Ringišpil planeta

 

Dok ne staneš ne možeš jasno da vidiš.
Kao voz koji bez prestanka ide, iz koga promiču pejzaži, jezera i livade koje gledaš kroz prozor, a ti u svojoj šini voziš dalje čekajući da dođe nešto drugo, nešto za šta tek maglovito znaš šta treba da bude, a ne znaš ni šta je to zapravo niti hoće li to zaista doći, a posebno ne kako će izgledati. Sve to što čekaš i prema čemu bespogovorno ideš neizvesno je spram svega onoga pored čega prolaziš a ne primećuješ i ne staješ ušančen u šine i lokomotivu koju ložiš umesto da bar povremeno zaustaviš.  

Zašto i čemu u susret jurimo? Je li tako teška odluka da se iskoči ili nas plaši da ćemo možda  ostati, da ćemo nešto propustiti, kao da je ostanak nešto loše. Ili je teško napraviti svoje šine do tog mesta koje vidimo iz voza? Ili grabimo bez stajanja zato što su svuda naokolo znaci koji kažu „vozi dalje“ a mi ih bezglavo sledimo bez ikakvog pitanja ko te znake postavlja, gde oni vode, šta nam to nude da bismo išli dalje i dalje  i najvažnije - želimo li istinski to?
Već duboko zagazili i izašli iz dugih dana i nedelja epidemije koje smo i prestali da brojimo u njihovoj istovetnosti, u kojima su se smenjivale samo cifre, brojevi koji su zamenili imena ljudi, vesti koje to više i nisu ukoliko nisu loše, još uvek kao da ne razabiramo ni važno ni nevažno, u kakofoniji glasova koji imaju samo da kažu a gotovo ništa i nikoga ne čuju. Kao da smo na vašarskom ringišpilu gde te tuđa ruka pritiskom na polugu i podiže i zaustavlja a na koji si svojom voljom seo a nikako da i svojom voljom siđeš. Nije ni lako. Zavrti se od šarene laže koju ti nude, od svetla kojim te zasipaju, nekada zakasniš da siđeš  pa krene ponovo, a nekada se uvežeš sa lancima onog do tebe. I tako bez prestanka i pauze, danima, pa godinama dok ne zberemo decenije.
Bar sada, u ovo gluvo doba, čini se da nam je  ostavljeno da predahnemo. Da uzmemo vazduh.
Najednom, pred sobom, u sred ove svetske pandemije, imamo neko vreme, dobijeno kao kakav prazan prostor, stvoreni vakum do ponovne trke, ono koje je tako manjkalo oduvek, da proverimo što smo to silno propustili i jesmo li uopšte, ili smo samo kaskali za nametnutim diktatima ne uspevajući da ih ispišemo ni brzinom ni pedantnošću kojima su nam nametani, ne shvatajući da ni posle jednog od njih nećemo postati ni vredniji ni bolji ni bogatiji. Naprotiv. Nismo uspeli da kupimo tv od tri metra koji vraća program dvadeset dana i nemamo paket od milion kanala, i onaj bazen na travnjaku, sa reklame na kojoj se srećna porodica dobacuje loptom će otpasti, i nismo uspeli da vidimo deset gradova koje morate videti, niti smo odgledali istih takvih deset filmova, otpali su svemoćni dušeci, jastuci sa telešopova i paketi vitamina i čajeva koji leče sve, zatvoreni su restorani u koje moramo otići da bi imali fotografiju i teretane u koje moramo otići da bi imali mišiće, i upravo sada  biva jasan prazan „must have“ koncept, njegova totalna neupotrebljivost  ili bar slaba upotrebljivost i besmisao u vremenu u kome sve staje i preti da se sruši.
U magli ostaju blistavi izlozi tržnih centara kao kakvi kavezi ispražnjenih zooloških vrtova, koncepti zarade, sticanja i jurnjave čine se odjednom daleki pa i koncept zdravlja, lepote i večne mladosti, jer, naprečac nam postaje kristalno jasno da ništa nije doveka ni zdravo, ni mlado, niti večno.  A istini za volju – i ne treba.
