MAGAZIN PLUS - VIBER GOST - MILJENA DRNDAR, KNJIŽEVNICA

Čiča miča - filozofska priča

 Kada pogledam pojedine objave ljudi na fb stičem utisak da su mnogima roditelji bili čisti

filozofi, te da su ih u kući obrazovali za život po modelima svakodnevne priče u četiri oka sa debelom knjigom izmedju njih. Pošto je trenutno odmakla ponoć setih se i ja mojih filozofa. Moje pamtim uglavnom kako idu na posao, zidaju kuću a u medjuvremenu se druže, i non stop nešto slave, piju i pevaju a filozofija života ide nekako usput i što bi se reklo "s brda s dola" pa šta od toga zakačimo - zakačili smo. I pošto rekoh da su slavili, to se odnosi na razne zvaničme datume, a pevali su i pili i nezvaničnim datumima, posebno kada im bane stric Stevče sa društvom i muzikom koju dovede iz Banata. To se dogadjalo uvek u sred noći, koju Srbi zovu "gluvo doba". Tu gluvoću bi razbila škripa kapije i glasovi i koraci. Ja sam često spavala u staroj kući kod babe, pa bi oni prošli prvo tuda kroz dvorište, na putu do nove kuće gde su banuli kod mojih roditelja. Baba bi odmah skočila na te zvuke i gledala kroz prozor, a muzika je kretala da svira ispred nove kuće dok bi tata iz kreveta sa osmehom i raširenih ruku izlazio kao da je pet popodne a ne tri ujutru da dočeka brata od tetke, koji ga se setio u sred noći. Nenajavljen. Reč koja je danas izbačena iz rečnika. Baba, inače rodjena tetka dotičnog nam gosta, Stevčeta, (koji bi pored kafanske ekipe i muzike poveo i sina Savu, a nekada i ženu Vericu da se i oni vide sa batom), baba bi se, dakle, kao lik iz "Pop Ćire i pop Spire" zaprepašćivala iza zavese odakle Stevi taka ideja kad sav pošten svet spava da ovo radi, i klela se kako će sutra da sve javi sestri Djeki, o tom strašnom slučaju. Pesma, muzika harmonike, tamburica i obavezmog kontrabasa cula se jasno kao da smo tamo. Meni bi se smrzle noge jer sam ja sve vreme sedela i stajala pored babe kraj prozora, a baba ga je i povremeno otvarala da bi se što više čudila. U neko doba opet škripa kapije, ulaze tetka i teča, koje je društvo probudilo telefonom, i zapretilo da ako ne dodju oni vamo doći će svi oni kod njih u stan. Baba konstatuje da su joj probudili ćerku, a ona sutra mora na posao! Tetka peva od sredine dvorišta, na babino zaprepašćenje. Nije to od nje očekivala! Iz kuće dopire grohotan smeh, graja, pesma i muzika. U neko doba baba počinje da peva. Ja odbijam da idem u krevet, i sedim pred prozora s babom koja neizmenično peva i čudi se Stevi, doduše sa sve manje žara. Sumnjam i da će da prijavi slučaj sestri. Bar ne onako kako je planirala. U praskozorje ( u tu reč koju su kao najlepšu izabrali), odlazi Stevče, Sava Verica, njihovo drušvo i muzikanti sa instrumentima koji su odslužili čarobnu noć. Glasovi i smeh su sve tiši, zagrljaji čvršći. Razilaze se i opet zaškripi kapija koja se zatvara. Mi se vraćamo u krevet. Sutradan, čujem babu u razgovoru sa sestrom- "... ma divno se proveli, ne da su pevali nego baš sve lepe pesme..." Ulazim u novu, našu kuću, dnevna soba se uprkos otvorenom prozoru još nije izvetrila od dima, na stolu čaše i flaše pića koje je tata povadio iz bifea. To je bio onaj odeljak iz tadašnjih regala gde čuvate bolja, skuplja i kvalitetnija pića, koja su vam uglavmom doneli na poklon. I koja se nikada ne otvaraju jer se čeka neka specijalna prilika. Neko rodjenje, pa venčanje, pa na kraju ništa, i odneseš ga drugom da ga otvori za neku specijalnu priliku. Kod nas je specijalna prilika bio brat iz Banata s muzikom u sred noći.

Stevčetov sin Sava koji je te noći bio u kući sada je u Londonu. Mogla bih da se zakunem da mu je bife pun. I da mu niko za 40 hodina tamo nije s muzikom banuo u stan. Ni u sred dana. A kamoli noći.

Moj bife je pun. I niko mi u sred noći nije banuo u stan.

Ako bane - znam da je to specijalna prilika.

