Ja se sećam a vi kako hoćete

Ne, 8. mart nije oklembešeni karanfil i nije  parfem, ni večera uz sveće, ni rasprava o tome je li ona žena koja ga priznaje feministkinja a ona koja ga ne priznaje to nije. Prvo, 8. mart mi služi da se setim da ovo ne bih pisala kao što sada pišem, jer možda ne bih bila pismena, kao žensko dete. Pa onda, da i kada bih bila pismena niko ništa što žena napiše i kaže ne bi uzeo ni u najmanji obzir jer ne bi imalo uticaja na promenu stvarnosti shodno odsustvu  prava glasa. Danas, osim prava glasa, može se menjati i kandidaturom i participiranjem u vlasti.
Pa zatim, da mogu, ako to želim, da se školujem i radim.  Neko drugi se borio za moje pravo na školovanje i da ono što ja radim bude plaćeno isto kao kada radi muškarac.
Da mogu da objavim knjigu. Da su godine istrajnosti žena pre mene učinile da se sve manje smeju jer je knjigu pisala žena. Da žene ne smatraju ludim ako pišu nešto drugo osim ljubavnih pisama. I da budem jedna u nizu, zbog kojih jednog dana neće biti važno ime na koricama nego sadržina.
  Postoje oni koji zaboravljaju i uporno se pitaju zašto se slavi ovaj praznik, i to zaboravljaju vrlo često i pitaju vrlo glasno,nažalost, baš žene. Pitaju zašto žene nisu lepo ostale da kuvaju i čuvaju decu, i time sebi olakšaju život, a da ne moraju da rade dok ih kuća čeka kada se vrate s posla. Treba podsetiti da se borba za prava žena nije vodila da bi ženu odvukla iz idile kuće, mešenja kolača i dočekivanja muža u zagrljaj, već da bi se zaštitile žene. One su, da bi porodice uopšte mogle da prežive u uslovima kapitalizma, već uveliko  radile teške poslove u industriji, uglavnom teške jer nisu imale obrazovanje,  a borba se vodila kako bi im se ukinuo noćni rad, kako bi dobile pravo na tudničko bolovanje koje nisu imale, poboljšali im se stravični uslovi rada, zaštita na radu, i kako bi bile plaćene isto kao muškarci za isti posao ... a sa njima su u paketu borbe išla i deca koja su takodje mučno radila.
  Da ovaj praznik nismo koristili samo za sindikalne pijane proslave, znali bi da to što danas imamo nije palo s neba, nego je tekovina decenija tudje borbe iza nas. Za nas.
  Da 1. maj nismo obesmislili i pretvorili u okretanje jagnjeta na uranku, danas bi možda još znali da su se za 8 8 8, od čega je prva osmica osmočasovno radno vreme, izborili pre nas, i to krvavo, radnici na koje je policija izašla oružjem i podosta ih pobila. I to ne jednom.
Ne, mi zaboravljamo, a zaborav se plaća.
Plaća se time što sve više radnika opet radi po 9, 10, 11, 12... sati, ćuti i srećno je što ima posao, ne žale se, a i da se žale- nema ko da ih zaštiti, time što žene opet biju bitku za trudničko bolovanje, bolje uslove rada, sve u krug, i sve ono što je neko pre nas već izborio a mi olako ispustili i izglubili želeći da budemo iznad toga...
  Obesmislili su praznik i mi smo im pomogli. Posebno su im pomogle žene, koje "ne priznaju  praznik" jer "nisu feministkinje", jer "one hoće pažnju svih drugih dana u godini a ne jedan", jer "nema dana muškaraca, pa što da ima dana žena", jer "neće one da slave ravnopravnost, hoće da budu žene"... i slične budalaštine gde je suština potpuno zatrpana.
  Poklonima i ražnjem, mic po mic, ubedili su nas da je to sve jedna glupost, koju prave žene treba da preziru, a da radnici više i nećemo biti jer će svi biti biznismeni i kapitalisti.
Ne, 8. mart nije feminizam. Nije parfem, karanfil i večera a 1. maj nije okretanje jagnjta na uranku.
Ja se sećam, a vi kako hoćete.
Miljena Minja Drndar