Babe!

Rasla sam uz dve babe, međusobno potpuno različite. Jedna, očeva majka, je obožavala holivudske filmove, lepe ljude, šminku i elegantnu garderobu, obožavala da ima sve novo:telefon, tv u boji i iznalazila načine da to kupi na sto rata ali čim se pojavi, radio joj je bio uvek uključen na muzičku stanicu, pevala je i snimala se na magnetofonu ( i nas decu je snimala), pravila interne intervjue u kojima smo svašta izjavljivali, non stop menjala cvetne tapete, nije znala da pliva ali nas je vodila na more, šila nam da se oblačimo kao iz žurnala, teške teme je izbegavala u širokom luku a političare je procenjivala na osnovu toga kako deluju kao pojava.

Druga baba, majčina majka, čitala je ozbiljen knjige do kojih je mogla da dodje,  Politiku od prve do poslednje stranice, mogla je da priča sa članovima Parlamenta a da se ne obruka, matematičke zadatke rešavala na sopstveni način, razgovarala sa nama kao da smo najpametniji, svaki ručak spremala za najviše pola sata, istupala ispred radničkog saveta, vreme sa nama provodila u razgovorima, citirala Gorski vjenac,  mudrosti izgovarala prirodno ko da pije čašu vode, i bila u potpunosti neopterećena nameštajem, modom i lepotom, mada nije bilo dileme da je sve nas smatrala najlepšima. Jednoj je život bio Radost, drugoj Mudrost.
E, ono što sam htela da kažem jeste da one takve različite nikada nisu došle u konflikt. To je umeće razgovora da kada vidiš da ste različite obale onda napravite most od zajedničkog peska i šljunka. Taj materijal smo bili mi, njihova deca i unuci koje nikada nisu dovele u situaciju da eventulano arbitriraju između dve babe, da odlučujemo, da se delimo, čak ni da slušamo primedbe na drugu stanu.  Udovoljavale su jedna drugoj kada bi dolazile u posete i gledale da ni jedna ne objašnjava drugoj bilo šta. Da plivaju po površini, malo prsno, malo ledjno, bez ronjenja u dubine. Kafa, krofne i slatko od ruža. Nepodnošljiva lakoća konverzacije! Kao da su školovane za venecijanskog poslanika.
I tako, rasla ja između njih dve...
Miljena Minja Drndar

Ne slušajte

Nemojte slušati savete da rušite zidove koje niste ni podizali, da se okrećete bez pozdrava i odlazite napuštajući sve što izgleda kao da vas pritiska, da jebete majku svakom ko vas mrko pogleda, da ulazite u čopor kako bi se vratili kao vođa istog, da ograđujete i pregrađujete svetove i u njih puštate ovog a izbacujete onog. Nemojte, jer to pišu oni što sede u fotelji, nisu ni zidali ni rušili, nisu se okretali bez pozdrava jer nigde nisu ni otišli, nisu ni videli čopor a još manje bili vodje, niti su jebali majku ikom ko ih je gazio, ni pregrađivali ni ograđivali svet. Taj ti

put asfaltiraju oni što još idu makadamom. U tu te reku gura onaj što ide mostom. Samo moje rođeno oko zna ima li zida, koja mu je visina za preskakanje i debljina za rušenje. I da li ga srušiti ili naslikati mural na njemu. I samo noge koje su već pregazile duge staze znaju šta je odlazak i napuštanje a posebno vrednost zagrljaja i gorčinu okreta bez pozdrava. Noge kojima sam gazila zemlju, beton i dubodoline, noge koje su u avionu kao kod kuće, a ipak dobro pamte tiskanje u autobusima, tramvajima i vozovima. A dotad već znam da mrki pogledi ne znače nužno i mrke namere, kao što i nežni mogu biti potpuna zabluda. Da tapšanje po ramenu ume da završi udarcima u leđa. Naučila sam u medjuvremenu i šta je čopor, i nije mi se svidelo. I da je sopstveni svet najlepši bez ograda, kada svakog dočekam i ispratim s osmehom. Nekoga kada uđe, nekoga kada izađe.
Miljena Minja Drndar     