Čiča miča to vam je mojih roditelja filozofska priča.

Čega se boji mačka?

 Знате ону причу: Чега се боји мачка?, причу у којој је мачка завршила у кавезу где јој је човек свакога дана уредно доносио храну.

Чега се бојала?

Бојала се да човек једнога дана не дође. И да ће зато умрети од глади. А онда, заиста, једног дана, човек није дошао. Мачка је два дана гладовала. На крају је ослабила толико да је успела да се провуче кроз решетке кавеза и изађе на слободу.

Потом је живела слободна и хранила се сама.

Имамо ли храбрости да одбијемо порцију за коју верујемо да нам живот значи? Можемо ли да замислимо да је рука "спаса" које се слепо држимо, можда гвоздени оков који не видимо?

Насупрот тој храбрости за коју често нема мотива ни идеје, лежи страх изваљен на праг- који треба прескочити.

Страх, лични или колективни, одувек природно присутан, као Кербер пред вратима.

Сретала сам људе који су губили куће, оне што су били у средишту ратова, људе што су у болестима губили најмилије, разводили се и остављали све, осим двоје деце у две руке, оне што су с кофером у једној руци одлазили у непознато... и сви које знам опорављали су се од свега тога жилаво, храбро, са ослонцем на сопствену снагу, надом у боље дане и вером у Бога.

Сви су они знали да ако стану - готово је.

Њихови велики страхови били су велики покретачи. Било је тешко и мукотрпно подизати се са дна, ослањати се на рањаве ноге, веровати у изневерено и, из талога који ти је преостао, почињати са зрнима нове наде изнова.

Насупрот њима, најмалодушнији били су људи углављени у свакодневицу којом нису задовољни, а нису имали храбрости да је промене.

Углавном би било довољно да јаче прегризу ланац.

Али, или им се нису ломили зуби, или су се плашили неизвесних путева и остајали су у својим мочварама. Мочварама које су им долазиле до грла, које су цуриле у душу, које само понекад пресуше, тек да би сужњи тада могли стајати на копну сувих ногу.

Може се живети и тако.

Но, мочвара је мочвара, па и да јој локвањ ниче, а путеви су путеви, па све се и саплитали њима.

Често верујући да је промена без гаранције скок у амбис, проналази се мноштво разлога за останак иза решетака које не видимо јасно. Мимикријама се скрива иза свега чега се може сакрити, да би тако скривен био невидљив самом себи.

Проналазила сам у тој заглављености паметне, образоване и вредне људе уваљане у блато апатије, којој су кум и стари сват били несигурност и страх, преобучени у свечано трпљење, лажну одговорност и, истина ретко, у сопственој одећи свесни шта чине.

Никако не бисмо у тај круг увукли она тиховања и измиреност са свакодневицом која нас милује понављањем и ритмом који волимо, па макар то био живот бесмислен у ма чијим очима сем нашим.

Привилегија је осећај да свој дан не би променио за минут, свој пут мисли уз прву кафу, своје бриге, позицију свог незавидног положаја без рукољуба, одсуство гриже савести зарад мирног сна.

До тог се концентричног круга стиже тешко и велики камен се за њега баца у воду да би настао.

И свако мора свој.

Ове друге нам, напротив, прави ко стигне, а ми им често у томе здушно помажемо. Јер, усудити се, а да те нико не гурне – не само да није лако него је осуђено од стране свих оних који се сами нису усудили. Тако имамо милион пригодних реченица које служе да утеше и помире са постојећим стањем, од којих је најпознатија :

“Ћути, може и горе”.

У том ћутању и страху од горег - умире се тихо. Умире се јадно и дуго, утешно промишљајући да није остварено оно жељено за свој живот, али се ипак живело!

У једном афричком Националном парку који је морао бити потопљен због изградње бране, како би заштитили животиње хватали су их у мреже да би их пребацили на друго, безбедно место. Неке антилопе које су ухватили умирале су у мрежама.

Стало им је срце од страха.

Требало им је пар сати до наставка живота у слободи...

Нису све мреже исте. Неким се треба стрпљиво издржати, неке треба одмах поцепати...

Храбро... #MiljenaDrndar

Miljena Drndar

Ništa me više ne čudi

 Ništa me više ne čudi. Ne čudi me kada vidim razvedene one koji su izgledali večno, niti da su još uvek u brakovima oni što od prvog dana nisu znali šta traže zajedno. Ni to da su živi oni za koje sam mislila da su odavno umrli a umrli oni što sam ih do juče vidjala zdrave i pune života.

