Lafica

Angelinu su svi zvali Lafica, pa i mi deca, premda je značenje tog nadimka za nas bilo nepoznato. Živela je sama u kući s dvorištem, okruženoj našim zgradama.Komšinice joj nisu dolazile na kafu.
Niko joj nije dolazio. Mogla je biti vršnjakinja žena i ocvalih domaćica koje su sedele na klupama kraj igrališta, možda dosta starija, a opet se potpuno razlikovala od njih. Nikada im se nije pridružila. Pamtim njen hod, za staricu isuviše prav, njen zeleni
kaput čudnog kroja, lakovane cipele i krzno lisice oko vrata. Voće, mleko i hleb iz prodavnice uvek je nosila u mrežastoj torbi, nikada u plastičnoj kesi. Pamtim podmukle reči dok prolazi – „propala grofica“ i odgovor „to je Angelina Lafica“, ali ne i lica koja ih izgovaraju, lica sitnih duša koje nikada ne pamtimo, koja nikada neće propasti samo zato što nikada ni u čemu nisu ni uspeli.
Pamtim njen pogled prezira dok hoda ulicom i lice bez osmeha. I to da je neko rekao da je veštica, pa se od tada za odlazak po loptu u njeno dvorišteizvlačilo najmanje drvce.

Znali smo da nas gleda kroz prozor, ali nikada nije rekla ni reč. To nas je dodatno plašilo. A onda je došla ta jesen…U dnu dvorišta okruženog betonskim golubarnicima stanova u kojima smo živeli (jer danas uviđam svu prednost Angelininog životnog prostora u odnosu na nas), prostrlo se u punoći svojih decenija – drvo oraha. Ni dan danas ne umem da objasnim zašto se ulazi u tuđe dvorište da se krade voće. Posebno kad nisi gladan. Kada roditelji mogu
da ti kupe. Kada i sam znaš da je to krađa. Ne znam. Zabrana, opasnost, avantura, priče koje smo slušali, adrenalin koji nadolazi kada bežiš? Tek, nas tri drugarice odlučismo da uđemo i pokupimo orahe popadale po zemlji. Ja čak nisam ni volela orahe.
Bilo je lako. Sačekali smo da ode u prodavnicu, nismo morale da preskačemo, niska kapija otvarala se lako, otrčale smo do stabla, i kao za nagradu počesmo da kupimo plodove i stavljamo ih u kesu. Popeh se na drvo, učinilo mi se tako zgodno za penjanje, Maja i Jeca su se prigušeno smejale, došaptavale smo se oduševljene hrabrošću, bacala sam im orahe kidajući ih u raspuklim ljuskama sa grana, kesa se punila, kikotale smo se, ja se pela sve više i više, gađala ih odozgo a one se izmicale, kesa se skoro napunila… a onda je kikot zamro. Na pola puta od kuće do nas, prava i mirna stajala je Angelina sa pogledom kamenog spomenika.
– Kada završite, izvolite u kuću – rekla je, okrenula se i otišla.
Pometene neuspehom, sleđene strahom od moguće tužbe roditeljima, kazne koja sledi i stida od učinjenog, nemo se pogledasmo. Maja je rekla da to i nije bila njena ideja, okrenula se i otišla. Jeca i ja bez reči krenusmo poslušno u kuću spremne na sve. Kesa puna oraha ostala je kraj drveta. O, da… Od ulaska u tu kuću, sve do danas, miris jesenjih, sitnih kolača ostaće u mojim nozdrva ma… Dočekala nas je kao baka unuke iz škole. Nije pomenula orahe ni krađu, nije nas pitala kako se zovemo, a znala je.
– Hoćete li mi pomoći da napravimo kolače danas? – pitala je zabavljena nalivanjem višnje čokoladom u papirnom kalupu.
– Hoćemo – odgovorismo u glas, zbunjene, ne znajući je li to nagrada ili kazna.
– Dooobro, onda ćemo ih danas praviti, a sutra ćete doći da ih zajedno jedemo.
Pod našim rukama izlazile su to čitavo popodne rozen kocke, londonske štangle, rolat od oraha, vanilice, kuglice sa višnjama prelivene čokoladom…
Sa slika na zidu nadgledala nas je nasmejana Angelina sa belim šeširom i istim takvim rukavicama, Angelina u zagrljaju poručnika kraljeve vojske, Angelina sa bebom u naručju… Gledala sam slike ali nisam ništa pitala. Sutradan popodne došle smo na kolače, kako
nam je rekla. Dočekala nas je obučena u svetloplavu plisiranu haljinu, mirisala na ružinu vodicu, i mi uđosmo svečano jer je sve tako izgledalo. Na stolu, preko belog uštirkanog stolnjaka, kao kadeti na smotri, stajali su redovi šarenih kolača, žito u staklenoj tacni sa „nogom“ a u centru je tiho gorela sveća. Shvatih odmah da je ovo isto kao kod deda Dušana i baka Marije ali, osim kod njih, nikada nisam bila kod nekog drugog na slavi. Osetih nelagodu
jer nemam poklon.
– Niste nam rekli da Vam je rođendan? – reče Jeca osetivši istu nelagodu.
– Ne dušo, nije mi rođendan. Danas je jedan drugi praznik. Dođite da se poslužimo – pozvala nas je svojim najlepšim osmehom sa starih slika. Uživale smo celo popodne u priči i kolačima. Sveća je mirno gorela, sa slike na njoj blago nas je gledao lik Svete Petke.
U godinama koje su došle, upoznala sam dobro Angelinu Laficu. Naučila me je da napravim sve kolače koje je i sama znala. I to da „žena sa frizurom i izglancanim cipelama može da krene bilo gde“. Videla sam uživo najlepšu kolekciju rukavica i šešira umočenih u miris lavande, sapuna i sećanja. Jedan par dobila sam na poklon i stavim ih uvek kada želim da budem posebna. Videla sam kako se skidanjem okova ljubavi oslobađa dete da ode u svet. I kako se tuguje, i podnosi samoća. Da… u godinama koje su došle kasnije naš mali svet iz dvorišta sa orahom uvek nađe svoj put da zamiriše s jeseni… posebno vešto uvaljan u kuglice slavskih kolača.
                                     Odlomak iz romana "Dva i dva su pet"