Dobili smo vreme za razmišljanje koje nažalost još uvek  trošimo ubeđujući se i dalje ko je u pravu, zaogrnuti svako u svoju teoriju zavere, teoriju jedine ispravnosti i istine, kao u ogrtač bez koga bismo umrli od zime. Umesto na ciljeve, ideje i rad energiju rasipamo na međusobno osuđivanje.  
No, u ovom laganom padu ringišpila, zaustavljanju i najzad prizemljenju koje je postalo izvesno silom prilika,  bar na neko vreme, zaustavljeni u kretanju, hodu, bez planova i uverenja da nešto zasigurno možemo, dotakli smo zemlju i otkrili da ako se već nismo obogatili jureći kao bez glave za svim tim staklenim đinđuvama poturenim da dobijemo nebitno dok nam sve bitno oduzimaju  – nismo ni osiromašili. Bar ne totalno. I da ima nade. Naša nesvest  u prepoznavanju plodova zemlje kao oslonca, mesta iz koga se crpi i uči, doživela je izvesno polivanje kofom hladne vode. Počevši od kraja prošle godine i otkrivanja istine da nismo pogubili ni pravac ni cilj sopstvenog identiteta, kolektivnim paljenjem te spasonosne sveće vere koja osvetljava pećine učmalog, zastrašenog i uspavanog duha. I same  smene epoha i vekova ne događaju se na nultoj kalendarskoj godini, već kao gomila naslaganog peska ulaze u nove decenije promena. I upravo prisustvujemo toj smeni, gledamo je uživo.  Neke od njih menjali su ratovi, velike nesreće ili renesanse, velika osvajanja, bolesti i epidemije  i promene društvenih sistema nakon čega bar prividno nije bilo ništa isto. Pred našim očima počinje raštimavanje žica koje već dugo ne  sviraju ništa novo a ubeđuju nas da je to jedina muzika, počinje rasklapanje kockica sklopljenih tako da se na njih uglave samo one sa identičnim matricama i kalupom. Ostavljeno je vreme u kome svako može da preispita je li osiromašen ili obogaćen nametnutim standardom u koji se ukrojio i što je važnije - može li ga izdržati doveka. Teror „jakog, snalažljivog, večno mladog, okretnog, samodovoljnog, u sebe zagledanog, samostalnog,  neprincipijelnog, bespogovornog, uspešnog“  kao jedinog i idealnog modela čoveka i društva naspram solidarnog, bolestima i starosti podložnog, na porodicu oslonjenog, na identitetu utemeljenog, na veru oslonjenog, čoveka i društva.   Jer pitanje nije hoće li sveta biti, sveta će zasigruno biti, ali kakav će taj svet biti – to je ono što zavisi od nas, ne od moćnika ni zaverenika. Taj svet decenijama ulivan u sjajne velike ćupove laži sada se rasipa i razbija pred našim očima. Iz njega se razlivaju staklići svetskih laži koje više niko ne može sakupiti. Sada, više nego ikada, vidimo vrednost jednostavne soli i brašna od koga je zamešen hleb sveta koji vekovima opstaje.  Sa  rečima  „veruj mi“, „ne brini“, „ja ću“, jesi li dobro?“, „volim te“, „imaš li?“, „podeliću“, „dodji na kafu“, „uradićemo“, „drago mi je da si tu“  u temelju uvek se može graditi šta god poželiš da se ne sruši.
Sigurno se sećate pokojnog Matije Paskala i njegovog obrnutog kruga u kome pristaje da nestane proglašen mrtvim a zatim se ponovo vrati kada mu ni drugi identitet nije omogućio željeni život. Možda smo svi po malo on. A možda je jednostavnije držati se stare  izreke da drugi život počinje onda kada shvatimo da imamo jedan. Što pre – to bolje.
Miljena Drndar
  

