Kad negde dolaziš...

Najlepši su dolasci. Oni susreti u kojima vas neko čeka, oni kada stižete iz daleka, kada ste gladni od puta ili žedni zagrljaja, dolasci u kojima ne znate ništa o kraju u koje stižete, pa čak i oni u kojima vas niko i ništa ne čeka sem nade da ste došli na pravo mesto. Pamtim razne dolaske, drugačije, uzbudljive i tužne, pune isčekivanja, razočaranja i nade. Jedno jutro gde sa visokog krivudavog puta prvi put ugledam malo selo stešnjeno izmedju mora i visokih litica, limunove i narandže u korpama koje prodavci iznose ispred radnji, miris mirte i soli što je donose talasi; ulazak u sobu u kojoj leluja bela zavesa i koraci po pločniku ispod prozora – stigli smo u Rio Madjore. I neki daleki dolazak pamtim, leti perje po banatskom dvorištu, mirišu krofne što ih je spremila babina sestra, u Savinoj sobi vidim božanstvenu, na zidu nacrtanu mačku kao da je živa, ali ja samo ćutim jer su svi mnogo stariji od mene, i dosipam prah šećer na one krofne – stigla sam u Banat. I jedan sumrak pamtim, jer i u sumrak se stiže, svetla stanice Gare du Nord dok voz uplovljava na cilj, miris uzbudjenja, isčekivanja i sapuna u šarmantnoj sobi u koju ulazim, žamor francuskog jezika koji čujem s balkona – stigla sam u Pariz. Pijaca koju vidim nedaleko od doka, nebo bez ijednog oblaka, galebovi koji nas prate, voćni kanapei s vanil kremom od kojih sam se najela i ne mogu da dišem, duboko more, turbine koje se smiruju – brod uplovljava na Korziku. I ko bi zaboravio „Dvi murve“ od kojih se nedeleko prvi put vidi more, i onu krivinu na kojoj stoji drvena kocka na kojoj piše Červar Porat, i pogled preko prevoja na ulasku, i miris hodnika zgrade u kojoj je tetkin stan – došla sam u detinjstvo Istre . I prvi poljubac sa Crnom Gorom, budjenje u autobusu, most i reka, moje zaprepašćenje gde se krila do tada od mene sva ta lepota, i svaki put nov poljubac u zoru, na istom mestu, u hladnoći letnjeg jutra kraj reke, u mirisu pokošene trave, uz zvuke molitve i tamjana koji lako leluja vazduhom. I prelazak dugim mostom  gde Sena u delti stiže u Atlantik  dok stižem u Normandiju. I lavež pasa u noći i miris kanala i kreket žaba, i noćni program Radio Beograda dok stižem u Bačku. 

 I  najlepši put na ulazu od šećerane, pa pored škole koja će se za mene uvek zvati "Veljko Dugošević" i pored Djure, do skvera i onda poslednjih sto metara ulicom Kneza Lazara u kojoj je svaki metar sa srcem u grlu, jer stigla sam kod tate u Pozarevac. Pa opet, i sletanje kroz uvek guste oblake, i zgrade pravilnih krovova, i znano mi jezero, i crkva visokog tornja, ukus doručka iz pekare na uglu moje ulice koji već miriše iako još nisam sletela, jer došla sam paradoksalno opet kući u Nemačku. I još mnoge dolaske pamtim...
Najlepši su dolasci, gde je svaka sekunda čekanja otkucaj srca do susreta. I zato, znajte, vi , rastanci – ne možete dolascima apsolutno ništa! .

Idi!

