Uspeh je...

Uspeh je...
Kada se moja deca jave komšiji na ulici sa "dobar dan", kažu "hvala" i "izvoli".
Što sam ih upisala na sport a ne na manekenski kurs.
To što nisam prihvatila pomoć koja mi je preko potrebna, ako bi me ponizila.
Kada bezuspešno čekam trudnoću i pobedim zavist nad onima koji su bolje sreće, a kada ostanem u drugom stanju pobedim osećaj da sam za to zaslužna ja.

Kada sam bez puno novca izgledala elegantno.  
Kada napravim večeru za prijatlje tek onako, da se vidimo.
To što sam svaki ispit položila učeći, i to i danas smatram normalnim.
To što imam bar dva prijatelja u koja mogu da se zakunem.
To što sam u rekordnom roku naučila da kuvam, perem i peglam kada mi je prerano umrla mama. To što se i danas kajem što to nisam naučila dok je bila živa, da joj pomognem i da je poštedim.
To što mogu da razgovaram sa svakim čovekom ne potcenjujući nikoga i bez osećaja potcenjenosti. Kada brinem o ocu, i prepustim da on brine o unucima.
To što sam promenila zemlju zbog ljubavi. To što otrpim rečenice: "Pa kada toliko voliš Srbiju zašto se ne vratiš?" i nikada nikome ne odgovorim sa: "Kada je vama toliko loše -zašto već jednom iz nje ne odete?" .
To što se trudim da svako svoje dobročinstvo zaboravim.
To što svako učinjeno mi dobročinstvo pamtim. 
To što svakoga mogu da pogledam u oči.
To što uveče mirno spustim glavu na jastuk.
O  neuspesima bi moglo isto ovoliko, i više.
Ali tema je - USPEH.
Autor: Miljena Minja Drndar
April 2014. (tekst čitan u emisiji Mirjane Bobić Mojsilović u emisiji Radio Lagune
Crtež: Biljana Djuričić - "Nas dve"

Ti si ralna... O, da!

"Ti si realna. Sve znaš da proceniš. Matematički." Pa, vidiš... vrlo moguće...
Moja knjiga ima dvesta pedeset stranica, u njoj je četrdeset četiri godine moga života.
Do Herceg Novog predjem sedamsto pet kilometara, na njima ostavljam svoje časove vožnje, jedan test i dva praktična padanja, jedan majčin savet da vožnju žena mora da položi pre braka, desetak sendviča, razgovor sa jednom bakom na planini, tri svadje s bratom ko bolje vozi, šest pljeskavica na Zlatiboru u povratku, dvesta pedeset sedam osmeha kada deca vide konje, koze i ovce, dvadeset šest tuga kada vidim decu da prodaju tegle džema i voće kraj puta.
Od doma do kuće predjem hiljadu i osamsto kilometara, isplačem hiljadu i osamsto suza do prve granice, presečem tri puta Dunav, stanem na četiri pumpe, proberem dvesta sećanja.

Moj orah bio je visok preko sedam metara, širok desetak, na njemu je ostalo milion mojih i pola miliona stopala komšijke dece,  dvadeset pet snegova i isto toliko roda.
Uvek kupujem devet sveća, osam manjih i jednu veću i pomenem osam imena.
Prva čaša meri dva decilitra, u nju stanu tri gutljaja žedji, tri sreće, tri tuge, tri sna. I druga čaša meri isto, ali u nju stane mnogo više. Skuvala sam stotine i stotine kafa, i isto toliko ih popila koje su mi skuvali.
Pravni fakultet vrednim studentima traje četiri godine, meni sedam, pojeo je dvadeset hiljada živaca roditeljima i isto toliko para, za diplomski se točilo sto dvadeset čaša i triput toliko radosti.
Alhambrom sam prosula četristo dva uzdaha, u Parizu sedamnaest puta rasklopila kišobran, u Amsterdamu kanalima vozila trinaest kilometara i isto toliko peške, u Mileševi gledala "Belog andjela" dvadeset minuta,  u Istanbulu vezala dve marame, u dvorištu londonskog Tauera sedela bez reči tri sata i gledala gavrane, u Požarevcu završila dvanaest razreda škole, u Rimu slavila sinu drugi rodjendan, iz Sofije preterala tri tovara stvari da ih prodam dalje, u Atini dočekala hiljadu devetsto devedesetu godinu, u Višegradu učila troje dece ko je Ivo Andrić, aerodrom na Majorci video me šesnaest puta, u Dortmundu se dvadeset petog jula venčala, u Barseloni prelazila osamnaest stanica metroom do hotela, na Tari sakupila devet puževa, u Geteborgu ekipa moga muža izgubila sa šezdeset dva prema pedeset osam, u Brižu pojela dvesta grama belgijske čokolade i šećerno se šokirala, u Hajdelbergu brojala pedeset sedam koraka preko mosta, na Krfu  uzalud prebrojavala vojnike, u Luganu bacila dvadeset jedan kamen u jezero, do Portofina ispevala šesnaest puta "I find my love in Portofino",  na Tasosu zaronila više od dvadeset a manje od pedeset puta, na Olidenizu plivala trudna pored pedoline dva kilometra jer nisam mogla da se popnem od stomaka nazad, u Vincima pojela petnaest ćevapa pa htela da umrem, u Diseldorfu u izlogu svojim očima videla prsten koji košta  isto kao moj stan, u Vrbasu pronašla pet jaja u kokošinjcu zadnjeg dvorišta, u Strazburu slavila trideset deveti rodjendan, u kanjonu Alpa dva puta legla na zemlju i rekla da ne mogu dalje, u Reževićima moja kuma dnevno pravila četrdeset i brojem 40 palačinki, u Morači dobila osamdeset stogova reči, u Djerdapu brojala sedamdeset tri ledene sante, u Červaru izgubila hiljadu i dve uspomene, u Poreču zaboravila četiri detinjstva.
Eto, to je moja matematika. To su moji brojevi. I da, sasvim sam realna.