Ne čudi me da su osiromašili oni za koje sam mislila da nikad neće, baš kao što za neke nisam mogla da zamislim da će se obogatiti. I da neki još uvek kukajući vuku svoj teret a da su kolosi pali bez reči ne mogavši više da izdrže. Ne čudi me više što ne prepoznajem ulice izmenjenih lica, srušenih kuća i posečenog drveća, jer, i slep nauči da hoda po mapi. Ne čude me više velike reči umesto velikih dela. Ni to da reč ne vredi nekome za koga veruješ da bi za nju život dao. Ne čude me uspesi ni neuspesi ljudi oko mene - u konačnici svako bude tačno na mestu koje mu pripada. U svakom pogledu i svakom odnosu. Prestala sam da se čudim bilo čemu, bilo kada i od bilo koga. Čudjenje je jedno vrlo sputavajuće stanje, začudjeno pasivno tapkanje u mestu, umesto osobodjenog hoda svojim putem bez zastajanja. Jedino čemu se još pomalo čudim, jeste to što sam prestala da se čudim. Miljena Drndar

Ringišpil planeta

 

Dok ne staneš ne možeš jasno da vidiš.
Kao voz koji bez prestanka ide, iz koga promiču pejzaži, jezera i livade koje gledaš kroz prozor, a ti u svojoj šini voziš dalje čekajući da dođe nešto drugo, nešto za šta tek maglovito znaš šta treba da bude, a ne znaš ni šta je to zapravo niti hoće li to zaista doći, a posebno ne kako će izgledati. Sve to što čekaš i prema čemu bespogovorno ideš neizvesno je spram svega onoga pored čega prolaziš a ne primećuješ i ne staješ ušančen u šine i lokomotivu koju ložiš umesto da bar povremeno zaustaviš.  