Nije lako biti hejter

Nije lako biti hejter. Treba imati velika ledja za taj teret malodušnosti, mržnje i zlobe da za sve, svakog i svašta imaš da kažeš nešto i da ti nikad ništa nije po volji: ako je neko dobar taj je folirant, ako je lep- to je do fotošopa, ako je ljubazan - peder je, ako nije ljubazan onda je sirovina, ako je na fejsu - nema život, ako nije na fejsu - neinformisana je budala, ako kači slike dece, ručka i kućnih ljubimaca- šta se koga tiče njegova intima, ako ne kači - tu je samo da druge špijunira, ako nešto piše-

umislio je da je pisac, ako živi od umetnosti - prodao se, ako je otišao iz zemlje- izdajnik je, ako nije otišao - nesnalažljiva je budala,  ako se vratio - glupi je gastarbajter, ako se kiti grad- bacaju se pare, ako se ne kiti- najgori smo grad, ako radi- jebeš pos'o za male pare, ako ne radi- jebeš život bez posla, ako je neko uspeo- on ga zna dok je bio niko i ništa, ako nije uspeo -luzer je,  ako neko ima - sigurno se nakrao, ako prosi- najlakše je da se prosi, ako se kupe migovi- šta će nam avioni, ako nemamo migove- čime mislimo da se branimo, ako je Novak prvi - jebe mi se što je prvi, ako je drugi - što nije prvi?.
Uopšte uzev, oni bi sve  bolje, pametnije i lepše samo da imaju priliku i da ih neko nešto pita : napravio bi nacrte svih mogućih zakona da se zna red, napisao dva tri bestselera, sastavio budžet, pa tim za svetsko prvenstvo u fudbalu, osvojio bi i Vimbldon da su ga nesto upisali na vreme na treninge, pa bi znao i dal' ćemo u Evropu ili da im se najebe mile majke, gastarbajterima bi zabranio zidanje da ne šire neukus u arhitekturi, prijavio bi ove što mlate žene nego nikako da ih čuje i vidi,znao bi šta sa paradom ponosa, sa reformom školstva, sa lečenjem dece u inostranstvu, sve bi to sredio... Evo, samo da skine pidzamu i odjavi se sa fejsa.
I mislim se, kolika su ta ledja da sve to nose, i usta da pljuju, i mozak da smisli.
Miljena Minja Drndar

Plači, bre!

Ležim ja na stolu, na tretmanu kod prijateljice šminkanja čarobnice, a kako to ume da potraje pričamo o svemu i svačemu, ona kaže kako nikad ne plače pred decom i ne pokazuje tugu nigde javno...

Reko' slušaj me, ne da plačem pred decom nego sam i njih naučila da plaču, mi svi javno plačemo, što od tuge što od radosti, vičemo, i grcamo kroz suze, sve naglas dok se ne ispriča šta je kome na srcu. Ja plačem, deca plaču, moj otac plače, tetke, ujak, braća i sestre i dobar deo najbliže okoline koju sam to naknadno naučila. Počeli su da plaču javno čak oni što nisu plakali ni u tišini sobe. Mi plačemo na proslavama, pojedinačno i kolektivno, dok držimo zdravice, na prvi valcer, na Miroslava Ilića, a vrlo često i na Džeja, a na "Stani stani Ibar vodo" do druge strofe smo se već naplakali i utešili. Na aerodromima plačemo kad se rastajemo, pa onda kad se sastajemo. U autu kad krećemo na more deca plaču za dedom koji ostaje - prvo jedno a onda svo troje, pa što deca prodaju džem kraj puta a mi idemo na more, pa kad čitamo bajke sa tužnim i srećnim krajem, kad gubimo meč i utakmicu a onda i kad pobedimo, za nepravde raznih vrsta pa kad pobedi pravda, kada smo diplomirali, kad su se radjala deca, i na moru plaču deca jer mi odmaramo a sobarice i konobari rade, pa onda zbog pasa što tužno gledaju ispred kioska sa girosom, i zbog mačke koja je trudna a nema kuću... Prijateljica i ja dok jedemo kolače i pijemo kafu u kuhinji isplačemo se zbog onog što je bilo pre 100 godina i zbog onog što smo zamislile da će se desiti a nikad se nije desilo niti će. Tako, plačemo a sve jedno drugog upalkani pitamo: što, bre, plačeš? Htedoh reći - plačite slobodno! Nekad će biti lek a nekad se suze okrenu na smeh. Jer, progutane suze ako jednom poplave biće to toliko duboko, da nećemo više imati daha da izronimo.
Miljena Minja Drndar