Budala

                               

Đavo ima mnogo načina da se maskira, jedan od njih su reči, poštapalice, vremenom pretvorene u poslovice da su  „dobar i lud“ braća, a ništa manje u bratstvu - „pošten i glup“. Stavljanjem u bratski odnos osobina koje nikada ni u isti red rečenice ne bi mogle da stanu, poturena je viševekovna prevara koja se sa više ili manje uspeha, provlači generacijama, povremeno nestaje, pa onda isplivava  kao opravdanje, razlog, istina, poluistina, pretpostavka, i konačno model koji treba ili ne treba slediti, u zavisnosti od potrebe i trenutka.
Sa izvesnim zakašnjenjem, od kada je prvi put prikazan, a opet na sreću, pogledah ruski film „Budala“. Tema filma već je mnogo puta tretirana, što u književnosti što na filmu, uvek aktuelna i nikada do kraja dovedena do konačne istine, no gotovo nikada nismo dobili naslov koji tako eksplicitno i direktno sugeriše šta je i ko je glavni lik, a da nas sve na kraju ostavlja u potpunoj upitanosti da li je to baš tako, uključujući ono što smo u životu naučili, iskustvom prošli i na koncu odgledali u napetom filmu s brutalnim krajem koji objedinjuje sve to.
Elem, Dima Nikitin je po svemu običan mladi čovek, koji radi kao nadzornik majstora za održavanje i popravke u zgradama.  Živi skromno, u malom stanu sa majkom, ocem,  ženom i detetom, i često prisustvuje scenama u kojima majka napada već ostarelog oca kako ih je poštenjem i načinom razmišljanja i života unazadio za razliku od ljudi koje poznaju. Na identičan način  i u istom kalupu poštenja i integriteta koji nije spreman da trampi za bilo šta odrastao je i sin, ali to shvatamo kasnije. Jedne noći u ozloglašenoj zgradi, takozvanoj „spavaonici“, načičkanih stanova u kojima žive sve sami ljudi sa margine, socijalno problematični, pijanci, narkomani i društveno otpisani – pukne cev. Odlazeći na lice mesta Dima shvata da je problem mnogo veći od cevi, da je zgrada pukla i da će se izvesno srušiti, te da ljude treba hitno evakuisati jer su u pitanju sati. U dramatičnoj noći koja sledi, otkriva se korumpirani vrh vlasti grada spreman da zarad sopstvenih karijera žrtvuje ljude, mračni svet tajne policije, dok ceo tok prati strah, ivica smrti, dileme, priznanja, ispovesti i konačno žrtvovanje, u ovom slučaju sopstvene porodice kako bi pomogao ljudima. No, u poslednjoj sceni, sceni spašavanja ljudi koji potpuno bahati, nezahvalni i zapravo nesvesni  do besmisla svog položaja kao ni toga šta im se događa, mučki ubijaju svog spasioca i vraćaju se u zgradu koja će se izvezno svakog trenutka srušiti, dolazimo do ključnog pitanja ne samo filma već sveta u kome se nalazimo  – da li je dobar jednako budala? Da li je pošten isto što i lud? I kada su i zašto ta pitanja počela da se postavljaju stavljanjem znaka jednakosti između to dvoje?
Nisu to pitanja od juče, ali su možda danas aktuelnija nego ikada ili se bar tako čini u vremenu u kome je tlo pod nogama izmaknuto svemu što ne donosi korist, iako nije tajna da je korist pokretala svet napred niti da je novac gorivo napretka, no, nikada noge nisu mogle da sustignu telo. Prosto, priroda je tako udesila.

