Angelinu su svi zvali Lafica, pa i mi deca, premda je značenje tog nadimka za nas bilo nepoznato. Živela je sama u kući s dvorištem, okruženoj našim zgradama.Komšinice joj nisu dolazile na kafu.
Niko joj nije dolazio. Mogla je biti vršnjakinja žena i ocvalih domaćica koje su sedele na klupama kraj igrališta, možda dosta starija, a opet se potpuno razlikovala od njih. Nikada im se nije pridružila. Pamtim njen hod, za staricu isuviše prav, njen zeleni
kaput čudnog kroja, lakovane cipele i krzno lisice oko vrata. Voće, mleko i hleb iz prodavnice uvek je nosila u mrežastoj torbi, nikada u plastičnoj kesi. Pamtim podmukle reči dok prolazi – „propala grofica“ i odgovor „to je Angelina Lafica“, ali ne i lica koja ih izgovaraju, lica sitnih duša koje nikada ne pamtimo, koja nikada neće propasti samo zato što nikada ni u čemu nisu ni uspeli.
Pamtim njen pogled prezira dok hoda ulicom i lice bez osmeha. I to da je neko rekao da je veštica, pa se od tada za odlazak po loptu u njeno dvorišteizvlačilo najmanje drvce.
Znali smo da nas gleda kroz prozor, ali nikada nije rekla ni reč. To nas je dodatno plašilo. A onda je došla ta jesen…U dnu dvorišta okruženog betonskim golubarnicima stanova u kojima smo živeli (jer danas uviđam svu prednost Angelininog životnog prostora u odnosu na nas), prostrlo se u punoći svojih decenija – drvo oraha. Ni dan danas ne umem da objasnim zašto se ulazi u tuđe dvorište da se krade voće. Posebno kad nisi gladan. Kada roditelji mogu
da ti kupe. Kada i sam znaš da je to krađa. Ne znam. Zabrana, opasnost, avantura, priče koje smo slušali, adrenalin koji nadolazi kada bežiš? Tek, nas tri drugarice odlučismo da uđemo i pokupimo orahe popadale po zemlji. Ja čak nisam ni volela orahe.
Bilo je lako. Sačekali smo da ode u prodavnicu, nismo morale da preskačemo, niska kapija otvarala se lako, otrčale smo do stabla, i kao za nagradu počesmo da kupimo plodove i stavljamo ih u kesu. Popeh se na drvo, učinilo mi se tako zgodno za penjanje, Maja i Jeca su se prigušeno smejale, došaptavale smo se oduševljene hrabrošću, bacala sam im orahe kidajući ih u raspuklim ljuskama sa grana, kesa se punila, kikotale smo se, ja se pela sve više i više, gađala ih odozgo a one se izmicale, kesa se skoro napunila… a onda je kikot zamro. Na pola puta od kuće do nas, prava i mirna stajala je Angelina sa pogledom kamenog spomenika.
– Kada završite, izvolite u kuću – rekla je, okrenula se i otišla.
Pometene neuspehom, sleđene strahom od moguće tužbe roditeljima, kazne koja sledi i stida od učinjenog, nemo se pogledasmo. Maja je rekla da to i nije bila njena ideja, okrenula se i otišla. Jeca i ja bez reči krenusmo poslušno u kuću spremne na sve. Kesa puna oraha ostala je kraj drveta. O, da… Od ulaska u tu kuću, sve do danas, miris jesenjih, sitnih kolača ostaće u mojim nozdrva ma… Dočekala nas je kao baka unuke iz škole. Nije pomenula orahe ni krađu, nije nas pitala kako se zovemo, a znala je.
– Hoćete li mi pomoći da napravimo kolače danas? – pitala je zabavljena nalivanjem višnje čokoladom u papirnom kalupu.
– Hoćemo – odgovorismo u glas, zbunjene, ne znajući je li to nagrada ili kazna.
– Dooobro, onda ćemo ih danas praviti, a sutra ćete doći da ih zajedno jedemo.
