Plači, bre!

Ležim ja na stolu, na tretmanu kod prijateljice šminkanja čarobnice, a kako to ume da potraje pričamo o svemu i svačemu, ona kaže kako nikad ne plače pred decom i ne pokazuje tugu nigde javno...

Reko' slušaj me, ne da plačem pred decom nego sam i njih naučila da plaču, mi svi javno plačemo, što od tuge što od radosti, vičemo, i grcamo kroz suze, sve naglas dok se ne ispriča šta je kome na srcu. Ja plačem, deca plaču, moj otac plače, tetke, ujak, braća i sestre i dobar deo najbliže okoline koju sam to naknadno naučila. Počeli su da plaču javno čak oni što nisu plakali ni u tišini sobe. Mi plačemo na proslavama, pojedinačno i kolektivno, dok držimo zdravice, na prvi valcer, na Miroslava Ilića, a vrlo često i na Džeja, a na "Stani stani Ibar vodo" do druge strofe smo se već naplakali i utešili. Na aerodromima plačemo kad se rastajemo, pa onda kad se sastajemo. U autu kad krećemo na more deca plaču za dedom koji ostaje - prvo jedno a onda svo troje, pa što deca prodaju džem kraj puta a mi idemo na more, pa kad čitamo bajke sa tužnim i srećnim krajem, kad gubimo meč i utakmicu a onda i kad pobedimo, za nepravde raznih vrsta pa kad pobedi pravda, kada smo diplomirali, kad su se radjala deca, i na moru plaču deca jer mi odmaramo a sobarice i konobari rade, pa onda zbog pasa što tužno gledaju ispred kioska sa girosom, i zbog mačke koja je trudna a nema kuću... Prijateljica i ja dok jedemo kolače i pijemo kafu u kuhinji isplačemo se zbog onog što je bilo pre 100 godina i zbog onog što smo zamislile da će se desiti a nikad se nije desilo niti će. Tako, plačemo a sve jedno drugog upalkani pitamo: što, bre, plačeš? Htedoh reći - plačite slobodno! Nekad će biti lek a nekad se suze okrenu na smeh. Jer, progutane suze ako jednom poplave biće to toliko duboko, da nećemo više imati daha da izronimo.
Miljena Minja Drndar

Slika: Gustav Klimt