                                                   Miljena Minja Drndar
Slika: Slobodan Vuković

U lakim papučama kroz grad

Hteo je baš tu. Pod planinom Orjen, kraj mora, u toplom zalivu, sa pogledom na otvoreno more. U razbujalom rastinju smokava, agava, palmi i nara. Mimoze su možda bile presudne pri izboru. Nigde ih tako krupnih i mirisnih nije bilo... Ali, iz mora je izranjalo brdo, nije bilo zaravn...i. I dosetio se! Herceg Novi je napravio stepenice, stotine i stotine kamenih stepenica, i popeo se na njega! Odatle, sa tog brda, zauvek će gledati najlepše more.
Kada šetam ovim gradom, uvek obuvam lake, najlakše, bešumne papuče. Nekada hodam bosa. Da se stopim sa duhovima svuda oko mene, dok gazim topli, glatki kamen, i zastanem da pomilujem poneka vrata i zid kuće za koju pomislim da je nekada možda bila moja… I tako, hodam ja, a kraj mene hoda mlada ilirska devojka i šapuće o svojoj kući u naseobini davno nestaloj, tik uz ovu stenu prvi put je poljubljena; nešto dalje društvo mi, baš uz korak pravi rimski vojnik koji se nekome hvali kako je grad pokoravao. I vizantijski slikar sedi uz mene, tu na pragu, kraj zelenih vrata ko zna čije kuće i priča o nebu koje ovde vekovima ne menja boju, i kako je teško bilo naći je tada, kada ga je slikao. Dok se uspinjem od crkve svetog Djordja uskom ulicom gde me tu i tamo po licu dokači kakva grana pružena iz kapije, u susret mi ide slovenska majka, u rukama joj korpa s hlebom, voćem i ribom, i kraj nje dve devojčice plavih pletenica i očiju boje mora.

 Pitala bi ih nešto, ali one me ne čuju, moje su bose noge bešumne, one prolaze, a ja pružam korak praznom ulicom dalje. Turisti su na plažama, meštani u sobama zamračenim zbog vrućine… a ja korakom grlim ovaj grad, i ljubim ga očima, i on mi se podaje u svoj svojoj lepoti, daje sve od sebe da nastavim. I već sam stigla do Sahat kule, gde me čeka turski kujundžija, i u maloj radnji ispod sata on slaže lančiće, a kafa mu se već hladi, i ja bi tako rado popila jednu s njim, ali on me ne vidi, a ja ne sedam neponuđena, i idem dalje, ka tvrđavi Španjola, i na njoj vidim Španca, ponosnog što je došao, svog srećnog što gradi, a ni ne sluti da će tu ostati tako kratko, samo godinu dana… Ni mletački trgovac me ne primećuje, to me najviše čudi, jer ja sam baš dobar kupac, a oni takve brzo uoče i ne propuštaju. Izgleda da papuče na mojim nogama nemaju ni najmanji šum. Izgleda da je ovo grad senki koje na svakom ćošku izviru. Jer, da nije, kako bi pod svodom kraj trga na doratu projahao austrijski poručnik, pismo je neko nosio, videh to na mah. Iz konobe čujem glasove i smeh. Piju vino. Za stolom u raskošno ruho odeveni muškarci, zetski kneževi i Nemanjići, knez Vojinović i Balšići, a na čelu stola sedi, kako red nalaže utemeljitelj grada Tvrtko Prvi Kotromanić. S desne mu strane nazdravlja Stjepan Vukčić Kosača, po kome ovaj grad dobi sadašnje ime. Smeju se i piju, pozdravljaju Ruse koji ulaze da i oni popiju, vino je ovde dobro, ruku pod ruku sa Francuzima, sa njima žene, prelepe žene, i one se smeju, zvoni sve od smeha… Ali, gle, čujem italijanski i nemački, odakle dolaze ti glasovi pitam se, grad je okupiran shvatam u trenu, ali to kratko traje, odlaze brodovima, odlaze; i čujem opet poznati jezik, i nasmejana lica, i grad se prostire sve dalje, i umesto pruke uz more se priljubljuje šetalište, dugo, dugo… i hoteli osviću preko noći, jer ovaj grad kupa sunce i zapljuskuje more a ljudi željni lepote stižu mu u zagrljaj.