Zašto i čemu u susret jurimo? Je li tako teška odluka da se iskoči ili nas plaši da ćemo možda  ostati, da ćemo nešto propustiti, kao da je ostanak nešto loše. Ili je teško napraviti svoje šine do tog mesta koje vidimo iz voza? Ili grabimo bez stajanja zato što su svuda naokolo znaci koji kažu „vozi dalje“ a mi ih bezglavo sledimo bez ikakvog pitanja ko te znake postavlja, gde oni vode, šta nam to nude da bismo išli dalje i dalje  i najvažnije - želimo li istinski to?
Već duboko zagazili i izašli iz dugih dana i nedelja epidemije koje smo i prestali da brojimo u njihovoj istovetnosti, u kojima su se smenjivale samo cifre, brojevi koji su zamenili imena ljudi, vesti koje to više i nisu ukoliko nisu loše, još uvek kao da ne razabiramo ni važno ni nevažno, u kakofoniji glasova koji imaju samo da kažu a gotovo ništa i nikoga ne čuju. Kao da smo na vašarskom ringišpilu gde te tuđa ruka pritiskom na polugu i podiže i zaustavlja a na koji si svojom voljom seo a nikako da i svojom voljom siđeš. Nije ni lako. Zavrti se od šarene laže koju ti nude, od svetla kojim te zasipaju, nekada zakasniš da siđeš  pa krene ponovo, a nekada se uvežeš sa lancima onog do tebe. I tako bez prestanka i pauze, danima, pa godinama dok ne zberemo decenije.
Bar sada, u ovo gluvo doba, čini se da nam je  ostavljeno da predahnemo. Da uzmemo vazduh.
Najednom, pred sobom, u sred ove svetske pandemije, imamo neko vreme, dobijeno kao kakav prazan prostor, stvoreni vakum do ponovne trke, ono koje je tako manjkalo oduvek, da proverimo što smo to silno propustili i jesmo li uopšte, ili smo samo kaskali za nametnutim diktatima ne uspevajući da ih ispišemo ni brzinom ni pedantnošću kojima su nam nametani, ne shvatajući da ni posle jednog od njih nećemo postati ni vredniji ni bolji ni bogatiji. Naprotiv. Nismo uspeli da kupimo tv od tri metra koji vraća program dvadeset dana i nemamo paket od milion kanala, i onaj bazen na travnjaku, sa reklame na kojoj se srećna porodica dobacuje loptom će otpasti, i nismo uspeli da vidimo deset gradova koje morate videti, niti smo odgledali istih takvih deset filmova, otpali su svemoćni dušeci, jastuci sa telešopova i paketi vitamina i čajeva koji leče sve, zatvoreni su restorani u koje moramo otići da bi imali fotografiju i teretane u koje moramo otići da bi imali mišiće, i upravo sada  biva jasan prazan „must have“ koncept, njegova totalna neupotrebljivost  ili bar slaba upotrebljivost i besmisao u vremenu u kome sve staje i preti da se sruši.
U magli ostaju blistavi izlozi tržnih centara kao kakvi kavezi ispražnjenih zooloških vrtova, koncepti zarade, sticanja i jurnjave čine se odjednom daleki pa i koncept zdravlja, lepote i večne mladosti, jer, naprečac nam postaje kristalno jasno da ništa nije doveka ni zdravo, ni mlado, niti večno.  A istini za volju – i ne treba.
Dobili smo vreme za razmišljanje koje nažalost još uvek  trošimo ubeđujući se i dalje ko je u pravu, zaogrnuti svako u svoju teoriju zavere, teoriju jedine ispravnosti i istine, kao u ogrtač bez koga bismo umrli od zime. Umesto na ciljeve, ideje i rad energiju rasipamo na međusobno osuđivanje.  
No, u ovom laganom padu ringišpila, zaustavljanju i najzad prizemljenju koje je postalo izvesno silom prilika,  bar na neko vreme, zaustavljeni u kretanju, hodu, bez planova i uverenja da nešto zasigurno možemo, dotakli smo zemlju i otkrili da ako se već nismo obogatili jureći kao bez glave za svim tim staklenim đinđuvama poturenim da dobijemo nebitno dok nam sve bitno oduzimaju  – nismo ni osiromašili. Bar ne totalno. I da ima nade. Naša nesvest  u prepoznavanju plodova zemlje kao oslonca, mesta iz koga se crpi i uči, doživela je izvesno polivanje kofom hladne vode. Počevši od kraja prošle godine i otkrivanja istine da nismo pogubili ni pravac ni cilj sopstvenog identiteta, kolektivnim paljenjem te spasonosne sveće vere koja osvetljava pećine učmalog, zastrašenog i uspavanog duha. I same  smene epoha i vekova ne događaju se na nultoj kalendarskoj godini, već kao gomila naslaganog peska ulaze u nove decenije promena. I upravo prisustvujemo toj smeni, gledamo je uživo.  Neke od njih menjali su ratovi, velike nesreće ili renesanse, velika osvajanja, bolesti i epidemije  i promene društvenih sistema nakon čega bar prividno nije bilo ništa isto. Pred našim očima počinje raštimavanje žica koje već dugo ne  sviraju ništa novo a ubeđuju nas da je to jedina muzika, počinje rasklapanje kockica sklopljenih tako da se na njih uglave samo one sa identičnim matricama i kalupom. Ostavljeno je vreme u kome svako može da preispita je li osiromašen ili obogaćen nametnutim standardom u koji se ukrojio i što je važnije - može li ga izdržati doveka. Teror „jakog, snalažljivog, večno mladog, okretnog, samodovoljnog, u sebe zagledanog, samostalnog,  neprincipijelnog, bespogovornog, uspešnog“  kao jedinog i idealnog modela čoveka i društva naspram solidarnog, bolestima i starosti podložnog, na porodicu oslonjenog, na identitetu utemeljenog, na veru oslonjenog, čoveka i društva.   Jer pitanje nije hoće li sveta biti, sveta će zasigruno biti, ali kakav će taj svet biti – to je ono što zavisi od nas, ne od moćnika ni zaverenika. Taj svet decenijama ulivan u sjajne velike ćupove laži sada se rasipa i razbija pred našim očima. Iz njega se razlivaju staklići svetskih laži koje više niko ne može sakupiti. Sada, više nego ikada, vidimo vrednost jednostavne soli i brašna od koga je zamešen hleb sveta koji vekovima opstaje.  Sa  rečima  „veruj mi“, „ne brini“, „ja ću“, jesi li dobro?“, „volim te“, „imaš li?“, „podeliću“, „dodji na kafu“, „uradićemo“, „drago mi je da si tu“  u temelju uvek se može graditi šta god poželiš da se ne sruši.
Sigurno se sećate pokojnog Matije Paskala i njegovog obrnutog kruga u kome pristaje da nestane proglašen mrtvim a zatim se ponovo vrati kada mu ni drugi identitet nije omogućio željeni život. Možda smo svi po malo on. A možda je jednostavnije držati se stare  izreke da drugi život počinje onda kada shvatimo da imamo jedan. Što pre – to bolje.
Miljena Drndar
  

Budala

                               