Pod našim rukama izlazile su to čitavo popodne rozen kocke, londonske štangle, rolat od oraha, vanilice, kuglice sa višnjama prelivene čokoladom…
Sa slika na zidu nadgledala nas je nasmejana Angelina sa belim šeširom i istim takvim rukavicama, Angelina u zagrljaju poručnika kraljeve vojske, Angelina sa bebom u naručju… Gledala sam slike ali nisam ništa pitala. Sutradan popodne došle smo na kolače, kako
nam je rekla. Dočekala nas je obučena u svetloplavu plisiranu haljinu, mirisala na ružinu vodicu, i mi uđosmo svečano jer je sve tako izgledalo. Na stolu, preko belog uštirkanog stolnjaka, kao kadeti na smotri, stajali su redovi šarenih kolača, žito u staklenoj tacni sa „nogom“ a u centru je tiho gorela sveća. Shvatih odmah da je ovo isto kao kod deda Dušana i baka Marije ali, osim kod njih, nikada nisam bila kod nekog drugog na slavi. Osetih nelagodu
jer nemam poklon.
– Niste nam rekli da Vam je rođendan? – reče Jeca osetivši istu nelagodu.
– Ne dušo, nije mi rođendan. Danas je jedan drugi praznik. Dođite da se poslužimo – pozvala nas je svojim najlepšim osmehom sa starih slika. Uživale smo celo popodne u priči i kolačima. Sveća je mirno gorela, sa slike na njoj blago nas je gledao lik Svete Petke.
U godinama koje su došle, upoznala sam dobro Angelinu Laficu. Naučila me je da napravim sve kolače koje je i sama znala. I to da „žena sa frizurom i izglancanim cipelama može da krene bilo gde“. Videla sam uživo najlepšu kolekciju rukavica i šešira umočenih u miris lavande, sapuna i sećanja. Jedan par dobila sam na poklon i stavim ih uvek kada želim da budem posebna. Videla sam kako se skidanjem okova ljubavi oslobađa dete da ode u svet. I kako se tuguje, i podnosi samoća. Da… u godinama koje su došle kasnije naš mali svet iz dvorišta sa orahom uvek nađe svoj put da zamiriše s jeseni… posebno vešto uvaljan u kuglice slavskih kolača.
Odlomak iz romana "Dva i dva su pet"
Niko joj nije dolazio. Mogla je biti vršnjakinja žena i ocvalih domaćica koje su sedele na klupama kraj igrališta, možda dosta starija, a opet se potpuno razlikovala od njih. Nikada im se nije pridružila. Pamtim njen hod, za staricu isuviše prav, njen zeleni
kaput čudnog kroja, lakovane cipele i krzno lisice oko vrata. Voće, mleko i hleb iz prodavnice uvek je nosila u mrežastoj torbi, nikada u plastičnoj kesi. Pamtim podmukle reči dok prolazi – „propala grofica“ i odgovor „to je Angelina Lafica“, ali ne i lica koja ih izgovaraju, lica sitnih duša koje nikada ne pamtimo, koja nikada neće propasti samo zato što nikada ni u čemu nisu ni uspeli.
Pamtim njen pogled prezira dok hoda ulicom i lice bez osmeha. I to da je neko rekao da je veštica, pa se od tada za odlazak po loptu u njeno dvorišteizvlačilo najmanje drvce.
da ti kupe. Kada i sam znaš da je to krađa. Ne znam. Zabrana, opasnost, avantura, priče koje smo slušali, adrenalin koji nadolazi kada bežiš? Tek, nas tri drugarice odlučismo da uđemo i pokupimo orahe popadale po zemlji. Ja čak nisam ni volela orahe.
