Ne slušajte

Nemojte slušati savete da rušite zidove koje niste ni podizali, da se okrećete bez pozdrava i odlazite napuštajući sve što izgleda kao da vas pritiska, da jebete majku svakom ko vas mrko pogleda, da ulazite u čopor kako bi se vratili kao vođa istog, da ograđujete i pregrađujete svetove i u njih puštate ovog a izbacujete onog. Nemojte, jer to pišu oni što sede u fotelji, nisu ni zidali ni rušili, nisu se okretali bez pozdrava jer nigde nisu ni otišli, nisu ni videli čopor a još manje bili vodje, niti su jebali majku ikom ko ih je gazio, ni pregrađivali ni ograđivali svet. Taj ti

put asfaltiraju oni što još idu makadamom. U tu te reku gura onaj što ide mostom. Samo moje rođeno oko zna ima li zida, koja mu je visina za preskakanje i debljina za rušenje. I da li ga srušiti ili naslikati mural na njemu. I samo noge koje su već pregazile duge staze znaju šta je odlazak i napuštanje a posebno vrednost zagrljaja i gorčinu okreta bez pozdrava. Noge kojima sam gazila zemlju, beton i dubodoline, noge koje su u avionu kao kod kuće, a ipak dobro pamte tiskanje u autobusima, tramvajima i vozovima. A dotad već znam da mrki pogledi ne znače nužno i mrke namere, kao što i nežni mogu biti potpuna zabluda. Da tapšanje po ramenu ume da završi udarcima u leđa. Naučila sam u medjuvremenu i šta je čopor, i nije mi se svidelo. I da je sopstveni svet najlepši bez ograda, kada svakog dočekam i ispratim s osmehom. Nekoga kada uđe, nekoga kada izađe.
Miljena Minja Drndar