Đavo ima mnogo načina da se maskira, jedan od njih su reči, poštapalice, vremenom pretvorene u poslovice da su  „dobar i lud“ braća, a ništa manje u bratstvu - „pošten i glup“. Stavljanjem u bratski odnos osobina koje nikada ni u isti red rečenice ne bi mogle da stanu, poturena je viševekovna prevara koja se sa više ili manje uspeha, provlači generacijama, povremeno nestaje, pa onda isplivava  kao opravdanje, razlog, istina, poluistina, pretpostavka, i konačno model koji treba ili ne treba slediti, u zavisnosti od potrebe i trenutka.
Sa izvesnim zakašnjenjem, od kada je prvi put prikazan, a opet na sreću, pogledah ruski film „Budala“. Tema filma već je mnogo puta tretirana, što u književnosti što na filmu, uvek aktuelna i nikada do kraja dovedena do konačne istine, no gotovo nikada nismo dobili naslov koji tako eksplicitno i direktno sugeriše šta je i ko je glavni lik, a da nas sve na kraju ostavlja u potpunoj upitanosti da li je to baš tako, uključujući ono što smo u životu naučili, iskustvom prošli i na koncu odgledali u napetom filmu s brutalnim krajem koji objedinjuje sve to.
Elem, Dima Nikitin je po svemu običan mladi čovek, koji radi kao nadzornik majstora za održavanje i popravke u zgradama.  Živi skromno, u malom stanu sa majkom, ocem,  ženom i detetom, i često prisustvuje scenama u kojima majka napada već ostarelog oca kako ih je poštenjem i načinom razmišljanja i života unazadio za razliku od ljudi koje poznaju. Na identičan način  i u istom kalupu poštenja i integriteta koji nije spreman da trampi za bilo šta odrastao je i sin, ali to shvatamo kasnije. Jedne noći u ozloglašenoj zgradi, takozvanoj „spavaonici“, načičkanih stanova u kojima žive sve sami ljudi sa margine, socijalno problematični, pijanci, narkomani i društveno otpisani – pukne cev. Odlazeći na lice mesta Dima shvata da je problem mnogo veći od cevi, da je zgrada pukla i da će se izvesno srušiti, te da ljude treba hitno evakuisati jer su u pitanju sati. U dramatičnoj noći koja sledi, otkriva se korumpirani vrh vlasti grada spreman da zarad sopstvenih karijera žrtvuje ljude, mračni svet tajne policije, dok ceo tok prati strah, ivica smrti, dileme, priznanja, ispovesti i konačno žrtvovanje, u ovom slučaju sopstvene porodice kako bi pomogao ljudima. No, u poslednjoj sceni, sceni spašavanja ljudi koji potpuno bahati, nezahvalni i zapravo nesvesni  do besmisla svog položaja kao ni toga šta im se događa, mučki ubijaju svog spasioca i vraćaju se u zgradu koja će se izvezno svakog trenutka srušiti, dolazimo do ključnog pitanja ne samo filma već sveta u kome se nalazimo  – da li je dobar jednako budala? Da li je pošten isto što i lud? I kada su i zašto ta pitanja počela da se postavljaju stavljanjem znaka jednakosti između to dvoje?
Nisu to pitanja od juče, ali su možda danas aktuelnija nego ikada ili se bar tako čini u vremenu u kome je tlo pod nogama izmaknuto svemu što ne donosi korist, iako nije tajna da je korist pokretala svet napred niti da je novac gorivo napretka, no, nikada noge nisu mogle da sustignu telo. Prosto, priroda je tako udesila.