Idi, idi od onih koji se plaše zagrljaja, susreta i rastanaka, koji se plaše svojih i tudjih grešaka i bez snage su da ih isprave, od onih koji se plaše gostiju, troškova i rada, koji stežu lepe reči, koji te lažu a verovao si im. Idi od onih koji se plaše puteva, koji nemaju vremena i ne drže obećanja, od onih koji se nikada ne smeju i nikada ne plaču, nikada ne piju, nikada ne viču i uglavnom nikada ne žive. Idi, od muškaraca što se plaše žene, od onih što ne poštuju roditelje, što ćute pred šefom a urlaju na decu, što se cenjkaju na pijaci i onih koji sve znaju. Idi, kada čuješ rečenicu „znam, rekao mi čovek “, idi kada ne čuješ „izvini“, kada te ne slušaju ili ti rečenicu prekinu na pola. Idi, i onda kada te boli duša, jer te neće boleti glava. Idi od šićardžija, veštih račundžija, koji su u stanju da ti ustupe i pruže naizgled mnoge velike stvari, a zarad toga te odvoje od svega što voliš. Tih velikih stvari se ne plaše da daju, nude ih i predstavljaju tebi bitnim jer ti njima oduzimaju one samo tvoje, i naizgled male - kojih se plaše. Mogu se prepoznati po tome što na letimičan pogled izgledaju dobri i trpeljivi. Po tome što te, misleći na sebe, ubede da najviše misle na tebe. Kada se okrene krug i njihovi "ustupci" dodju tebi na naplatu obično je kasno, cena se ispostavi previsoka a sve što si voleo daleko. Trojanski konj ti je u dvorištu, a sve tvoje ti nedostaje da boli.
Idi sa dosadnih skupova, od stolova gde pričaju o onima koji nisu prisutni, idi od sveznalica koje nisu sredile sopstveni život i neznalica koje hoće da srede tvoj. Idi od lenština koje ti pričaju o radu, od radoholičara koji ti nabijaju krivicu, idi od ultimatuma maldosti, lepote i sreće.
Idi i ne okreći se sine!
Autor: Miljena  Drndar
Fotografija. Miljena  Drndar - privatna arhiva. 

Nema mnogo vremena...

Nije ostalo još mnogo, promeni boju kose, idi pecaj, lezi ispod drveta i slušaj lišće, napravi onaj kolač i pojedi ga celog, ne javljaj se na telefon jer moraš - ne moraš, pozovi jer želiš, kaži: „želim da te upoznam“, „lepo ti stoji“, „kako lepo pevaš“, „izvini ne znam šta mi je bilo“, "nema dana da ne mislim na tebe", zapali sveću ako dugo nisi, zadigni haljinu i gazi po plićaku reke, skrati mu bradu, gledaj oblake na šta ti liče, pusti tuš i pevaj dok ne nestane vruća voda, udiši sumrak leta i oštri miris jeseni koja se dovlači, isplači se,obuci najlepši veš, pusti omiljenu pesmu deset puta za redom, napiši: „ručak je bio divan“, „naš sin ima tvoj osmeh“, „još mislim na sinoć“, gledaj se u ogledalu, posvadjaj se i reci sve, šapući, nije ostalo još mnogo. Koliko god - nije mnogo. 

I pusti... pusti gluposti da se rasipaju okolo kao klikeri, pusti iz ruku tudja obećanja, pusti da iz džepova ispadaju velike reči koje si spremio i ne obaziri se da ih vratiš. Pusti da deca dobiju lošu ocenu jer jedino tako će za sledeću učiti bez pritiska, puštaj glas i kad je otvoren prozor, pusti prašinu da padne pa tek onda je briši. Puštaj maštu da ti kaže šta dalje i pusti druge da završe rečenicu sa kojom se ne slažeš. Puštaj muziku svaki dan i korak svako popodne. Pusti zlobu da prodje kao da je nisi ni video. Puštaj da odumiru stare zablude i neprijateljstva. Puštaj da boli i da ne piješ lek protiv bola jer sve mora da prestane kada pustiš. Puštaj radost da udje kad zakuca, puštaj uspomene da dolaze i odlaze u vreme i nevreme jer već su punoletne i znaju valjda šta rade. Što više puštaš - tereta je manje a mesta i vazduha više.Jer ne postoji veći obarač imuniteta od tuge. U želji da se podigne kupuju se razna zrnca kinoe i čije, cede limuni, jedu avokada, narandze, rendaju djumbiri, piju omega 3, magnezijum hloridi i razna cedjenja ulja, ispijaju čajevi biljaka za koje se zna ili se čulo da su pomogli. No, jedini pouzdani podizač imuniteta su kapi sreće. One koje se nigde ne kupuju i koje su svakome drugačije doze, sastava i jačine. Mora da se naprave, svako svoje. I mora par kapi svaki dan. Onda, kada svakoga dana, kapneš svoju kap sunca u čaj, zasladiš kafu uz poljubac, isčeprkaš mrvu u nekoj knjizi koju si zaboravio na polici, odslušaš pesmu uz koju igraš ili plačeš sasvim sve jedno, kada čisteći ćoškove naidješ na kapljice kojima nije prošao rok a nekada si im se koristeći ih veselio svaki dan - našao si najbolji lek. I baci sve ostalo! Zdravlje ne ulazi na usta, zdravlje ulazi preko srca.

Autor: Miljena Drnar
Fotografije: privatna arhiva Miljena Drndar