Popeh se do brežuljka, kroz park, pravi botanički raj, gde se na suncu opružio manastir Savina, taj biser 15. veka, upalih sveće za pokoj dragih, u tom trenutku mira. Već je jako toplo i na trgu Hercega Stjepana, ili kako bi to meštani rekli na trgu Belavista sedam da se osvežim, dok iz same lože gledam vizantijsko – gotsko – baroknu crkvu Arhanđela Mihalila. I prolaznike gledam, visoke i lepe ljude pomešanih gena, lica obeležena pričama iz prošlosti, ženske noge izvajane dugim šetnjama stepenicama, gospođa sa drugog sprata pogleda ka trgu, pomiluje svoje cveće i onda zatvara žaluzine, konobar mi donosi kafu i vodu i pita trebam li još nešto, da, treba mi preporuka gde bih večeras, tek sam stigla, i nisam u toku… „O, pa gospođo, na Kanli kuli su Sunčane skale, možete tamo!“ Pa naravno, pomislim, kako se nisam setila… „Eh, da su Turci znali kada su gradili tu „Krvavu kulu“ da će se u njoj pevati letnje note i gledati filmovi jednoga dana“- rekoh mu... a on se nasmeja, njegovi su preci u njoj bili zatočeni, njegovi su preci oslobađali ovaj grad. Osvežena krenuh dalje, kraj pijace pune raspuklog voća, zrelog povrća i sveže ribe, kupih smokve koje sam nosila u rukama, onda zastadoh pred kućom Ive Andrića, sela sam kraj ograde, i tako tu ih lagano pojela. Nigde nije bilo nikoga. Samo Ivin duh, smokve i ja. I onda polako, ka hotelu niz duge skaline... Kraj kafane „Hercegovina“, kao i uvek kada tuda prolazim, pogledah stolicu Zuke Džumhura, setih se „Mirisa dunja“, putopisa, karikatura, Osman-paše i Vučjeg dola, i pomislih kako neki ljudi naprosto nikada ne mogu da odu. More se najzad zaplavilo svim akvamarinima ovoga sveta. Sedoh na stenu, moje papuče ležale su kraj mene. U daljini, na vratima zaliva isplovljavali su peraštanski jedrenjaci, noseći za sobom uzdahe, suze i nadu da će se vratiti. Ili je to bio neki moderni kruzer pun bogatih turista... Više ni sama nisam znala, sve mi se pomešalo. More je mirovalo u bonaci, bilo je toplo, i ja zaplivah daleko, tako daleko da kada se okrenem unazad mogu što bolje sa mora pogledom da uhvatim čaroliju ovoga grada.
Autor: Miljena Minja Drndar - putopis objavljen u knjizi "Korak ispisan perom"

Tako sam naučila

Stigla sam u zoru tog zrelog letnjeg dana, iz bunkera autobusa uzela duguljastu sportsku torbu punu peska i soli polepljenih po stvarima što se vraćaju s mora pogužvane i nehajne, preskakala sam barice tek polivenih, svežih ulica što mirišu na ugaslu prašinu, na pijaci su tek retki prodavci otkrivali tezge, u parku samo mlada žena, sedi na klupi s bebom u kolicima, iz pekare miris hleba kao iskon, i na nebu oranž pruge u dnu moje ulice.