Da bi uspelo  izjednačavanje dobrote i gluposti najpre je bilo potrebno da korist preraste dobrotu i tako je obesmisli, a poštenje padne u senku novopodignutih vrednosti na čijem je čelu novac, nazvan najrazličitijim imenina kako bi ostao sakriven u svojoj golotinji. Ali kao što vidimo na primeru Dime Nikitinog, to nije dovoljno. Uprkos tome što sve vreme osećamo gađenje i mržnju prema korumpiranim moćnicima, tajnoj policiji i motivima koji ih pokreću u želji da sačuvaju sebe a žrtvuju nevine ljude ( koje nazivaju otpadom društva za kojim niko neće žaliti), on zapravo ne strada od njih. Tu je cela kvaka filma! I tu je tajna zašto se toliko potresamo oko ovog pitanja u sopstvenim protivrečnostima. Zašto? Zato što on strada od onih zbog kojih je u samo jednoj noći izgubio najpre posao, zbog kojih je umalo izgubio život i za čije je živote žrtvovao svoj mir i porodicu, a uprkos svemu nastavio da se bori da oni prežive. Oni su ti koji ga na kraju brutalno prebiju na smrt, linčom rulje koja ne zna šta radi. Imamo li paralelu stradanja? Pada li vam na pamet? Nikada, doslovno nikada ne bi znak jednakosti bio stavljen između dobrote i ludosti i poštenja i gluposti da je Dima stradao tokom noći, od korumpiranih, od plaćenih, od nepravednih, a da su pravednici bili spašeni. Bio bi heroj. Znak jednakosti poturen je onog trenutka kada su dobri počeli da stradaju od samih stradalnika, od onih naizgled dobrih i onih za koje su se borili. Kada su i dobrota i požrtvovanost i pamet obesmišljene, pale i kažnjene glupošću, neznanjem i nezahvalnošću žrtve. Onda, kada svakome postaje jasno da je put ispravan ali da je cena previsoka jer nikome nije važna. Jednima, jer upravo znaju i neće da je plate smatrajući je uzaludnom i na koncu ne žele da ispadnu budale a drugima jer uopšte ne znaju visinu cene koja se plaća.  To je ključni trenutak nastanka ove đavolske poslovice. Novi svet je uspostavio je vrednost čoveka po novoskrojenoj meri uspeha, gde je samo uspešan čovek vredan divljenja i egzistencije na kugli zemaljskoj. Ta mera uspeha isključivo je izmerena materijalnim bez trunke duhovnog i ljudskog a cena koja se bespogovorno i beskrupulozno plaća da se do takvog  uspeha dođe mera je divljenja umesto prezira. Da bi takav uspeh bio vaspostavljen, neophodno je da ga usvoje upravo oni za koje nije rezervisan ni vazduh da ga po pravu čoveka dišu. Kada oni aplaudiraju protiv sebe a krvnički dotuku ruku spasa nesvesni u svojoj potonulosti, siromaštvu, neobrazovanju i opštoj opatiji u kojoj se duboko nalaze. To je trenutak u kome se pitanje dobrote i poštenja nalazi u dubokom bunaru iz koga se svetlost jedva nazire. Za njihovo isplivavanje je potrebno da taj bunar neko opet otkrije kao zlatni kladenac vrednosti i povuče ih na površinu gde im je mesto.   Jer, postoje vremena u kojima nastaju heroji i ona druga u kojima je svako herojstvo upitno kao neisplativo. Istini za volju, takav defetizam u dobroti, herojstvu i poštenju nije nešto što nastaje preko noći. Njega gaje i neguju upravo oni koji su uvek imali opravdanje za svoje udobne pozicije, za svoja mesta, život i kukavičluk i u vremenima nakon oluja opravdavali svoje stavove naknadnom pameću preživelih u svakom smislu. Kolektivnom i individualnom. Da su se oni pitali Dime Nikitina ne bi bilo. Da su se oni, recimo, pitali Termopila ili Kosovskog boja nikada ne bi bilo. Ali oni se nisu pitali. I zato na polju leži trista čempresa kao trista Spartanaca. I danas sija Gračanica. I svet na ledjima drže Nikitini što pitanja s početka priče sebi nikada ne postavljaju - jer znaju odgovor.

Miljena Drndar

Kad negde dolaziš...

Najlepši su dolasci. Oni susreti u kojima vas neko čeka, oni kada stižete iz daleka, kada ste gladni od puta ili žedni zagrljaja, dolasci u kojima ne znate ništa o kraju u koje stižete, pa čak i oni u kojima vas niko i ništa ne čeka sem nade da ste došli na pravo mesto. Pamtim razne dolaske, drugačije, uzbudljive i tužne, pune isčekivanja, razočaranja i nade. Jedno jutro gde sa visokog krivudavog puta prvi put ugledam malo selo stešnjeno izmedju mora i visokih litica, limunove i narandže u korpama koje prodavci iznose ispred radnji, miris mirte i soli što je donose talasi; ulazak u sobu u kojoj leluja bela zavesa i koraci po pločniku ispod prozora – stigli smo u Rio Madjore. I neki daleki dolazak pamtim, leti perje po banatskom dvorištu, mirišu krofne što ih je spremila babina sestra, u Savinoj sobi vidim božanstvenu, na zidu nacrtanu mačku kao da je živa, ali ja samo ćutim jer su svi mnogo stariji od mene, i dosipam prah šećer na one krofne – stigla sam u Banat. I jedan sumrak pamtim, jer i u sumrak se stiže, svetla stanice Gare du Nord dok voz uplovljava na cilj, miris uzbudjenja, isčekivanja i sapuna u šarmantnoj sobi u koju ulazim, žamor francuskog jezika koji čujem s balkona – stigla sam u Pariz. Pijaca koju vidim nedaleko od doka, nebo bez ijednog oblaka, galebovi koji nas prate, voćni kanapei s vanil kremom od kojih sam se najela i ne mogu da dišem, duboko more, turbine koje se smiruju – brod uplovljava na Korziku. I ko bi zaboravio „Dvi murve“ od kojih se nedeleko prvi put vidi more, i onu krivinu na kojoj stoji drvena kocka na kojoj piše Červar Porat, i pogled preko prevoja na ulasku, i miris hodnika zgrade u kojoj je tetkin stan – došla sam u detinjstvo Istre . I prvi poljubac sa Crnom Gorom, budjenje u autobusu, most i reka, moje zaprepašćenje gde se krila do tada od mene sva ta lepota, i svaki put nov poljubac u zoru, na istom mestu, u hladnoći letnjeg jutra kraj reke, u mirisu pokošene trave, uz zvuke molitve i tamjana koji lako leluja vazduhom. I prelazak dugim mostom  gde Sena u delti stiže u Atlantik  dok stižem u Normandiju. I lavež pasa u noći i miris kanala i kreket žaba, i noćni program Radio Beograda dok stižem u Bačku. 

