Ne volim prve trešnje.
One sakupljene i vezane koncem u "vezice". One kojih je bilo malo a koštale su puno, bledunjave, prozirne, uvek kupljene da se obradujemo.
Ali ja im se nekako nisam radovala, nisam mislila da toliko vrede, iako to nije bilo sto dukata, mirisale su mi na neku prevaru, podozrevala sam da to nije eksluziva već podvala, igra roditeljskim osećanjima, i rekla bih mami da ih ne kupuje, da mi se ne jedu, a ona je ih je ipak kupovala. I nisam znala da objasnim zašto ih ne volim, ne znam to ni danas, taj osećaj odricanja kada se izvadi novčanica, nismo bili siromašni, pa ipak, osećaj da je drvo svačije, da se trešnje ne vezuju, da se trešnje jedu iz vangle, pune bele vangle na crvene tufne, oko koje svi sedimo i svi vadimo po punu šaku, trešnje se jedu sa drveta, dok sediš na grani, malo bacaš onima dole, malo u kesu zakačenu o čvor, a malo u usta, trešnja se jede kada sama puca, kada je crvena kao zaboravljeno vino, već gotovo tamna kao noć, ili ona "bela", koja se kao akvarel razliva po krošnji, pa vas u ulici gde ona rodi u svakoj kući godinama služe ćilibarnim slatkom od "belih trešanja". Kažem, kupovala bi ih. I donosila nam u vezicama, pa sam ih stavljala na uši kao mindjuše da duže i lepše traju.
A onda je moja baba posadila trešnju. Junsku, onu koja radja kasno, bogato i slatko. I onda smo je jeli onako kako se trešnje jedu. I svi u komšiluku oko nas.
I onda je doslo bombardovanje. I onda se za 7 dana osušila.
Do korena. Crna.
Šta ti je čovek! Mi smo preživeli.
Miljena Minja Drndar