Slika: Gustav Klimt

Ja se sećam a vi kako hoćete

Ne, 8. mart nije oklembešeni karanfil i nije  parfem, ni večera uz sveće, ni rasprava o tome je li ona žena koja ga priznaje feministkinja a ona koja ga ne priznaje to nije. Prvo, 8. mart mi služi da se setim da ovo ne bih pisala kao što sada pišem, jer možda ne bih bila pismena, kao žensko dete. Pa onda, da i kada bih bila pismena niko ništa što žena napiše i kaže ne bi uzeo ni u najmanji obzir jer ne bi imalo uticaja na promenu stvarnosti shodno odsustvu  prava glasa. Danas, osim prava glasa, može se menjati i kandidaturom i participiranjem u vlasti.
Pa zatim, da mogu, ako to želim, da se školujem i radim.  Neko drugi se borio za moje pravo na školovanje i da ono što ja radim bude plaćeno isto kao kada radi muškarac.
Da mogu da objavim knjigu. Da su godine istrajnosti žena pre mene učinile da se sve manje smeju jer je knjigu pisala žena. Da žene ne smatraju ludim ako pišu nešto drugo osim ljubavnih pisama. I da budem jedna u nizu, zbog kojih jednog dana neće biti važno ime na koricama nego sadržina.
  Postoje oni koji zaboravljaju i uporno se pitaju zašto se slavi ovaj praznik, i to zaboravljaju vrlo često i pitaju vrlo glasno,nažalost, baš žene. Pitaju zašto žene nisu lepo ostale da kuvaju i čuvaju decu, i time sebi olakšaju život, a da ne moraju da rade dok ih kuća čeka kada se vrate s posla. Treba podsetiti da se borba za prava žena nije vodila da bi ženu odvukla iz idile kuće, mešenja kolača i dočekivanja muža u zagrljaj, već da bi se zaštitile žene. One su, da bi porodice uopšte mogle da prežive u uslovima kapitalizma, već uveliko  radile teške poslove u industriji, uglavnom teške jer nisu imale obrazovanje,  a borba se vodila kako bi im se ukinuo noćni rad, kako bi dobile pravo na tudničko bolovanje koje nisu imale, poboljšali im se stravični uslovi rada, zaštita na radu, i kako bi bile plaćene isto kao muškarci za isti posao ... a sa njima su u paketu borbe išla i deca koja su takodje mučno radila.
  Da ovaj praznik nismo koristili samo za sindikalne pijane proslave, znali bi da to što danas imamo nije palo s neba, nego je tekovina decenija tudje borbe iza nas. Za nas.
  Da 1. maj nismo obesmislili i pretvorili u okretanje jagnjeta na uranku, danas bi možda još znali da su se za 8 8 8, od čega je prva osmica osmočasovno radno vreme, izborili pre nas, i to krvavo, radnici na koje je policija izašla oružjem i podosta ih pobila. I to ne jednom.
Ne, mi zaboravljamo, a zaborav se plaća.
Plaća se time što sve više radnika opet radi po 9, 10, 11, 12... sati, ćuti i srećno je što ima posao, ne žale se, a i da se žale- nema ko da ih zaštiti, time što žene opet biju bitku za trudničko bolovanje, bolje uslove rada, sve u krug, i sve ono što je neko pre nas već izborio a mi olako ispustili i izglubili želeći da budemo iznad toga...
  Obesmislili su praznik i mi smo im pomogli. Posebno su im pomogle žene, koje "ne priznaju  praznik" jer "nisu feministkinje", jer "one hoće pažnju svih drugih dana u godini a ne jedan", jer "nema dana muškaraca, pa što da ima dana žena", jer "neće one da slave ravnopravnost, hoće da budu žene"... i slične budalaštine gde je suština potpuno zatrpana.
  Poklonima i ražnjem, mic po mic, ubedili su nas da je to sve jedna glupost, koju prave žene treba da preziru, a da radnici više i nećemo biti jer će svi biti biznismeni i kapitalisti.
Ne, 8. mart nije feminizam. Nije parfem, karanfil i večera a 1. maj nije okretanje jagnjta na uranku.
Ja se sećam, a vi kako hoćete.
Miljena Minja Drndar

E to je važno!