Bilo je lako. Sačekali smo da ode u prodavnicu, nismo morale da preskačemo, niska kapija otvarala se lako, otrčale smo do stabla, i kao za nagradu počesmo da kupimo plodove i stavljamo ih u kesu. Popeh se na drvo, učinilo mi se tako zgodno za penjanje, Maja i Jeca su se prigušeno smejale, došaptavale smo se oduševljene hrabrošću, bacala sam im orahe kidajući ih u raspuklim ljuskama sa grana, kesa se punila, kikotale smo se, ja se pela sve više i više, gađala ih odozgo a one se izmicale, kesa se skoro napunila… a onda je kikot zamro. Na pola puta od kuće do nas, prava i mirna stajala je Angelina sa pogledom kamenog spomenika.
– Kada završite, izvolite u kuću – rekla je, okrenula se i otišla.
Pometene neuspehom, sleđene strahom od moguće tužbe roditeljima, kazne koja sledi i stida od učinjenog, nemo se pogledasmo. Maja je rekla da to i nije bila njena ideja, okrenula se i otišla. Jeca i ja bez reči krenusmo poslušno u kuću spremne na sve. Kesa puna oraha ostala je kraj drveta. O, da… Od ulaska u tu kuću, sve do danas, miris jesenjih, sitnih kolača ostaće u mojim nozdrva ma… Dočekala nas je kao baka unuke iz škole. Nije pomenula orahe ni krađu, nije nas pitala kako se zovemo, a znala je.
– Hoćete li mi pomoći da napravimo kolače danas? – pitala je zabavljena nalivanjem višnje čokoladom u papirnom kalupu.
– Hoćemo – odgovorismo u glas, zbunjene, ne znajući je li to nagrada ili kazna.
– Dooobro, onda ćemo ih danas praviti, a sutra ćete doći da ih zajedno jedemo.
Pod našim rukama izlazile su to čitavo popodne rozen kocke, londonske štangle, rolat od oraha, vanilice, kuglice sa višnjama prelivene čokoladom…
Sa slika na zidu nadgledala nas je nasmejana Angelina sa belim šeširom i istim takvim rukavicama, Angelina u zagrljaju poručnika kraljeve vojske, Angelina sa bebom u naručju… Gledala sam slike ali nisam ništa pitala. Sutradan popodne došle smo na kolače, kako
nam je rekla. Dočekala nas je obučena u svetloplavu plisiranu haljinu, mirisala na ružinu vodicu, i mi uđosmo svečano jer je sve tako izgledalo. Na stolu, preko belog uštirkanog stolnjaka, kao kadeti na smotri, stajali su redovi šarenih kolača, žito u staklenoj tacni sa „nogom“ a u centru je tiho gorela sveća. Shvatih odmah da je ovo isto kao kod deda Dušana i baka Marije ali, osim kod njih, nikada nisam bila kod nekog drugog na slavi. Osetih nelagodu
jer nemam poklon.
– Niste nam rekli da Vam je rođendan? – reče Jeca osetivši istu nelagodu.
– Ne dušo, nije mi rođendan. Danas je jedan drugi praznik. Dođite da se poslužimo – pozvala nas je svojim najlepšim osmehom sa starih slika. Uživale smo celo popodne u priči i kolačima. Sveća je mirno gorela, sa slike na njoj blago nas je gledao lik Svete Petke.
U godinama koje su došle, upoznala sam dobro Angelinu Laficu. Naučila me je da napravim sve kolače koje je i sama znala. I to da „žena sa frizurom i izglancanim cipelama može da krene bilo gde“. Videla sam uživo najlepšu kolekciju rukavica i šešira umočenih u miris lavande, sapuna i sećanja. Jedan par dobila sam na poklon i stavim ih uvek kada želim da budem posebna. Videla sam kako se skidanjem okova ljubavi oslobađa dete da ode u svet. I kako se tuguje, i podnosi samoća. Da… u godinama koje su došle kasnije naš mali svet iz dvorišta sa orahom uvek nađe svoj put da zamiriše s jeseni… posebno vešto uvaljan u kuglice slavskih kolača.
Odlomak iz romana "Dva i dva su pet"
Miljena Minja Drndar
Slika: Slobodan Vuković
Slika: Slobodan Vuković
Нема коментара:
Постави коментар