Nama nije trebao pas čuvar, mi smo oduvek imali, a i dan danas imamo, kapiju koja škripi i daje znak da neko ulazi, vrata terase su otvorena i mama izlazi sa osmehom, jer ona ima osmeh i u pola šest ujutru, grli me i pita kako je bilo, sad ću ja da nam skuvam kafu, kaže, pa sve po redu da čujem,  a celo dvorište i kuća mirišu na vrele kajsije što u teglama u rerni šapuću dok uhvate koricu.  Jednu ipak vadi, i iz nje mi sipa u činijicu da probam, ja polako skidam zubima sa kašičice jer je vrelo, priča, priča, priča mi nešto iz kuhinje dok pristavlja kafu, a ja jedem džem i polako mi kreću suze, suze za koje ona ne može ni da pretpostavi odakle dolaze jer su iznenadne i teške, došle iz spoznaje da će ovo jednom proći, i majka i miris njenog jutra i te kafe i vrelih kajsija što ne mirišu na voće nego brigu i ljubav, da ću ovo izgubiti jednom u nepovrat, da je ovo trenutak tako lep da boli, i neobjašnjiv do apsurda i posle teškog priznanja odakle suze ona kaže sasvim sigurno, nehajno i kao aposutnu istinu: ne birini, sine, mama će dugo da živi. Nije postojalo ništa bolje što bi mi tada rekla.
I onda, u jedan sumrak, pod prozorom dečije sobe, dok su niz obraze moga dečaka jurile suze bez povoda, i kada teško utvrdih njihovo poreklo, izgovorila sam isto to: ne brini, sine, mama će dugo da živi. Možda je trebalo da naučim da ne dajem obećanja koja ne zavise od mene i pametnije da sam objasnila  prirodnost smrti, ali ja isto tako samouvereno rekoh laž od koje sam i ja živela. I nadam se da ništa bolje nisam mogla. Tako sam naučila.

Rodjendanska čestitka

Noć i jutro mog 25. rođendana bilo je nekako sasvim nalik ovoj noći i jutarnjoj izmaglici koju gledam sada, iako kilometrima daleko, da bi neko pomislio da ta neba nikada ne mogu biti ista. Ipak, sve je tako slično, da ne nalazim drugi razlog zašto bih se baš toga u ovo doba setila. Osim onog da je sada tačno dvadeset godina od tada i noć uoči rodjendana.
Imala sam nepopravljivu naviku da učim noću, severac je nanosio orahove grane do prozora i sablasno ga grebao, a soba lebdela u tihoj izmaglici Radio Beograda koji me je tačno u 01h  uz Zlatka Manojlovića i "Jednoj ženi"  uveravao da sunovrat svetova nije tako blizu kako mi se činilo tih dana.
Noćas ne učim, "Jednoj ženi" sam pustila sama, fale jedino orahove grane i severac.
Kuća je spavala snom spokoja. Otišla sam do kuhinje, dohvatila euro krem i uzela jedno dve tri supene kašike, oni koji to rade razumeće, onima koji ne rade neću moći da objasnim, pa neka taj detalj ostane ilustracija razloga zbog čega sam otišla u kupatilo da operem zube. Zalepljena na ogledalu, čekala me je poruka. Poruka koju je trebalo da vidim kada ujutru ustanem. Ali, eto, ja je zbog euro krema videh u sred noći. Na kockastom papiru, onom iz sveske za matematiku, pisana hemijskom olovkom, rukopisom kaji je oduvek zahtevao vežbu u nižim razredima pisalo je :"Draga sestro, kako je  situacija u zemlji a time i u našoj kući veoma zajebana, to ti ja za rođendan poklanjam da nedelju dana radim sve tvoje poslove, kako u kući tako i van nje kao i sve što mi kažeš. Srećan ti rođendan, ljubi te tvoj brat".
Smejala sam se. Pitala ga gde se toga setio?! Pokazivala papir sutradan društvu pozvanom na rodjendan, i svi su se smejali.
Danas znam: bio je to smeh kojim smo na sitne komade razbijali tugu, mrvili tragove naših nesigurnosti, preskakali provalije nemanja, duvali vetar hrabrosti u jedra naših ranjenih srca. Bio je to smeh kojim smo se štitili, kojim smo se čuvali u teškim danima gubitka. Ponekad tako teškim da se pitam jesmo li bili živi. Činilo nam se - žive ne može toliko da boli. Oslanjali smo se na taj smeh kao posustali ratnici na puške.
Danas se tome više ne smejem. I kada se ovoga setim, kamenom kuglom u grlu drzim suze da ne poteku. Pa ipak, ponekad, kugla se pomeri i poteku. I opet znam da će i ove suze kao i onaj smeh proći. I da se možemo štititi , čuvati i hrabriti i suzama kao i smehom.
Da završim smehom, reći ću da je posle trećeg dana, moj brat Milan izjavio:"Miljena, da sam znao da će biti ovako - zadužio bih se da ti nešto kupim"
Taj poklon čuvam i danas.

Ostavite lavove, labudove i patuljke!