Ja još uvek živim u uverenju da su najskuplji ukrasi oni iz 1970 i neke.
To su one kugle od pravog tankog stakla, roze i kajsija boje sa nacrtanim pečurkama i sitnim snežnim bobicama, one kugle koje se vraćaju prvo u papir, pa u kutiju i koje se kače po navici na najviše grane jelke jer su tu najbezbednije od udara.   Odmah za njima tu je balerina, ...srebrna kućica pod snegom u kojoj, majke mi, živi neko kad je stavim na granu, zeleni čajnik,crveno zvonce, Sneško sa ljubičastom kapom (onaj sa crvenom je Milanov, a ja sam mu razbila slucajno kapu), pufnasta  lisica, ptičica koja se "štipa" za drvo. Verujem da bombone sačuvane iz tih godina, zvane "salonske" danas nigde takve niko nema, kao i čokoladnu pticu slavuja obučenog u tanka šarena pera folije.

Vrh jelke čuvan je kao relikvija, pa i danas kad stavljam vrh strepim kao da operišem na otvorenom srcu.

O, da! Bili su to ukrasi koje smo kupovali svake godine samo po jedan ili dva na ulici, ponekad one lepše u robnim kućama, ili svakom po jedan kada se rodio i brat... Kada smo morali da izaberemo onaj koji nam se najviše svidja, pa biramo, sve gledajući u prste onom drugom, da ne izabere bolje, pa na kraju kupimo isto, i kada nismo ni naslućivali da nam je taj izbor više neko skroman u odnosu na neke srećnije daleke zemlje, jer smo verovali da živimo u najsrećnijoj zemlji. Birali smo sa pažnjom kakvom se bira sopstvena radost. Ponekad bi "od nekoga ko je dobio od nekoga ko živi negde" dobili čokoladnog Deda Mraza, Sneška, pticu ili burence (sa alkoholom i višnjom unutra), i nismo imali pojma da te čokoladne ptice i Deda Mrazeve deca tamo ne čuvaju godinama za ukras nego ih jedu, mada bismo ih neizostvno jednom otvorili i mi, (prethodno skupljeni da razmotrimo posledice)i i umesto svežeg, mirisnog, zatekli načisto pobelelog i bajatog Deda Mraza. Iz kutija na tezgama poredjanih duž Tabačke čaršije virile su raznobojne trake koje godinama više nigde takve, izašle iz mode,  ne viđam i čestitke koje već  godinama niko nikome ne šalje. One koje bi nam stizale, stavljali smo u dno jelke, a neke i dan danas čuvam u kutijama za ukrase. Slike sa njih bili su naši izleti u noćni spokoj nekih dalekih seoca pod snegom, u usnule gradove u podnožjima planina sa visokim tornjevima crkava, takodje pod snegom, tu smo se sretali sa Deda Mrazevima koji su izgledali sasvim drugačije od onih koji su se maskirali u preduzećima naših roditelja gde smo primali paketiće, a fenjeri i sveće goreli su na tim slikama romantično za razliku od naših sveća koje su upaljene u našim kućama uvek podsećale isključivo na restrikcije struje! Da bismo dobili paketić u koji smo gledali na gomili ne znajući tačno koji će nas zapasti, i mereći da li je u svima isto, morali smo nešto da izrecitujemo ili  otpevamo, ili bar da plačemo ako ovo prvo nismo znali ili hteli pred publikom. (Milane, ti si od kada si progovorio do petog razreda recitovao "Zima zima e pa šta je" , bez blama).