Da bi uspelo  izjednačavanje dobrote i gluposti najpre je bilo potrebno da korist preraste dobrotu i tako je obesmisli, a poštenje padne u senku novopodignutih vrednosti na čijem je čelu novac, nazvan najrazličitijim imenina kako bi ostao sakriven u svojoj golotinji. Ali kao što vidimo na primeru Dime Nikitinog, to nije dovoljno. Uprkos tome što sve vreme osećamo gađenje i mržnju prema korumpiranim moćnicima, tajnoj policiji i motivima koji ih pokreću u želji da sačuvaju sebe a žrtvuju nevine ljude ( koje nazivaju otpadom društva za kojim niko neće žaliti), on zapravo ne strada od njih. Tu je cela kvaka filma! I tu je tajna zašto se toliko potresamo oko ovog pitanja u sopstvenim protivrečnostima. Zašto? Zato što on strada od onih zbog kojih je u samo jednoj noći izgubio najpre posao, zbog kojih je umalo izgubio život i za čije je živote žrtvovao svoj mir i porodicu, a uprkos svemu nastavio da se bori da oni prežive. Oni su ti koji ga na kraju brutalno prebiju na smrt, linčom rulje koja ne zna šta radi. Imamo li paralelu stradanja? Pada li vam na pamet? Nikada, doslovno nikada ne bi znak jednakosti bio stavljen između dobrote i ludosti i poštenja i gluposti da je Dima stradao tokom noći, od korumpiranih, od plaćenih, od nepravednih, a da su pravednici bili spašeni. Bio bi heroj. Znak jednakosti poturen je onog trenutka kada su dobri počeli da stradaju od samih stradalnika, od onih naizgled dobrih i onih za koje su se borili. Kada su i dobrota i požrtvovanost i pamet obesmišljene, pale i kažnjene glupošću, neznanjem i nezahvalnošću žrtve. Onda, kada svakome postaje jasno da je put ispravan ali da je cena previsoka jer nikome nije važna. Jednima, jer upravo znaju i neće da je plate smatrajući je uzaludnom i na koncu ne žele da ispadnu budale a drugima jer uopšte ne znaju visinu cene koja se plaća.  To je ključni trenutak nastanka ove đavolske poslovice. Novi svet je uspostavio je vrednost čoveka po novoskrojenoj meri uspeha, gde je samo uspešan čovek vredan divljenja i egzistencije na kugli zemaljskoj. Ta mera uspeha isključivo je izmerena materijalnim bez trunke duhovnog i ljudskog a cena koja se bespogovorno i beskrupulozno plaća da se do takvog  uspeha dođe mera je divljenja umesto prezira. Da bi takav uspeh bio vaspostavljen, neophodno je da ga usvoje upravo oni za koje nije rezervisan ni vazduh da ga po pravu čoveka dišu. Kada oni aplaudiraju protiv sebe a krvnički dotuku ruku spasa nesvesni u svojoj potonulosti, siromaštvu, neobrazovanju i opštoj opatiji u kojoj se duboko nalaze. To je trenutak u kome se pitanje dobrote i poštenja nalazi u dubokom bunaru iz koga se svetlost jedva nazire. Za njihovo isplivavanje je potrebno da taj bunar neko opet otkrije kao zlatni kladenac vrednosti i povuče ih na površinu gde im je mesto.   Jer, postoje vremena u kojima nastaju heroji i ona druga u kojima je svako herojstvo upitno kao neisplativo. Istini za volju, takav defetizam u dobroti, herojstvu i poštenju nije nešto što nastaje preko noći. Njega gaje i neguju upravo oni koji su uvek imali opravdanje za svoje udobne pozicije, za svoja mesta, život i kukavičluk i u vremenima nakon oluja opravdavali svoje stavove naknadnom pameću preživelih u svakom smislu. Kolektivnom i individualnom. Da su se oni pitali Dime Nikitina ne bi bilo. Da su se oni, recimo, pitali Termopila ili Kosovskog boja nikada ne bi bilo. Ali oni se nisu pitali. I zato na polju leži trista čempresa kao trista Spartanaca. I danas sija Gračanica. I svet na ledjima drže Nikitini što pitanja s početka priče sebi nikada ne postavljaju - jer znaju odgovor.

Miljena Drndar