Postoje neki ljudi koji zidaju neke kuće. I postoje drugi ljudi koji se podsmevaju tim ljudima i njihovim  kućama. Ne znam odakle da krenem...

Možda od toga da ih ima svuda po selima Srbije gde blagodeti socijalizma nisu zaživele, gde se nisu pravile zgrade tzv, solidarnosti i delili stanovi za DŽ, pa su članovi domaćinstava odlazili da "gastarbajtuju" po  zapadnoj Evropi a odande donosili novac, ideje i želju da sebi stvore kuću po meri. Radili su uglavnom teško, zaradjeno štedeli i pravili te kuće, spremajući se da jednog dana u njima žive kada prestanu da rade.
Stajem u odbranu tih ljudi koje sam imala prilike da sretnem, u odbranu lavova na kapiji, labudova na zidu i patuljaka u travi. Jer se niko sa takvim žarom ne obrušava na stilizovane kuće u elitnih četvrtima prestonice i drugih gradova, sumnjivog porekla kako vlasnika tako i gradjevine.
Njima se bez ustezanja podsmevaju svuda: na grupama na fejsu, po novinama, na TV-u, ali im se ne podsmevaju svi. Nikada nisam čula da to rade ljudi koji su i sami ostvarili neku viziju, kakvu god, ili  rade na njoj, pa obično imaju razumevanja da je svako kovač svoje estetike. Ali, zato podsmeh vrlo često pljušti od onih koji ciglu nisu na ciglu stavili, onih koji nisu izašli iz atara sela i prešli rampu ali znaju tačno kako izgleda život u svetu, a najviše od onih koji bi sve to objasnili vlasniku kuće samo da ga sretnu.
 I  ne ulazim u estetiku, ni to da li u njima neko živi, ko i kada će, i da ne ulazim u mentalitet, i da ne ulazim u bilo šta zbog čega te kuće izgledaju kako izgledaju. Jer to je zaista  njihova stvar. Jer to uopšte nije važno.  I  I to što nisu angažovali stiliste za enterijer, ni to što su po kapijama lavovi, i "dijamanti", i labudovi po fontanama, i imena ugravirana u terase, i grčko - rimski stubovi, i mozaik duž cele fasade, ni bilo, bilo, bilo šta drugo. Ono što je važno jeste da je poreklo tog novca besprekorno. A to danas nije mala stvar. Da ti ljudi (koje sam imala prilike  da srećem) nisu u tu kuću ugradili novac od kontraverznog biznisa, članstva u raznim partijama i koristi dobijenom od iste, da ih nisu dobili na poklon od države, ni društva, ni firme, nego u svaku ciglu-  dinar zaradjen svojim radom. Da nikoga nisu ugrozili. Da nisu nikome oteli. Da nikoga ne ubedjuju da je to ispravno. Da je to njihova vizija. Da je to njihovo pavo. Da se oni gotovo nikada ne bave onima koji im se smeju.
A oni koji im se smeju neka razmisle da možda ni oni ne bi prošli sa deset kada bi im ocenjivali ukus životnog prostora. Da razmisle kada su poslednji put krečili stan dobijen od očeve firme, bez izgovora, jer kantu kreča može da kupi svako.  Neka razmisle da li su išta sami stekli. Da li su imali sopstvenu viziju. Bilo kakvu viziju.  Da počnu. Da se usude. Da odu. Ili je najveći domet smejati se drugom.