Ništa se ni sa čime nije slagalo. Ni nalik jelkama danas, stilizovnih po standardima časopisa o uredjenju enterijera, tako da ih s divljenjem gledaš, ni mrva kiča na njima. Svaka druga koju vidim je bela ko šlag na torti s roze svetlucavim kuglama. Ne, tada je svaka bila drugačija a svaki je ukras bio priča za sebe, a jelka je licila na - jelku. Iako su opet sve ličile jedna drugoj i nama sa njom.
U školama smo pravili  trake od  krep papira kojima smo kitili učionice, pravili panoe, spremali priredbu pod budnim okom učiteljice, učili recitacije i pesmice, spremali se za  "doček" u prepodnevnim časovima dve nedelje pre 31. decembra.
Roditelji su na "doček" Nove godine odlazili doterani i nasmejani,  a vraćali se raščupani, sa konfetama u kosi, opet nasmejani. Čuvali su nas baba i deda, neshvatljivo opušteni s obzirom koliko nas je bilo, i kakvi smo bili. Apsolutno srpemni na sve, kao marinci obučavani za specijalne zadatke. Imali smo pravo da biramo šta želimo da nam se napravi od hrane i slatkiša za to veče i te dane, a opet, birali smo stalno jedno isto svake godine i uživali u tome.
Danas... ne znate šta od ukrasa sve imam! A ja ne znam šta sve nemam! Kupovala sam godinama, oduševljena čega sve ima a ja nisam ni slutila da postoji, mirisne sveće u oblicima snova, gomilala sam iz godine u godinu ukrase u paleti boja da bi mi i slikari pozavideli, Deda Mrazeve, jelene, venčiće, kućice, voziće koji idu pravim šinama po zamišljenim stazama moga detinjstva... Slažem ih godinama već sa ljubavlju po stanu, već početkom decembra. Kupuj, kupuj, kupuj, kupuj...  Haljine sa štrasom, notesi sa jelenima,  podmetači sa pahuljicama, obeleživači za knjige sa jelkama, venčići, kugle, kutije, posude za šampanjac sa andjelima... vrište da ih se kupi! Moja deca u decembru imaju crveno - bež tanjire i šolje sa pahuljom... I pojedu omanju fabriku čokolade u vidu raznih figura za mesec dana. I tako... gledam sve to danas... i pitam se... hoće li oni pamtiti i po čemu njihove decembre... I hoće li im imati vrednost i kakvu, svo ovo šarenilo kojim sam ih okružila. Ima li smisla kupovina, ta poruka kapitala da se samo ako kupimo i imamo novo, i još i više i više i lepše i lepše... može pamtiti vreme?

Jer, danas znam, da nisu bili važni ukrasi, već dan kada se spremimo i idemo u grad da ih izaberemo, da "ponovimo" jelku, nisu bile važne čestitke nego to što smo iz birali, pa pisali i slali, i dobijali, i nije bila važna čokolada i salonske bombone već naša posebnost da ih imamo, i nije bio važan paketić nego to što i danas znamo neku pesmu napamet, i uzbudjenje pred početak dok trčimo hodnicima i gledamo nisu li možda čika Rašu prerušili kao prošle godine, i ponos naše mame dok recitujemo, i važno je bilo nestrpljenje da poklon otvorimo pre ponoći i pre Božica,  i važno je bilo to što su nam to dopuštali, i to što smo iako siti sve  pojeli za pola dana, i iznosili na ulicu da delimo sa drugima, i drugi sa nama, i važno je što smo petarde kupovali krišom, i to što smo u ponoć mogli da izadjemo na ulicu bez ikakvog straha za bezbednost, i što smo se vraćali kućama kad čujemo svoje ime koje nam dovikuju duboko iza ponoći. I važno je to što niko ne pamti kako je bio obučen, ali svi pamtimo ko je šta radio, i ko je šta rekao, i čega smo se igrali i kako nam je bilo lepo.  I nije važno gde je ko išao i putovao u doba praznika, jer, gde god ko bio nije jeo ni pio ništa mnogo više niti  mnogo manje od ostalih. I što su nam babe i dede bili živi i čuvali nas.  I to je važno, da smo pušteni da ostanemo koliko god možemo da izdržimo budni, i da smo u krevet odlazili spokojni. I važno je to - da je baš to i danas važno.
Miljena  Drndar

Jesenja sonata

Ovde jesen miriše na nove kolekcije džempera i kožu jakni u blistavim izlozima, sa pijace se nose buketi jesenjih ruža, a tezge su ukrašene bundevama svih oblika i nijansi oranž i zelenih boja.

