglo.
Bila bi kriva da im ne objasnim šta im zaista treba. Šta ne treba - a može. Ako može. I da nije kraj sveta ako ne može. I ako to drugi mogu. Posebno to. Jer doći će vreme da može.
Da ne zavide, da rade na sebi. Da rade. Uče. Rade. Rade.
Da nikada ne kukaju, jer im niko neće pomoći. Da razmišljaju o rešenjima. Da rade.
Da nikada, nikada ne patiš što nešto nemaš, da budeš srećan zbog onog šta imaš. I radiš na tome da imaš ono što nemaš.
Da je u životu već mnogo ako imaš: - dve zdrave ruke, dve zdrave noge, roditelje, babu, dedu, tetku, ujaka, strica, kumove, ako nisi gladan, šta god pojeo, ako uveče legneš u topao krevet i probudi te neko ko te je pred spavanje poljubio.
Нема коментара:
Постави коментар