 I  najlepši put na ulazu od šećerane, pa pored škole koja će se za mene uvek zvati "Veljko Dugošević" i pored Djure, do skvera i onda poslednjih sto metara ulicom Kneza Lazara u kojoj je svaki metar sa srcem u grlu, jer stigla sam kod tate u Pozarevac. Pa opet, i sletanje kroz uvek guste oblake, i zgrade pravilnih krovova, i znano mi jezero, i crkva visokog tornja, ukus doručka iz pekare na uglu moje ulice koji već miriše iako još nisam sletela, jer došla sam paradoksalno opet kući u Nemačku. I još mnoge dolaske pamtim...
Najlepši su dolasci, gde je svaka sekunda čekanja otkucaj srca do susreta. I zato, znajte, vi , rastanci – ne možete dolascima apsolutno ništa! .

Idi!

Idi, idi od onih koji se plaše zagrljaja, susreta i rastanaka, koji se plaše svojih i tudjih grešaka i bez snage su da ih isprave, od onih koji se plaše gostiju, troškova i rada, koji stežu lepe reči, koji te lažu a verovao si im. Idi od onih koji se plaše puteva, koji nemaju vremena i ne drže obećanja, od onih koji se nikada ne smeju i nikada ne plaču, nikada ne piju, nikada ne viču i uglavnom nikada ne žive. Idi, od muškaraca što se plaše žene, od onih što ne poštuju roditelje, što ćute pred šefom a urlaju na decu, što se cenjkaju na pijaci i onih koji sve znaju. Idi, kada čuješ rečenicu „znam, rekao mi čovek “, idi kada ne čuješ „izvini“, kada te ne slušaju ili ti rečenicu prekinu na pola. Idi, i onda kada te boli duša, jer te neće boleti glava. Idi od šićardžija, veštih račundžija, koji su u stanju da ti ustupe i pruže naizgled mnoge velike stvari, a zarad toga te odvoje od svega što voliš. Tih velikih stvari se ne plaše da daju, nude ih i predstavljaju tebi bitnim jer ti njima oduzimaju one samo tvoje, i naizgled male - kojih se plaše. Mogu se prepoznati po tome što na letimičan pogled izgledaju dobri i trpeljivi. Po tome što te, misleći na sebe, ubede da najviše misle na tebe. Kada se okrene krug i njihovi "ustupci" dodju tebi na naplatu obično je kasno, cena se ispostavi previsoka a sve što si voleo daleko. Trojanski konj ti je u dvorištu, a sve tvoje ti nedostaje da boli.
Idi sa dosadnih skupova, od stolova gde pričaju o onima koji nisu prisutni, idi od sveznalica koje nisu sredile sopstveni život i neznalica koje hoće da srede tvoj. Idi od lenština koje ti pričaju o radu, od radoholičara koji ti nabijaju krivicu, idi od ultimatuma maldosti, lepote i sreće.
Idi i ne okreći se sine!
Autor: Miljena  Drndar
Fotografija. Miljena  Drndar - privatna arhiva. 

Nema mnogo vremena...

Nije ostalo još mnogo, promeni boju kose, idi pecaj, lezi ispod drveta i slušaj lišće, napravi onaj kolač i pojedi ga celog, ne javljaj se na telefon jer moraš - ne moraš, pozovi jer želiš, kaži: „želim da te upoznam“, „lepo ti stoji“, „kako lepo pevaš“, „izvini ne znam šta mi je bilo“, "nema dana da ne mislim na tebe", zapali sveću ako dugo nisi, zadigni haljinu i gazi po plićaku reke, skrati mu bradu, gledaj oblake na šta ti liče, pusti tuš i pevaj dok ne nestane vruća voda, udiši sumrak leta i oštri miris jeseni koja se dovlači, isplači se,obuci najlepši veš, pusti omiljenu pesmu deset puta za redom, napiši: „ručak je bio divan“, „naš sin ima tvoj osmeh“, „još mislim na sinoć“, gledaj se u ogledalu, posvadjaj se i reci sve, šapući, nije ostalo još mnogo. Koliko god - nije mnogo. 