Opada prvo kestenje, glatko i sjajno. To su oni dani kada šetam parkom i kupim ih po džepovima. Skupljam lešnike popadale svuda unaokolo, veverice dolaze i uzimaju sa gomilice koju im napravim. To su moje drugarice od trenutka kada sam pre petnaestak godina stigla, iznela Plazma tortu na terasu, pa ih zatekla kako se služe. Do tada sam verovala da žive samo u šumama i bajkama. Sunce se samo blago izliva po rukavcima sve hladnijih ulica, koje se pune nakon letnje opustelosti....

Trg se sprema za praznik starih zanata, po pločnicima će posuti slamu i napraviti virtuelni devetnaesti vek, dvorišta sa guskama i patkama, kovačnice, šnajderske radnje, i borbu vitezova. U pekari sa furunom na ulici izlaziće domaći mirisni hlebovi i stara jela, dok će decu vrteti ringišpil na ručni pogon. Sokolari će dopuštati slikanje sa svojim dresiranim predatorima, ukrašenim zvončićima i kapama sa resama.  Na bilboridima se smeše lica gostujućih pevača, predstava i koncerata. Đaci se raduju raspustu ostalom iz tradicije kada su ga deca u školama dobijala da bi pomogla porodičnom vađenju krompira.  Zvona katedrale zvuče kao nostalgija.

I da, isto je to kestenje kao i ono koje sam nekada skupljala kod kuće. I isti su džepovi. Samo ne miriše  bubnjara u kojoj su ih  Naser  i njegov otac pekli i moje su ruke veće od onih kada ih iz škole stavim u džep uniforme i zaprljam je zauvek. Jeseni su kod kuće mirisale na dim iz našeg, pa iz tetka Nadinog, pa iz Zaginog dvorišta i zvonile su smehom okupljanja. Esencija, sirće, oprane tegle.Tihi suton gde Dunav miruje. Samonikli orasi koje  ljudi skupljaju po Čačalici. Nenametljiva svečanost zadušnica. Pita s jabukama posuta prah šećerom u nedeljno oktobarsko popodne. Drva koja su kod nekog pristigla. Slatko od dunja. Naježena koža jer sam krenula lako obučena a sumrak je postao hladan. Prva košava i prašina u oči. Jesen miriše na slavske sveće i Rozen tortu. Na štamparsku boju. Na moju prvu knjigu. Na odlaske bez povratka.  Jesen je jesen, svuda zvuči kao nostalgija. Nostalgija za samim sobom.
Miljena Minja Drndar

Nisi kriva!

Dobila sam decu kada sam želela. Prvo nisu bila u planu. A onda sam želela. Prošlo je samo dva meseca od trenutka kada su "nekeko ušla u plan" do trenutka kada sam saznala da su na putu. I tako oba puta. Pa ipak, ta dva meseca dok sam čekala, činila su se kao večnost, jer želja je bila velika i njeno neispunjavanje makar i ta dva meseca, učinila je da zauvek zapamtim taj osećaj. I zapitam se šta ako nikada ne dodju. Šta ako sam žena koja ne može da ima dete?