Provincijsko leto

Volim leto u provinciji. Tu jutra još uvek počinju sporo, i slavuji se mogu čuti, ako kafu pijem oko šest, iz krošnji neposečenog drveća. I dan se tegli kao žvaka u rukama deteta koje niko ne opominje. Komšije odlaze po hleb dok ne upeče zvezda, a pijace mirišu na dozrelo voće i prašinu. Od podne samo retki prelaze opustele ulice. Čuje se zveket tanjira, kroz otvorene prozore, dok se u šerpama baškare tikvice sa kiselim mlekom. Leto u provinciji još brižljivo gaji popodnevni dremež u kome staje vreme a nakon koga se kuva kafa koja se lagano pije i srpema kolač s kajsijama, a lubenica seče na baštenskom stolu. I priča se o svemu, i svakome i svačemu. U predvečerje se dugim crevom zaliva cveće u baštama a na kraju polije beton da se rashladi. Dan se oteo noći i najduže traje. Zalasci su crveni i primećuju ih čak i oni koji nikada ništa ne primete. Kada padne veče - šareni se grad od dece i haljina.
Iz škrinje dalekih leta detinjstva pamtim samo trenutke lepote. Kao da leto nije bilo predvidjeno za ništa drugo sem nje, kao vakum spokoja i mira. Jun me uvek seli u senovitu sobu nad čijim su se prozorom spuštale grane trešnje, gde bih se dugo razbudjivala gledajući senke sunca i lišća što igraju titravo po vratima i zidu, kao kakav bioskop, kao kaleidoskop što okreće misli deteta, dok bi mirisala tišina uglavljena u prekrivač i jastuk . Ležala bih tako dok dok ne bih čula glasove komšinica pristiglih da sa babom, u hladu i miru, popiju kafu uz slatko od belih trešanja sa hladnom vodom, kada bih im se ekspresno pridružila, naravno, sa belom kafom. Digla bih noge na stolicu i slušala šta pričaju, kao kakve filozofe života, te jednostavne priče, i tek daleko kasnije spoznajući suštinu te nepodnošljive lakoće postojanja i opstajanja koje su živele. To su jutra isčezla sa stablima posečenim da ustupe mesto novim loše gradjenim stanovima, jutra iščezla sa plitkim širokim šerpama za slatko i komšinicama koje svako dete može da nazove babom a ne samo njihovo unuče.
Moja istarska, morska leta trajala su dugo... Dva meseca plavljenja u akvamarinu, odjeci koraka po čistim pločnicima, ogromne kugle sladoleda, italijanske sandale, borovina, čempresi, palme, društvo dece raznih akcenata i jezika, muzika skinuta sa top lista, novi ukusi, novi mirisi, pecanje na strunu, sloboda, restorani, žene sa šeširima i muškarci koji puše muštikle, obučene pudlice i šareni balon u kome nadlećemo sopstveni svet.
Kada bi se u avgustu vratila kući, u mir i zaostalost moje provincije, preplanula, porasla i uvek malo drugačija dočekale bi me moje prašnjave ulice i moje dvorište oslikano bojama potpune zrelosti. Kuća osunčana i topla mirisala bi na džemove iznikle po policama, šimšir je bio gušći, kruška savijena od ploda, orah kome zelena ljuska počinje polako da puca, spremna mirisna posteljina, knedle sa šljivama na stolu, kreket žaba za koje ne znam gde su ali ih svako veče čujemo i bakin zeleno -žuti ligeštul već odomaćen i nesvestan da će se koliko za par nedelja preseliti na tavan. Dočekao bi me deda sa mirisom sigurnosti, i dugom pričom.
Dočekale bi me žene iz naše  ulice, bez šešira,  koje mi se obraćaju sa "sine". Vratila bih se ubrzo malim kuglama vodenog sladoleda i žutoj limunadi bez limuna, hodu po kaldrmi i rupama, grickala suncokret (kupljen kod Nasera na uglu) sa drugaricama dok letnji dan teče i teče, dok mu se ne približi prvi oštri sumrak koji najavljuje septembar, onaj vetrić koji nas natera da ipak ogrnemo džemperić i jasno znamo - letu je kraj.

Antisportista!

Antisportski sam tip. Ne, ne, nisam bila trapavo dete i nisam bežala sa fizičkog. Čak sam se kao paradoks svemu i bavila sportom, skakala sa krova, visila na drveću, pela uz konopac i mogla da napravim sve one špage, preskočim kozliće i ostale torture kojima su u doba jure savesni nastavnici fizičkog formirali naša tela. Kod mene je, medjutim, suštinski izostajao interes za sport, za razliku od moje svesportske familije i okruženja. U takvom odnosu snaga, mogla sam samo da im se pridružim kad već nisam mogla da ih pobedim u vidu gledanja nečeg, bilo čega drugog što bi me zanimalo ako je na programu bila utakmica. Pričam o periodu kada je u kući bio samo jedan televizor, a ja kao maloletna i bez prava glasa, te tako terorisana svim sportovima koji su se ikada prikazivali. Kada više ne bih mogla da izdržim - bojila sam, pisala nekakve beleške, pričala sama sa sobom, čitala, a kad bi dara prešla meru -izlazila u dvorište i vozila bicikl dok kroz prozor kuće dolazi glas komentatora, žagor sa tribina, znak pištaljke i navijanje najbližih mi. Kunem se da i dan danas kada čujem zvuke prenosa utakmice meni prodje jeza. I danas, kada imamo sasvim dovoljno televizora.
Što se nerazumevanja tiče, ako je za utehu, bilo je obostrano, ni oni nisu shvatali odakle detetu ideja da nešto povazdan piše, pa su mi prilikom odlučivanja oko upisa fakulteta pomogli savetom da "naravno, upišem prava, a ako već hoću knjige da pišem - mogu da pišem popodne  kad dodjem s posla."  A sada, kada sam ih napisala - još nekako ne veruju da je to stvarno,  (odakle nama pisac kad smo mi sportska familija! ) te moj tata svaki put kad mu neko na ulici čestita, misli isprva  da mu čestitaju rodjenje poslednjeg unučeta koje ima tri godine, dok se čestitalac ne izjasni da je u pitanju ćerkina knjiga.
Elem, kako to obično biva, zapade me muž sportski tip (na opštu radost familije) a zatim i deca istoga profila, takodje na opštu radost familije. Oni jednostavno vole sport. Vole.  Ne prave pitanje- lopta, reket, plivanje, trčanje, skakanje, pentranje... To je onaj slučaj kada gde god odete nemate problem ako imate loptu  i obrnuto, gde su kuhinjski stolovi pretvoreni u one za stoni tenis, gde karmin u tašni mogu i da nemam ali flaster za kolena moram, gde su dovoljni sami sebi a ako im se pridruži još neko onda je to već tim, gde se ne svadja oko čokolade nego oko poena, gde se non stop peru blatnjave patike, gde na plaži umesto da čitaš knjigu vrebaš kao beloglavi sup, i gde neprekidno slušaš rečenicu: "Mama, ajde i ti!". I ja, šta ću... pridružujem se koliko mi to moje antisportsko biće dopušta. Plivam, trčim, ronim, i tako to...  ali najviše podržavam njih.
A to što pre neki dan napisah da se osećam kao keva Williams? E to je u redu, i sasvim precizno. Sedim, pijuckam i iz publike gledam dete koje igra. S osmehom. To htedoh reći.