I pusti... pusti gluposti da se rasipaju okolo kao klikeri, pusti iz ruku tudja obećanja, pusti da iz džepova ispadaju velike reči koje si spremio i ne obaziri se da ih vratiš. Pusti da deca dobiju lošu ocenu jer jedino tako će za sledeću učiti bez pritiska, puštaj glas i kad je otvoren prozor, pusti prašinu da padne pa tek onda je briši. Puštaj maštu da ti kaže šta dalje i pusti druge da završe rečenicu sa kojom se ne slažeš. Puštaj muziku svaki dan i korak svako popodne. Pusti zlobu da prodje kao da je nisi ni video. Puštaj da odumiru stare zablude i neprijateljstva. Puštaj da boli i da ne piješ lek protiv bola jer sve mora da prestane kada pustiš. Puštaj radost da udje kad zakuca, puštaj uspomene da dolaze i odlaze u vreme i nevreme jer već su punoletne i znaju valjda šta rade. Što više puštaš - tereta je manje a mesta i vazduha više.Jer ne postoji veći obarač imuniteta od tuge. U želji da se podigne kupuju se razna zrnca kinoe i čije, cede limuni, jedu avokada, narandze, rendaju djumbiri, piju omega 3, magnezijum hloridi i razna cedjenja ulja, ispijaju čajevi biljaka za koje se zna ili se čulo da su pomogli. No, jedini pouzdani podizač imuniteta su kapi sreće. One koje se nigde ne kupuju i koje su svakome drugačije doze, sastava i jačine. Mora da se naprave, svako svoje. I mora par kapi svaki dan. Onda, kada svakoga dana, kapneš svoju kap sunca u čaj, zasladiš kafu uz poljubac, isčeprkaš mrvu u nekoj knjizi koju si zaboravio na polici, odslušaš pesmu uz koju igraš ili plačeš sasvim sve jedno, kada čisteći ćoškove naidješ na kapljice kojima nije prošao rok a nekada si im se koristeći ih veselio svaki dan - našao si najbolji lek. I baci sve ostalo! Zdravlje ne ulazi na usta, zdravlje ulazi preko srca.

Autor: Miljena Drnar
Fotografije: privatna arhiva Miljena Drndar

Dovoljna je hrabrost

Što se mene lično tiče, da bi muškarac bio voljen i poštovan, dovoljna mu je samo jedna jedina osobina, a to je da bude - hrabar. Hrabar da pojede strah od toga da nije uvek u pravu, da ume, zna i iskaže nežnost na neobične načine, da je ponekad hrabar da bude šarmantno slab i da ga ne zanima mišljenje nebitnih ljudi. Zapavo ni mišljenje  bitnih ljudi. Da nosi kese iz prodavnice, gajbe i cveće,. Da se ne izdire "hrabro"  na ženu. Hrabro je i reći sinu: "A da ipak poslušaš trenera a ne mene, jer on bolje zna. A ja sam tu, gledam te dok igraš".  Da hrabro podstiče ženu da bude lepa. Hrabrost je zadržati stare prijatelje. Hrabrost je reći : "Nismo izgubili Kosovo". Hrabro je zadržati svoje hobije i naučiti one oko sebe da ih zavole. Hrabrost je raditi dva posla. Hrabrost je ne učlanjivati se u stranke. Hraborst je reći: "nema" - kada nema. Hrabrost je reći : "ma evo, potrošite, zaradiću". Hrabrost je držati obećanja. Hrabrost je reći : "rodila si mi najlepšu decu". Hrabrost je kada padne umoran i kaže: "ne mogu više". Hrabrost je kada kaže: "vozi ti!" Hrabrost je kada kaže: "ti to bolje znaš". Hrabrost je kada se ne svadja sa majkom ma šta da mu je žena o njoj rekla. Hrabrost je kada se ne svadja sa ženom ma šta mu majka o njoj rekla. Hrabrost je kada ih obe voli a one nek rešavaju problem. Hrabrost je kada su moji neprijatelji i njegovi neprijatelji. Hrabrost je kada prekine sagovornika u pola rečenice ako ovaj hoće da ispriča trač. Hrabrost je kada ga tvoj uspeh raduje a ne ugrožava. Hrabrost je kada ne prica laži. Hrabrost je, da kada treba, sebe prepolovi , a da i tako prepolovljen ostane sasvim ceo.

Miljena Minja Drndar