Mene nisu smeli da pitaju kada će, zašto još nema dece i zbog čega. Ali pitanja sam videla u očima.
 Dobiti dete je dar koji ne zavisi od mene. Ne zavisi ni od koga. Niste krive. Imajte to na umu.
 ...Taj trenutak u kome se zakači za meko tkivo i raste do trenutka do koga se ne ugleda živo biće. Hoće li ili neće. Može li ili ne.  Od čega zavisi? Zašto neko nikada nije uspeo. A tako je želeo. Zašto je uspelo onome ko nije želeo? Činilo mi se u ta dva meseca da su svi trudni i da svi imaju decu osim mene. Zapamtila sam taj osećaj i prestravljenost. I zahvalnost, jer ja ništa nisam drugačije učinila od onog "nema" do onog "ima". Potpuna nemoć.
I iako dosta stvari mogu precizno da opišem, nisam sigurna gde je koren žaoke onih koje imaju decu prema onima koje ih nemaju, zašto vole da je zabodu kada nemaju drugo šta.  Ta medalja na grudima je jedina medalja koju ti prikači nevidljiva ruka. One koje je ne dobiju kao blagoslov, zbog toga se nepotrebno stide, kao da su krive, duboko u sebi tuguju,  nose nevidljivi teret sažaljivih pogleda i pakosnih komentara."Ona nije noću ustajala, ljuljala, nosila pod srcem... ona nije ovo, ona nije ono..."
A greške nema do "nje", kao što nije bila zasluga ni do nas. Zapamtila sam to.
I ako vam neko, drugačije kaže, vama od kojih je neko samo imao više sreće - ne odgovarajte mu ništa. I ne družite se više s njim.
Zapamtite osećaj. I kada postanete mame - utešite one koje to nisu.
A ako ne postanete- ne zaboravite da je život za vas imao drugi plan.

Savršen dan

Vraćam se iz škole, rani je oktobar, iz užarenog bubnja kestenje miriše, dajem za to ponetu i sačuvanu paru, sipam vrelo kestenje u džep školske uniforme koja će od njega biti crna ali ko mari, uzimam jedan i počinjem da žvaćem hrskavi plod jeseni... Nedelja je, na tv -u ide Dnevnik, ja čekam Otpisane, mama mi češlja mokru kosu... Deveti februar samo što nije istekao, tata napolju grli doktora, meni kažu dobila si brata, ne moraš sutra u školu... London, Covent Garden, uzimam Danila za ruku da kupimo sapune sa lavandom, limunom i laticama ljubičica, okrećem se i vidim ćerku i muža kako sede na trotoaru, smeju se, pričaju dok slušaju ulične svirače... Novembarsko veče, završavam roman, svi u kući spavaju, žao mi da bilo koga probudim a pobudila bih od sreće, uzimam flašu i nazdravljam sama sebi i knjizi... Januarska noć, neko me prati kući, nas prati čopor pasa, on me nosi jer se plašim... Jutro, leto, nikog nema osim mene i moje babe, ali to je kao da sam sa svojom senkom, ona mi sipa hladnu vodu a slatko je već na stolu, na vruć hleb maže mi džem... Profesorka srpskog u srednjoj školi, Caca, kaže jedan pismeni morala sam da ocenim sa deset, dobila je Miljena Nikolić, ko je to, ja ustajem...  Leutasch, Alpi, posle dugog pešačenja kanjonom izranja planinska kuća, prava tirolska krčma, sunce greje tako da sedamo za sto napolju, konobarica pita šta ćemo, za ostale ne znam ali ja ću sve... Na stolu je ogromna vangla na tufne, u njoj trešnje iz našeg dvorišta, ja sedim kod dede u krilu i hranim ga trešnjama....Ručak sa pogledom na Dunav...  Prvi put vidim jedan grad i odmah znam da će, jednom, biti zbog nečega poseban...  Brat i ja bojimo, on levu ja desnu stranu bojarice, a onda se ocenjujemo, on meni pet, ja njemu pet.... Tetka kaže bratu reci joj sa promocije hitno da dodje kod mene da mi sve ispriča, punjene paprike se krčkaju taman dok stigne, a on mi to dovikuje smejući se dok potpisujem knjige... Kristal, duga haljina, paluba, Bočeli, i svetla luke koju napuštamo dok isplovljavamo... Skuvam puding, brat svira gitaru, a ja i tata pevamo...  Vraćamo se sa fakulteta, brat i ja, oboje dali uslov za treću godinu, sviramo kao da je svadba kada ulazimo u ulicu,  roditelji okupljaju prijatelje na roštilj da časte, dimi se iz dvorišta kao iz indijanskog logora... Pred spavanje sestra i ja, sa prstima se igramo nekakvu izmišljenu igru gde kad pukne neki prst voli te onaj koga si na tom prstu zamislila, njoj pucaju svi prsti, meni samo kažiprsti i ona to zna pa stalno gadja njih... Budim se prvi put u Crnoj Gori kad prelazim most na ulazu u kanjon, pitam se da li je ovo moglo da postoji sve ove godine bez mene... Voz koji vozi od Barselone do Zabadela dok Dunja spava na mom ramenu... Kolači pod borovima Gradske kafane u doba kada su svi na plaži... Dunja i Danilo zaspali zagrljeni... Blagoslov nepoznate žene na ulici Granade... Orah i ja na njemu, dete hoćeš li jednom da sidješ dole, polomićeš se? neću!... Zagrljaj dečaka koji me prvi put vidi, i koji ne voli da se grli... Stižemo sa puta a tata stalno pita koliko imamo još, stavlja večeru da bude vruća i izlazi da nas dočeka... Svi gosti sede za slavskim stolom... I oni kojih nema u mislima.
Savršeni trenutci života mog.
 