Petite fleur - Mali cvet

Ovako je to izgledalo... Sumrak bi istrošili za najleše kupanje i nas četvoro smrznute dece, ziftosano crne od dvomesečnog boravka na moru izlazili bismo iz bonace mora koje je već lako grlio mrak. Stojeći da se prosušimo pojeli bi breskve, ako su preostale, uzeli svako svoj peškir preko ramena, i poslednji napustili plažu.

Isli bi tako polumokri ulicom i mimoilazili već doterane ljude izašle u šetnju, strance sa pudlicama obučene u mornarske majice, prolazili kraj hotela Marina i Ribljeg restorana zavirujući ljudima u tanjire, Vladimir je uvek glasno komentarisao ko šta jede, tetka bi ga pozvala po imenu radi opomene, mama bi dodala da nas kući čeka bolje od toga, Milan bi pred Poratom kamaukao za sladoled koji mu obično ne bi kupili "da ne kvari večeru", Dušan je išao uz ujaka (što i danas čini), a ja bi jedva čekala da prodjemo kraj terase na kojoj bi bar dok ne zamaknemo mogla da slušam "Mali cvet"...
Na terasi hotela vidim orkestar i klarinetistu koji svira, i tek napunjene čaše, jer veče je tek počelo, haljine boje vanile i breskve i preplanula ramena žena koji ih nose, štikle koje ustaju da plešu, onaj je trenutak kada sumrak ustaje i odlazi a mrak ljeska površinom vode na kojoj miruju barke, miriše riba, kokosovo ulje sa kože nekoga u prolazu, izvijam vrat preko žardinjere da još jednom vidim kako igraju, zvuk klarineta je sve tiši jer smo mi sve dalje, ne mislim ni o čemu, trenutak potpunog mira, neki zbog tog osećaja putuju na Himalaje (ali ja to tada ne znam), pločnik postaje hladniji i na noge navlačim japanke jer išla sam sve vreme bosa, i onaj peškir još vlažan od mora prebacujem preko ramena iako me ne greje, dok stižemo kući...
https://www.youtube.com/watch?v=QGHgT--OsAA

Uspeh je...

Uspeh je...
Kada se moja deca jave komšiji na ulici sa "dobar dan", kažu "hvala" i "izvoli".
Što sam ih upisala na sport a ne na manekenski kurs.
To što nisam prihvatila pomoć koja mi je preko potrebna, ako bi me ponizila.
Kada bezuspešno čekam trudnoću i pobedim zavist nad onima koji su bolje sreće, a kada ostanem u drugom stanju pobedim osećaj da sam za to zaslužna ja.

Kada sam bez puno novca izgledala elegantno.  
Kada napravim večeru za prijatlje tek onako, da se vidimo.
To što sam svaki ispit položila učeći, i to i danas smatram normalnim.
To što imam bar dva prijatelja u koja mogu da se zakunem.
To što sam u rekordnom roku naučila da kuvam, perem i peglam kada mi je prerano umrla mama. To što se i danas kajem što to nisam naučila dok je bila živa, da joj pomognem i da je poštedim.
To što mogu da razgovaram sa svakim čovekom ne potcenjujući nikoga i bez osećaja potcenjenosti. Kada brinem o ocu, i prepustim da on brine o unucima.
To što sam promenila zemlju zbog ljubavi. To što otrpim rečenice: "Pa kada toliko voliš Srbiju zašto se ne vratiš?" i nikada nikome ne odgovorim sa: "Kada je vama toliko loše -zašto već jednom iz nje ne odete?" .
To što se trudim da svako svoje dobročinstvo zaboravim.
To što svako učinjeno mi dobročinstvo pamtim. 
To što svakoga mogu da pogledam u oči.
To što uveče mirno spustim glavu na jastuk.
O  neuspesima bi moglo isto ovoliko, i više.
Ali tema je - USPEH.
Autor: Miljena Minja Drndar
April 2014. (tekst čitan u emisiji Mirjane Bobić Mojsilović u emisiji Radio Lagune
Crtež: Biljana Djuričić - "Nas dve"

