Ništa me više ne čudi. Ne čudi me kada vidim razvedene one koji su izgledali večno, niti da su još uvek u brakovima oni što od prvog dana nisu znali šta traže zajedno. Ni to da su živi oni za koje sam mislila da su odavno umrli a umrli oni što sam ih do juče vidjala zdrave i pune života.
Ne čudi me da su osiromašili oni za koje sam mislila da nikad neće, baš kao što za neke nisam mogla da zamislim da će se obogatiti. I da neki još uvek kukajući vuku svoj teret a da su kolosi pali bez reči ne mogavši više da izdrže. Ne čudi me više što ne prepoznajem ulice izmenjenih lica, srušenih kuća i posečenog drveća, jer, i slep nauči da hoda po mapi. Ne čude me više velike reči umesto velikih dela. Ni to da reč ne vredi nekome za koga veruješ da bi za nju život dao. Ne čude me uspesi ni neuspesi ljudi oko mene - u konačnici svako bude tačno na mestu koje mu pripada. U svakom pogledu i svakom odnosu. Prestala sam da se čudim bilo čemu, bilo kada i od bilo koga. Čudjenje je jedno vrlo sputavajuće stanje, začudjeno pasivno tapkanje u mestu, umesto osobodjenog hoda svojim putem bez zastajanja. Jedino čemu se još pomalo čudim, jeste to što sam prestala da se čudim. Miljena Drndar
Нема коментара:
Постави коментар