Kada sam bila dečak

Negde pred kraj sedamdesetih, bila sam devojčica kratke, veoma kratke kose, mršava, mršavija od moje Dunje, iako u to, danas, nije lako poverovati . U okruženju braće, da bih ušla u orbitu bilo kakve igre, morala sam da se popnem na najvišu granu oraha, a boga mi i bele trešnje, da idem na krov po loptu, da skočim dole sa tog krova, da čitam stripove, da dedi donesem kantu vode od pet litara, naučila sam da precizno bacam trojke kada im fali treći za basket, pravila se da se ne gnušam petardi, oblačila majice sa koka-kola flašicama kao slikom, teksas bermude, i uopšte uzev izgledala sam tako,  kako je to lepo opisao pitanjem moj sin Danilo kada je video slike iz tog perioda  - " A zašto je mama bila dečak?"

    U to doba, dakle, kada sam imala nekih 7 ili 8 godina, na TV-u se prikazivala serija "Šalajko". E, ja sam izgledala kao Šalajko.  Za moju dušu bila je to preteška priča o dečaku koji kroz život prolazi sam, bez roditelja. Serije se maglovito sećam, ali jedna epizoda ostala mi je kao žig utisnuta u sećanje. U njoj je Šalajko najzad upoznao dobrog čoveka, usamljenog bivšeg rudara, koji ga uzima kod sebe i sa kojim počinje da živi, lovi ribu, prodaje suvenire... Bila sam presrećna jer Šalajko više nije bio sam! A onda je došao i šlag: zaljubio se! Devojčica se zvala Adrijana, i izgledala onako kako sam želela da izgledam ja, dakle, potpuno suprotno onome kako sam izgledala! Plava duga kosa, plave oči, bela bluza sa puf rukavima i vezom, jednodelni kupaći... i češljala se pola sata! Češljala se svesna da je on gleda i da je lepa. Ja moju kosu nisam češljala, ili bar ne duže od minuta, jer nije bilo potrebe. Treba li reći da Adrijana nije ni pogledala Šalajka? I da sam bila ljubomorna na nju, i zaljubljena u njega?  I da je stari prijatelj shvatio da će dečakova patnja biti veća ako ostanu na obali gde on prodaje suvenire a ona letuje? I da su otišli... I najzad, da je dobri rudar preminuo na kraju epizode od posledica svoje bolesti pluća. Plakala sam toliko da majka nije mogla da me smiri. I tada, a i sada, pitam se kako su mogli da prave takve serije nakon kojih deca plaču svaki put kada ih se sete.
Postoje  odlasci lekovitiji od ostanka. Iako nam ostanak izgleda nepojmljivo privlačniji. Svakome je potreban neki "rudar". Da prepozna, da nas odvoji, da nas odvede.
    Ja sam, ubrzo posle, uspela da se izborim da me više nikada, nikada ne šišaju. Mada se i dan- danas  ne češljam.  Ponekad zabacujem kosu i prstima prodjem kroz nju, ako me gleda neko vredan toga. Nosim bele bluze sa vezom i puf rukavima. Ne ignorišem ljubav onih koji me vole. I ličim na ženu. O da, iako je bilo  teško poverovati da će se to dogoditi.
    No ipak, i danas, baš kao i tada za Šalajkovim rudarem,  kada izgubim prijatelja - tugujem  dugo, dugo...