Ti si ralna... O, da!

"Ti si realna. Sve znaš da proceniš. Matematički." Pa, vidiš... vrlo moguće...
Moja knjiga ima dvesta pedeset stranica, u njoj je četrdeset četiri godine moga života.
Do Herceg Novog predjem sedamsto pet kilometara, na njima ostavljam svoje časove vožnje, jedan test i dva praktična padanja, jedan majčin savet da vožnju žena mora da položi pre braka, desetak sendviča, razgovor sa jednom bakom na planini, tri svadje s bratom ko bolje vozi, šest pljeskavica na Zlatiboru u povratku, dvesta pedeset sedam osmeha kada deca vide konje, koze i ovce, dvadeset šest tuga kada vidim decu da prodaju tegle džema i voće kraj puta.
Od doma do kuće predjem hiljadu i osamsto kilometara, isplačem hiljadu i osamsto suza do prve granice, presečem tri puta Dunav, stanem na četiri pumpe, proberem dvesta sećanja.

Moj orah bio je visok preko sedam metara, širok desetak, na njemu je ostalo milion mojih i pola miliona stopala komšijke dece,  dvadeset pet snegova i isto toliko roda.
Uvek kupujem devet sveća, osam manjih i jednu veću i pomenem osam imena.
Prva čaša meri dva decilitra, u nju stanu tri gutljaja žedji, tri sreće, tri tuge, tri sna. I druga čaša meri isto, ali u nju stane mnogo više. Skuvala sam stotine i stotine kafa, i isto toliko ih popila koje su mi skuvali.
Pravni fakultet vrednim studentima traje četiri godine, meni sedam, pojeo je dvadeset hiljada živaca roditeljima i isto toliko para, za diplomski se točilo sto dvadeset čaša i triput toliko radosti.
Alhambrom sam prosula četristo dva uzdaha, u Parizu sedamnaest puta rasklopila kišobran, u Amsterdamu kanalima vozila trinaest kilometara i isto toliko peške, u Mileševi gledala "Belog andjela" dvadeset minuta,  u Istanbulu vezala dve marame, u dvorištu londonskog Tauera sedela bez reči tri sata i gledala gavrane, u Požarevcu završila dvanaest razreda škole, u Rimu slavila sinu drugi rodjendan, iz Sofije preterala tri tovara stvari da ih prodam dalje, u Atini dočekala hiljadu devetsto devedesetu godinu, u Višegradu učila troje dece ko je Ivo Andrić, aerodrom na Majorci video me šesnaest puta, u Dortmundu se dvadeset petog jula venčala, u Barseloni prelazila osamnaest stanica metroom do hotela, na Tari sakupila devet puževa, u Geteborgu ekipa moga muža izgubila sa šezdeset dva prema pedeset osam, u Brižu pojela dvesta grama belgijske čokolade i šećerno se šokirala, u Hajdelbergu brojala pedeset sedam koraka preko mosta, na Krfu  uzalud prebrojavala vojnike, u Luganu bacila dvadeset jedan kamen u jezero, do Portofina ispevala šesnaest puta "I find my love in Portofino",  na Tasosu zaronila više od dvadeset a manje od pedeset puta, na Olidenizu plivala trudna pored pedoline dva kilometra jer nisam mogla da se popnem od stomaka nazad, u Vincima pojela petnaest ćevapa pa htela da umrem, u Diseldorfu u izlogu svojim očima videla prsten koji košta  isto kao moj stan, u Vrbasu pronašla pet jaja u kokošinjcu zadnjeg dvorišta, u Strazburu slavila trideset deveti rodjendan, u kanjonu Alpa dva puta legla na zemlju i rekla da ne mogu dalje, u Reževićima moja kuma dnevno pravila četrdeset i brojem 40 palačinki, u Morači dobila osamdeset stogova reči, u Djerdapu brojala sedamdeset tri ledene sante, u Červaru izgubila hiljadu i dve uspomene, u Poreču zaboravila četiri detinjstva.
Eto, to je moja matematika. To su moji brojevi. I da, sasvim sam realna.